Др Момчило Суботић

У раду се најпре презентује уводни теоријски и методолошки предложак католичког српства кроз историју. У раду је приказано шта о свом етно-језичком идентитету кажу дубровачки и други Срби католици. Посебан аспект рада чини приказ Покрета Срба католика у Дубровнику и њихов политички и национални ангажман од осамдесетих година 19. века па до почетка Првог светског рата. Посебно је упечатљива њихова национална и културна делатност кроз бројна културна, уметничка, књижевна и друга удружења, закључно са највишом националном културном институцијом – Матицом српском у Дубровнику. У раду је представљен и краћи преглед Срба католика у Босни и Херцеговини и Славонији, кроз призму културне, политичке и националне делатности њихових најзначајнијих књижевника, културних и јавних делатника. Најзад приказан је процес гашења католичког српства и њиховог претварања у Хрвате, којим је отпочео процес политичког католичанства – стварања хрватства на католичким основама, што је постала доктрина Првог хрватског католичког састанка 1900. године, који је организован под покровитељством папе Лава XIII, затим настављен у периоду прве и друге Југославије, све до слома заједничке југословенске државе. Овај процес приказ је на примеру новије и савремене историје Дубровника.

Овај чланак је писан поводом 30 година од обнављања вишепартијског система у Србији. Аутор је мишљења да је било потребно да се направи историјски преглед, тј. политиколошко-историјски пресек вишестраначја у Србији, као и у другим деловима бивше југословенске државе у којима је живео и политички деловао српски народ, у предјугословенском, југословенском и постјугословенском периоду, односно у самосталној Србији. Поред периодизације вишестраначког система у Србији-Југославији-Србији, презентовани су кључни историјски и политички моменти Срба, политичких странака и њихових вођа, преко којих су артикулисана сва важна национална, политичка и државна питања српске и југословенске државе. У раду је коришћен историјски метод, затим метод анализе и синтезе, поготово имајући у виду да се разматра дугачак историјски период: од настанка првих политичких странака у Србији – друга половина 19. века – до краја 20. века. Научни и друштвени циљ овог рада су повезани и узајамно испреплетени: циљ је да се сагледају учинци вишестраначја на српском државном и политичком простору у трајању више од једног века, и да се повуку неке паралеле у понашању и деловању српских политичара и партија у прошлости и данас.

У фокусу овог рада је актуелна политичка ситуација у Босни и Херцеговини, с посебним нагласком на Републику Српску поводом које се, и у којој се, воде два супротстављена (гео)политичка процеса. Први, којег карактеришу перманентни притисци Запада, те представника ФБиХ (више Бошњака него Хрвата), на Републику Српску и њен дејтонски, уставни положај у оквиру државне заједнице Босне и Херцеговине, и други, који представља борбу Републике Српске за свој аутономни положај у оквиру дејтонске БиХ. Ове две (гео)политике представљају и главнину садржаја овог чланка. Кад је реч о првом процесу, наведени су кључни примери и извршена детаљна анализа континуираних притисака, оспоравања, као и санкција према Републици Српској и њеним политичким представницима од стране Запада, нарочито високог представника УН за БиХ (свих седам – неког више, неког мање) и наметнутих антидејтонских и антиуставних институција, као што је Уставни суд БиХ, где су се на основу бројчане већине страних и бошњачких судија, под маском примене Дејтонског споразума, потврђивали закони и одлуке високог представника о одузимању дејтонских, уставних надлежности Републике Српске и доносиле одлуке које су ишле у прилог бошњачке визије централизоване, унитарне БиХ. Према српском виђењу, епилог ових потеза био би развлашћивање и укидање Републике Српске. Овакав тренд „креативне примене Дејтона“, нарочито је интензивиран доношењем тзв. Инцковог закона о негирању геноцида, који кореспондира са доласком на власт америчког председника Бајдена и његовим ставом да се „доврши“ посао на Балкану – коначним отимањем Косова од Србије и укидањем Републике Српске. Са тим циљем, кренули су амерички емисари и појачан је дипломатски, психолошки, политички и сваки други притисак на представнике Српске, превасходно на Додика, али и на руководство у Београду. Представници ФБиХ, поготово бошњачки, у недостатку „дејтонских“ аргумената, у сили Западних „аргумената“ виде начин за остварење своје државне визије – „целовите“, „јединствене“ – дакле антидејтонске, антиуставне и унитарне БиХ. Српска се на адекватан, демократски начин, супротставља антитејтонским и антиуставним мерама. Народна скупштина РС ставила је ван снаге брутални „Инцков закон“ и донела закон против омаловажавања Српске; одбила је да прихвати новог тзв. високог представника (Кристијан Шмит), који није добио сагласност Русије и Кине у СБ УН, као ни у Управном одбору ПИК-а (руски амбасадор није гласао). Такође, у Народној скупштини РС отпочео је процес укидања свих закона којима су отимане надлежности Републике Српске и преношене на БиХ. Република Српска дакле не жели сецесију, али чврсто стоји на бранику своје дејтонске и уставне позиције. Захтева да се, кад врати своје државне надлежности на ниво „слова“ Дејтона, кроз унутрашњи дијалог, без присуства спољних медијатора (што Бошњаци одбијају), нађе решење. У противном – решење је мирни разлаз. Треба указати да овај процес дејтонског или, евентуално, државно – независног позиционирања Републике Српске подразумева неколико услова: пре свега политичко јединство у Српској, сагласност и подршку руководства Србије, што се све скупа темељи на јединству српског народа у целини, те поуздане и моћне савезнике, као што су Русија и Кина, а то значи повољну глобалну геополитичку констелацију.

Ова тема је од великог научног и друштвеног значаја, поготово имајући у виду шта Косово и Метохија значи за српску самосвест и национални, културни и државно-политички идентитет. У раду су презентоване и анализиране актуелне анонимне дипломатске и политичке поруке које у облику „нон-пејпера“ нуде решења за превазилажење косметског проблема. Овакви документи присутни су и у Републици Српској и БиХ. У фокусу анализе нашло се неколико докумената за које се верује да су западног порекла, и један „нон-пејпер“ којем се приписује руски печат. Иначе, ови тзв. пробни балони могли су доћи и из самог Београда, као покушај да се косметски проблем сагледа у другачијем светлу. Кад су у питању планови који долазе са Запада, аутор сматра да се ту не ради o решењима која Србима иду у корист, већ о заобилазном покушају да се одустане од Резолуције СБ УН 1244 и Дејтонског споразума. У тексту је презентована политика актуелне власти према косметском питању; занемаривање Резолуције 1244, која јемчи суверенитет и територијални интегритет Србије на Косову и Метохији, и указано на неколико десетина споразума, превасходно Бриселски и Вашингтонски, којима су парче по парче суверенитета Србије пренели на тзв. Косово. Да би се доказала вредност и домет Резолуције 1244, по којој је КиМ неотуђиви део Србије, као што је то записано и у Уставу Србије, у раду су приказани истраживачки резултати неких веома компетентних српских аутора у овој области.

Аутор у раду презентује и анализира феномен самоопредељења у југословенском случају, примењујући историјски метод, те метод компарације, анализе и синтезе. При томе аутор полази од теоријског поимања овог појма, преко међународних организација: Друштва народа и Организације Уједињених нација и међународно-правних докумената који дефинишу право на самоопредељење, те саме примене овог начела, која је у свим случајевима зависила од глобалне геополитичке констелације великих сила и њихових интереса, а потом од снаге, воље, и других атрибута народа који се позива на право на самоопредељење. Коректно тумачење права на самоопредељење налаже да ово право припада народима, али не и националним мањинама. Отуда је у случају Републике Српске Крајине дошло до грубог кршења права Срба крајишника на самоопредељење, као што је у случају „Косова“, признањем ове терористичке НАТО творевине, такође дошло до злоупотребе прaва на самоопредељење. У оба случаја: право српског народа у Крајини и право Србије као државе, било је у сенци силе - глобалне геополитике Запада, у којој су српски народ и његове политичке и државне творевине перципиране као „герила“ која се испречила на путу његовог геополитичког похода на Русију.

Аутор у раду презентује и анализира одредбе Вашингтонског споразума и, с увидом у дугогодишњу косметску политику, посебно напредњачку, од Бриселског споразума, долази до закључка да политика актуелне власти на челу са Александром Вучићем иде у смеру одрицања од Косова и Метохије путем његовог признања као друге албанске државе на Балкану. О томе недвосмислено говоре готово све тачке Вашингтонског споразума, које су у чланку детаљнo приказане. С обзиром да је Александар Вучић, који је противуставно на себе преузео све надлежности око преговарања са Приштином, често исказивао игнорантски однос према Резолуцији 1244 СБ УН, а Бриселским споразумом је извршено и њено дерогирање, у раду је представљена ова резолуција и њено компетентно тумачење као темељног међународноправног документа који гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије, са КиМ у њеном саставу. Такође, као погубна политика било је све што је претходило или уследило после Бриселских преговора: укидање институција Републике Србије на КиМ и њихово „утеривање“ у косовски уставни и политички систем, успостављање границе са царином..., покушај да се формира Заједница српских општина била је само мамац и унапред је осујећена од западних ментора тзв. косовске независности.

Аутор у чланку полази од става да актуелна црногорска властжели да, путем Закона о слободи вероисповести, изврши „обједињавање православне цркве у Црној Гори“, тако што ће уместо Српске православне цркве устоличити тзв. Црногорску православну цркву, што би представљало завршни потез у заокруживању црногорске државне независности. То би истовремено значило одрицање од српског историјског и етнојезичког идентитета и успостављање новог- црногорског, чије би компоненте биле:уместо српског, „дукљанско“- „црвенохрватско“ историјско порекло, уместо СПЦ, новонастала „Црногорска православна црква, те преименовани српски језик у – црногорски.Поред поменутог, овај чланак, који има изразит друштвени и научни значај, садржи и кратак преглед црногорске историје и „етногенезе“, која је новијег датума и кретала се од српства ка црногорству, нарочито у периоду друге Југославије, за време Титове кроатокомунистичке владавине, затим од црногорства ка антисрпству, у савременом периоду црногорске државне независности под владавином Мила Ђукановића, затим црногорско признање „Косова“, те амбивалентан однос према Русији и улазак Црне Горе у НАТО, као и најновије „догађање“ народа и могући политички епилог овог процеса наговештене ресрбизације ексклузивно црногорског идентитета. Као важно, могуће и кључно, питање тиче се психичких својства и менталитета Црногораца, који поседују веома изражен „конвертитски синдром“. У раду је о томе консултована одговарајућа литература.

У чланку се аутор бави кључним политичким потезима власти у Београду према питању Косова и Метохије у последњих тридесетак година, с посебним нагласком на политику актуелне власти. Посебан акцент стављен је на политику према Космету након НАТО агресије на Србију у контексту политике евроинтеграција. У фокусу анализе налази се својеврсни геополитички парадокс српске власти од 2000. године, поготово актуелне власти, која од западних партнера, заговорника и ментора косовске независности, тражи да арбитрира у српско-шиптарским преговорима у Бриселу, уместо да питање Косова и Метохије, тј. питање суверенитета и територијалног интегритета Србије, пренесе под надлежност УН, где ће се уз подршку Русије, Кине и других  држава ово питање решавати у складу са међународним правом, Резолуцијом   УН, и српским Уставом.

Аутор у раду расправља положај Срба у Словенији у периоду након распада СФРЈ. За разлику од Словенаца у Србији, који имају статус националне мањине, Срби у Словенији који (после Словенаца) представљају најбројнију етничку заједницу, још нису добили тај статус. За разлику од далеко малобројнијих Италијана и Мађара, који су према словеначком виђењу ствари, за разлику од Срба, аутохтон народ. Словеначка држава и јавност се не обазиру на чињеницу да је статус националне мањине одређен европским стандардима и одговарајућим правним документима. И да по том основу, али и по основу историјског присуства на овом простору, Срби треба да имају статус националне мањине. Аутор је даље у тексту утемељио тезу о историјском присуству Срба на простору данашње Словеније, и указао на геополитичку, верску, културну димензију дискриминације Срба као најбројније мањине, те пасивност матичне државе - Србије по питању положаја Срба у Словенији и очувања њиховог националног и културно-верског и језичког идентитета. Истоветан је положај Срба у Аустрији, која им такође није дала статус националне мањине. Ова тема има како научни тако и друштвени значај, а аутор је историјским методом као и методом анализе, синтезе и компарације указао на словеначку „игру“ брисања једног народа и његове колективне дискриминације.

Аутор се у раду бави хрватском и српском идејом југословенства, и при томе указује на све филолошко-геополитичке парадоксе и проблеме који су пратили две југословенске државе засноване на ненаучној, хрватској Штросмајер-Јагићевој идеји југословенства. Овде се ради о одбацивању сопственог - хрватског-кајкавског и присвајању српског језика у геополитичке сврхе - ради изласка трожупанијске Хрватске на ширину српског штокавског простора и стварања велике Хрватске. Био је то добро осмишљен aустријско-хрватски геополитички пројекат са далекосежним последицама      У даљем раду аутор анализује  глобалне геополитичке факторе који су утицали на настанак прве Југославије - настале на идеји о једном  „троименом народу“, као и њене наследнице - друге, титоистичке, Југоалавије, која се појављује као негација прве, јер је у њој дошло до промоције још три нације настале на српском етнојезичком супстрату, и држава је вођена под синтагмом борбе против „великосрпског хегемонизма“ и по формули „слаба Србија, јака Југославија“. Када је, сломом биполарног светског система, Југославија изгубила свој геополитички значај, уследио је њен разбираспад од традиционалних спољних и унутрашњих непријатеља. Србија и српски народ, нашао се тамо где је био у предјугословенском периоду, у позицији „опкољене земље“ и „ухапшеног народа“. Наиме, по хрватском моделу новонастале нације, Муслимани и Црногорци, преименовали су српски језик у у „босански“ и „црногорски“, и на антисрпској основи коснтитуисали своје државолике творевине.

Аутор у чланку указује на инструментализацију филологије у геополитичке сврхе на српском етнојезичком и историјском простору. Најпре од стране Хрвата који су преузели српски народни језик и прогласили га за хрватски књижевни језик (19. век), што ће по истом моделу у титоистичком периоду учинити муслимани (од 1993. Бошњаци) и Црногорци у време разбијања и распада друге југословенске државе. Поред историјског метода, аутор је користио анализу садржаја, као и метод синтезе. Циљ овог рада је да се укаже како се присвајањем српског језика и његовим преименовањем од стране Хрвата, а у југословенском периоду и босанских муслимана, а затим Црногораца, створила нова геополитичка позиција, која је за Србе и Србију најсличнија оној из времена окупације (1878) и анексије (1908) БиХ од стране Аустроугарске.

Приказ књиге: Русофобија код Срба 1878-2017., Београд, 2017, 298. стр.

Циљ овог научног чланска јесте да укаже на одлучујући допринос Саве Мркаља, као првог српског ученог филолога и једног од најобразованијих Срба свога доба, у реформи српске азбуке (правописа, језика и писма). Аутор је у раду  приказао историјске, друштвене, етничке, верске, језичке и друге прилике у Војној Крајини и Мркаљевом родном Сјеничаку, те у Србији тога времена,  као и друштвене и историјске прилике и развој филозофске и научне мисли у Европи.

 Рад је заснован на литератури и изворима Мркаљевих биографа, филолога и лингвиста, врсних познавалаца његовог дела. По узору на Аделунга, који је први прогласио начело „пиши као што говориш“ (али га није успео применити на немачки језик), Сава Мркаљ је, а не Вук како се иначе у српској широј јавности сматра, поставио два основна начела:  „један глас једно слово „ и „пиши као што говориш“, уводећи уместо етимолошког (какав је европским државама) фонетски систем у српски језик и тако допринео конституисању савршене азбуке. Своју генијалну реформу ћирилице Мркаљ је описао у књизи од свега 18 страна коју је због црквеног „незграпног“ правописа, поготово због употребе  „дебелог јер“,  насловио  Сало дебелога јера либо азбукопротрес.

Сава Мркаљ је био геније, додуше непризнати, како то с генијима почесто бива, а Вук је био маестрални прагматичар који је схватио значај Мркаљевоr дела и који је умео да га, уз неколико интервенција, приведе коначној намени, прихвативши га касније као своје дело.

Мркаљ је једноставно пребројао и гласове у свом српском језику и набројао 29 (џ није узео у обзир) и ћириличке знакове (слова), па их је избројао 41. Вишак је био велики, и Сава га је одбацио.

При томе се Мркаљ посебно оборио на тврди знак јер као нејнепотребнији називајући га поспрдно дебелим. Мркаљ је словима покрио  25 гласова а за остала четири љ, њ, ђ и ћ тражио је диграме и то решио тако што је словима л, н, т и д   додао меки знак означавајући тако њихову мекоћу... Вук је, дакле, дизајнирао преосталих шест слова. Своју књижицу завршио је револуционарним покличом: „Зато от данас све наше правописаније под ово долази начело-пиши како што говориш“.

У чланку аутор расправља на тему историјске и актуелне дрштвене, културне, верске и политичке позиције Русина и Украјинаца у Србији, тј. у Војводини, а у делу текста обрађује и историјат и положај поменутих мањина у Републици Хрватској и Републици Српској.

У чланку су  презентована различита мишљења припадника поменутих група о томе да ли се ради о различитом или зејдничком етничком пореклу, сличности језика и књижевности, те о односу према данашњој Украјини, њеном идентитету, и матичности спрам мањина које су старије од своје матице, што представља својсеврстан друштвени и верски и геополитички феномен. Наиме, ради се о геополитичком пројекту Римокатоличке цркве према православном руском истоку и насилном унијаћењу њеног народа- Русина и Украјинаца, чија је „матица“- Украјина већински остала православна.

Из поменутих теза произлази да је у раду коришћен историјски, те метод анализе и синтезе, као и компаративни метод. У раду је презентован историјски пресек насилног унијаћења православних, почев од Брестске уније (1596) године, а сличан метод примењиван је и на српском правсолавном и историјском и етнојезичком простору. Из ове чињенице произлази друштвени и научни значај обрађиване теме.  Поменути значај садржан је и у друштвенопј стварности која говори о равноправном положају Русина/Украјинаца са другим мањинама и матичним српским народом у Војводини, који им омогућава свестран друштвени и национални развој.

У раду је повучена паралела између верзије самоопредељења Срба у РСК, у време противуставног и насилног отцепљења Хрватске; настојања да се, у складу с одредбама међународног права, сачува Космет у оквиру територијалног интегритета и суверенитета Србије; заштите национална права народа Абхазије и Јужне Осетије, у околностима америчко-грузијске агресије, и размотрена политичка улога Русије у овим процесима и јачање њене геополитичке моћи у глобалним оквирима.

Косовску „драму“ треба, превасходно, посматрати кроз визуру промењених геополитичких односа између великих сила и као кључну карику у процесу расрбљивања Балкана, као својеврсне политичке и војне лабораторије и геостратешке претходнице у „походу“ Запада на Исток. Уколико се овако схвати тренутни пораз Срба у борби за „југословенско наслеђе“, лакше ће бити да, уз помоћ својих савезника првенствено ојачале Русије, захтевамо да се на некој новој конференцији праведно и трајно реше сва нерешена, у суштини само замрзнута питања која је произвео „разбираспад“ југословенске државе. Тешко је разумети условљавање Србије да уђе у ЕУ без Косова и Метохије, односно да призна Косово као услов сопственог чланства. Значило би то потпуну неједнакост и неравноправност европских народа и њихових земаља. Јер, на једној страни се Берлински зид руши, а на другој између српског народа подељеног између новонасталих сателитских антисрпских држава подижу нови зидови. На тој основи урушена је Република Српска Крајина, легитимна држава српског народа на свом историјском и етничком простору. Исто тако, врше се експерименти у дејтонској БиХ с недвосмисленим циљем гашењем Републике Српске кроз преобликовање БиХ у унитарну државу. То свакако подразумева, да се у складу с међународним правом и европским стандардима реши и проблем Косова и Метохије, али и српско питање у целини.

Демократска заједница војвођанских Мађара Шандора Пала je неколико година пo оснивању поднела концепт тро­степене аутономије за мађарску мањину у Србији. Он обухвата: општине са специјалним статусом које се могу удружити у територијалну етничку аутономију, затим месна или локална аутономија и најзад, као највиши ниво мањинске самоуправе, персонална аутономија - политички репре­зент мађарске мањине у Србији. Овај концепт прихватиће и друге мађарске политичке странке, касније основане, попут Странке војвођанских Мађара Јожефа Kace, касније Иштвана Пастора, као и Демократска странка војвођанских Мађара Андраша Агоштона, настала цепањем ДЗВМ, и други. Статут АП Војводине из 2009. године услишио је го­тово све захтеве садржане у концепту тростепене аутономије; њиме је предвиђен мађарски регион од општина на северу Србије у којима Мађари чине већину становништва, са седиштем у Суботици, у којој немају већину. Статут је део коалиционог договора Пастор-Тадић, донет са циљем дa помогне у побољшању положаја националних мањина - ,, националних заједница“, али је он у српској стручној и политичкој јавности оцењен као стварање „државе у држави“, тј. претварање Војводине у државу националних мањина, са ре­алном могућношћу сецесије мађарског региона и његово пpикључење Мађарској. Томе у прилог иде и ревизионистичка пропаганда актуелне мађарске власти Виктора Орбана која je Мађарима у суседним државама дала двојно држављанство и наговестила право њиховог учешћа у парламентарним изборима са квотом политичких представника у мађарском параламенту. Орбан је решио да уз помоћ ЕУ изврши територијално уједињење нације, позивајући се на исправљање тријанонске неправде. У тексту смо показали да „Тријанон“ није био не­правда, већ да је овај споразум Угарску свео на Мађарску, тј. на етнографске границе мађарске државе. У раду je презентован положај мађарске мањине и њено политичко организовање у Краљевини СХС-Југославији, као и њихово учешће у Хортијевом покушају да геноцидом и етничким чишћењем, које су мађарске окупационе трупе извршиле у Бачкој 1941-1945, ревидира „Тријанон“. На комунистички концепт аутономије Војводине мађарска мањина је гледала као на „српску ствар“, али је временом прихва­тила јер je у Србији остварила највиши степен културних, економских, политичких права. Таква права не би имала ни у матичној држави. Развила је и сачувала национални идентитет пo највишим европским стандардима. Отуда je гео­политика мађарскогрегиона и ревизије „Тријанона“ играње са ватром.

Аутор у чланку разматра питање најављене плат­форме за КиМ, указује на чињеницу да она неоправдано касни, те разматра могуће моделе аутономије које би српска власт могла да понуду косовским Албанцима. Аутор даље критички анализира преговоре Дачић-Тачи око тзв. техничких, а у ствари суштинских политичких питања, како што je интегрисано управљање границом између Србије и Косо­ва. У Извештају ЕК о Србији и Косову појавио се термин о „поштовању територијалног интегритета Косова“, што говори да ЕУ условљава Србију етапним признањем Косо­ва. О томе сведоче и изјаве америчког државног секретара Хилари Клинтон, која отворено истиче да се противи питању промене граница и поновном отварању питања независности Косова. Америчку политику подржала je и европски комесар за спољну политику Кетрин Ештон. Аутор сматра да се Србија неоправдано одрекла принципа политичке неутралности, и окренула се ЕУ која од Србије тражи непроцењив уступак за обећање да ће можда, једном ући у ЕУ. Такав услов ниједна држава на свету не би прихватила. ЕУ условљава Србију етапним признањем Косова.

Приказ књиге: Веселин Ђуретић, Рехабилитација ђенерала Михаиловића - оправдање за све српске ратне позиције 1941-1945, Београд, 2012.

У промењеним глобалним геополитичким констелацијама на европском простору, Запад је имао доминантан утицај на разбуктавање а потом и разрешење југословенске кризе. Запад, на челу са САД, селективно је применио право народа на самоопредељење, тако што је дискриминисао ово право за Србе у Хрватској и БиХ, у корима су Срби били конститутиван-државотворан народ, уставно потпуно равноправан с друга два народа. Уместо народу, Запад је право самоопредељења признао републикама, чије границе нису имале ни историјско ни етничко ни правно утемељење. А кад је у разбираспаду југословенске и српске државе дошао ред на Косово и Метохију, моћни Запад је са сворим албанским штићеницима истакао два разлога за независност Косова, који се не помињу у Ахтисаријевом плану, али се подразумевају, то су: право Албанаца, као националне мањине у Србији на самоопредељење, и одузимање Космета Србији због, наводне, злочиначке политике Милошевићевог режима. И редан и други разлог је нетачан и међународно-правно ирелевантан. Косово и Метохија је и по Повељи ОУН, Уставу Србије и по Резолуцији 1244 СБ ОУН саставни део Србије. Међутим, право би било дубоко у сенци политике и сила би лако надвладала право, да се није овом насиљу и неправу супротставила Путинова Русија својом принципијелном политиком. Решење проблема јужне српске покрајине подигнуто је поново на ниво међународног права и политике кључних актера међународних односа, које, међутим, САД и други заговорници независности желе да, заобилазећи Савет безбедности УН, остваре преко ЕУ као наводни преседан и “ексклузивно” европски проблем.

Да није било илиризма и хрватске, штросмајеровско-јагићевске идеје југословенства и сербокроатистике, не би било ни кобног сусрета Срба и Хрвата који се претворио у неспоразум и сукоб, који по својим идеолошким и филолошким последицама траје до данашњих дана. На жалост, поменуту филолошко-идеолошку парадигму прихватили су и кључни српски филолози и идеолози у конституисању југословенске државе, што је резултирало српским духовним, политичким, језичким, етничким, геополитичким, државотворним дисконтинуитетом. Неоснован је став да су два наро­да, Срби и Хрвати, створили исти језик, а остали посебни народи. Још је мање одржив став да су четири народа (Срби, Хрвати, Црногорци и Муслимани односно Бошњаци) били историјски творци једног језика. Хрвати су преузели српски језик, одричући се свог, и на основу језика у Хрвате претворили све Србе римокатолике. Дошло је до поделе једног истог народа - српског народа по линији различитих вера, а не по језику како је то у европској пракси. Јер, промена вере, по европским стандардима, не може довести до промене националности и преименовања језика. Данас се у Босни и Херцеговини бошњачким/босанским језиком означава име језика босанскохерцеговачких муслимана; назив српски језик остављен је босанскохерцеговачким православцима, а босанскохерцеговачким римокатолицима одређен је назив хрватски језик. Тако се не поступа нигде у Европи. У Црној Гори поступили су по угледу на суседе: ако српски језик може да се де­ли на два, зашто не може на три, ако може на три, зашто не би могао на четири. Без обзира на званичне називе ових сепаратизмом насталих држава и њихових језика, у питању је и даље један књижевни језик, српски језик. Српска држава и њене националне институције (САНУ, Матица српска, филолошки факултети...) код европских институција (Савет Европе, ЕУ...) морају да захтевају да тако мора битиуписано у лингвистичку карту Европе.

У овом чланку је презентован историјски преглед борбе Срба у Угарској за политичко-територијалну аутономију. Детаљније су обрађене српске привилегије и три најзначајнија српска црквена и народна сабора: Темишварски сабор 1790, Мајска скупштина 1848. и Благовештенски сабор 1861, на којима су Срби захтевали посебну српску територију и сопствену са­моуправу, што је делимично и остварено стварањем Српске Војводине 1848. године. Обрађено је и деловање српских политичких странака и њихових лидера на јачању војвођанске аутономије у оквиру Хабсбуршке монархије, као и њихово залагање за интегрално решење српског националног питања, тј. за уједињење српског народа са простора Аустроугарске са Србијом и другим српским земљама, а затим уједињење са Хрватима и Словенцима у прву југословенску државу. Тиме је идеја војвођанске аутономије исцрпела своју историјску и националну мисију.

У раду је изнет преглед свих најважнијих ставова и политичко-правних одлука и докумената о положају Војводине у првој и другој Југославији. Непорецивим историјским документима је доказано да је „питање Војводине“ подгревано и подстицано из Хрватске и да је то била перманентна хрватска политика на слабљењу утицаја Србије и њене доминације у обе југословенске државе. ХСС-овску Радићеву и Мачекову политику према Војводини наставиће Брозов комунистички режим у оквиру своје политичке концепције засноване на тези: “слаба Србија, јака Југославија“. То је нарочито дошло до изражаја у Уставу 1974, када је Војводина постала „конститутивни елемент Федерације“. „Војвођанери“, за почетак, заговарају статус Војводине из 1974. године. Они су углавном српског порекла, и изгледа, не схватају сву опасност коју носи предложени Статут Војводине. Ове идеје долазе са стране као и досад. Одвајање Војводине од Србије био би крај Војводине, јер би њене мањине тежиле да се прикључе државама матицама, а Срби би постали национална мањина у свакој од тих држава.

Осврт на књигу: Бојан Радић, Разговори са Петром Милосављевићем - О Новосадском скупу, Београд, 2008.

У часопису Политичка ревија, број 04/2009 објављен је опширан чланак Немање Видића "Драматичан позив лингвистичкој струци". Чланак је писан поводом књиге Драгољуба Збиљића "Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу" (Нови Сад, 2009). У чланку се захватају многе теме: историјске, националне, филолошке, лингвистичке, политичке; помињу се и неки водећи савремени српски филолози. Посебна пажња је посвећена граматолошким проблемима, тј. онима која се тичу писама којима су писали и којим би, по аутору, требало да пишу Срби. Аутор, очигледно, не изражава само своје мишљење, већ мишљење једног ширег круга активиста који већ годинама настоје да укупну српску писменост сведу само на једно писмо, на ћирилицу. Поменути чланак као својеврсни приказ Збиљићеве књиге, послужио је као повод за једну ширу елаборацију о српском језику, српској књижевности, српским писмима и српском народу и његовом политичком и геополитичком положају у постјугословенском периоду коју овим чланком објављујемо.

Приказ књиге: Митар Миљановић, Босна iber alles - дијалог разномишљеника, ИПС, Београд, 2009.

У овоm чланку о аутономији Војводине пратићемо „битку за Војводину“ ишчитавањем и анализом текстова објављених у листу „Политика“ и неким другим изворима у последње две године. Дакле, у периоду пре, за време и након доношења Статута АП Војводине и Закона о утврђивању надлежности АП Војводине. Такође, у раду је презентована тзв. Салцбуршка изјава Војвођанског покрета из 1948, као и Magna carta genitum et regionum (Велика повеља народа и регија) ФУЕБ-програм Федералистичког савеза европских народних група из 1992, и њихова необична сличност са Статутом Војводине. Обрађено је и питање регионализације Србије које се допуњује са војвођанским статутом.

У чланку су анализирани савремени хрватско-српски односи у време и након распада југословенске државе, посматрани у контексту хрватске тужбе против СРЈ/Србије за геноцид над Хрватима, као и „помирљиву“ српску политику према Хрватима и њиховом геноциду над српским народом у току Другог светског рата, за време Павелићеве и НДХ чији је наставак уследио у Туђмановој ХДЗ Хрватској када је од 1990-1995. довршен злочин геноцида и етничког чишћења Срба Крајишника започет 1941. године. У раду ће бити анализирани и хрватско српски споразум о нормализацији односа, а затим хрватско признање независности Косова и, најзад противтужба Србије за геноцид Хрвата над Србима у Хрватској и Крајини у последњем рату.

Данас је сваком озбиљном посматрачу јасно да је у последњих десетак година НАТО претрпео озбиљне промене; да је прошло време његовог свирепог триум­фализма - који је оставио трагичне последице на простору бивше СФРЈ, превасходно на српском етничком и историјском простору. На „косовском питању“ најбоље се разобличава лажна маска НАТО-а. Отимање Косова и Метохијe представља кључну карику у онемогућавању српског народа да на сопственом етничком и историјском простору образује своју националну државу То је нај важнији део у процесу расрбљивања Балкана. У чланку се разматра суштинско питање чиме је то НАТО „задужио“ Србе, тј. анализирана је непријатељска активност НАТО-а против српског народа и његових држава крајем 20. века; презентована је стратегија НАТО-изације Срба и нескривене намере српских власти, да, против воље народа, уведу Србију и српске земље (Црну Гору и Републику Српску) у НАТО савез. План је да се овај чин оствари преко Републике Српске и БиХ. Детаљно је анализирана улога САД, као и његовог балканског фаворита Турске, која би требало да представља својеврсног ментора за новопримљене балканске НАТО чланице. Све то се поклапа са обновљеним турским империјалним претензијама. У чланку се указује на историјску „истрошеност“ и анахроност НАТО пакта, осујећивање његових геостратегијских и геополитичких планова усмерених ка Истоку, пре свега према Русији, која је у успону и која, ојачана, нуди другачије и прихватљивије моделе колективне безбедности. Аутор заступа идеју о промени спољнополитичке парадигме, која подразумева да Србија и српске земље ослонац треба да траже у Русији, а да у погледу припадности војним савезима буду неутралне.

О бачким Буњевцима написана је поприлична литера­тура, углавном пре и у току прве Југославије, а затим након распада југословенске државе крајем XX века, а најмање током Титове социјалистичке Југославије. О Буњевцима су писали како сами буњевачки писци, али и страни, мађарски, немачки и други аутори, као и српски писци и политичари, а стварањем прве југословенске државе и хрватски аутори. Нарочиту пажња Буњевцима посвећена је након распада југословенске државе 1991-1995, јер су они тада, од 1991, први пут признати као национална мањина у Србији. Добили су могућност да негују своју културну баштину, историју, фолклор, традицију, језик. И тада су изашла бројна дела, књиге, чланци, зборници радова који се баве питањем буњевачког идентитета. Својство народа Буњевци су добили само у Србији, не и у Хрватској и Мађарској у којима такође живи ова етничка група. За разлику од европског етнојезичког модела формирања нација, на Балкану је „религија била вододелница“ националног разликовања, па је буњевачки идентитет данас, као и у ранијем периоду, угрожен и својатан од Хрвата, у реалној опасности да нестане и постане део хрватског идентитета, као што су постали католички Срби Дубровника, Далмације, Босне и Херцеговине.

У прилогу се говори о историјским, културним и политичким везама два пријатељска народа, Срба и Сло­вака. О томе сведоче бројне историјске чињенице које у чланку помињемо; од заједничког учешћа у одбрани српских и словачких земаља од Турака, преко школова ња виђенијих Срба у Братислави и другим словачким местима у 18. и 19. веку, као и културним везама Вука и Штура, Вука и Шафарика, као и утицај овог великог Словака и других његових сународника на културни, научни, политички живот у Србији и Војводини у 19. и 20. веку. Ту је и незаобилазна фигура словачког политичара др Милана Хоџе, који је у условима агресивне мађаризације тесно сарађивао са српским политичким првацима у борби за националну еманципацију словачког и српског народа. Све је то утицало да се Словаци у духу словенске солидарности нађу заједно са Србима и на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. гласају за присаједињење Србији. Тај правац културне размене, сарадње и разумевања између два народа биће настављен и у наредним временима. Словаци су национална мањина нацио нална заједница по Статуту АП Војводине, лојални српској држави који са већинским српским народом имају веома добре односе. Словачка је међу мањим бројем земаља чланица ЕУ које нису признале лажну државу Косово, а признала је и малобројним Србима у Словачкој статус националне мањине.

Приказ књиге: Зоран Милошевић, Турска и неоосманизам, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2010.

У чланку аутор најпре дефинише појмове нације и националног идентитета, а затим приказује детаљан опис српског националног идентитета. Српски национални идентитет аутор описује анализирајући његове основне елементе, као што су српски језик, српско писмо, историјско искуство, које сведочи српско идентитетско укорењивање и искорењивање, затим обрађује улогу православља и Српске православне цркве у формирању и јачању националног идентитета, као и питање националне државе, као фактора национал­ног идентитета и, најзад, сагледава актуелно стање српске државе и српске идеје.

У чланку се расправља о српском језичком и историјском корену црногорског идентитета, као и о савременом евроатланстком процесу расрбљавања Црне Горе. Поништавање српског језика као језика већинске Црне Горе и доношење одлуке о новом називу језика, представља снажан ударац српској етнојезичкој и историјској традицији и идентитету Црне Горе. Овај процес савременог расрбљавања Црне Горе може се посматрати у две равни: историјско-етнојезичкој и геополитичкој.

У раду се у облику историјско-политиколошке и геополитичке синтезе презентује пресек српске идеологије и спољнополитичких приоритета. Срби су народ склон некритичком присвајању и приклањању ширим идеолошко-државним интеграцијама, који се олако одриче своје аутентичне српске државно-политичке егзистенције У том смислу јављају се хрватска (Штросмајерова) идеја југословенства заснована на тези о једном „троименом“ народу Срба, Хрвата и Словенаца у првој југословенској држави, затим у другој Југославији Титова идеја о „братству и јединству“, која је на српском етнојезичком и историјском простору успоставила нове народе и њихове државе, а данас, након разбијања југословенске државе, српска постоктобарска власт, налазећи се у својеврсном постјугсловенском идеолошком и геополитичком ва­кууму, занемарујући питање суверенитета и државне целовитости, тежи новим, крајње неизвесним и српском народу и држави ненаклоњеним супранационал ним идеолошким и интегративним обрасцима у виду евроунијства и евроатлантизма.

Аутору чланку најпре анализира председникову Плат­форму, која се заснива на Уставу Србије и Резолуцији 1244 СБ ОУН, у којима се КиМ третира као саставни и неотуђиви део Републике Србије. У њој се председник Николић првенствено бави питањем Срба у Покрајини; Аутономна заједница српских општина (ЗСО) у чланку је детаљно анализирана. Владина Резолуција и тачке у којима она одступа од Платформе послужиле су аутору да детаљније анализира и овај документ, као и реаговања спољних актера и представника ПИС и неких албанских интелектуалаца из Приштине и, посебно, српских лидера са КиМ и целокупног српског народа у Покрајини, који одбија сваку могућност да живи у независној држави Косово, страхујући да имплементација досадашњих споразума, као и даљи преговори између представника Владе Србије и Привремених институција из Приштине воде ка томе циљу.

Приказ књиге: Никола Жутић, Ђуро Виловић од жупника до четника, Институт за савремену историју, 2012, Београд, 285 стр.

Аутор је у овом раду, презентовањем главних дела Предрага Драгића Кијука, представио и политичку мисао овог свестраног мислиоца. Основу Кијукове мисли чине философија, религија и политика, посебно хришћанство и православно Српство. Ово су теме садржане у свим његовим радовима. Кијукова политичка мисао произлази из широких координата његовог енциклопедијског знања из историје и историје хришћанке мисли и њене западне папске праксе политичког хришћанства; хришћанства без Христа. У средишту свих Кијукових писаних и усмених прегнућа налази се српски народ; његова мартиријска судбина, страдања и стремљења, и она представљају основни мотив Кијуковог духовног и мисаоног бденија и беспоштедног јавног ангажмана. У оквиру изучавања националног питања Кијук детаљно излаже своје ставове о Ватикану, фашизму, католичењу Срба, Европи, Америци, западном политичком хришћанству, атлантократији, Хашком трибуналу, Србима као литургијској заједници, њиховом положају данас, итд.

Аутор у овом чланку анализира улогу Хрватске у процесу учлањења Србије у Европску унију. Циљ је да се укаже на континуитет хрватске политике према Србима, која је резултирала етничким чишћењем са елементима геноцида над српским народом у Републици Српској Крајини и Хрватској. У раду је коришћена анализа садржаја српско-хрватских односа у савременом периоду, као и политичка пракса коју Хрватска примењује према преосталим Србима и Србији у постдејтонском раздобљу. Та политика манифестује се игнорисањем и грубим нарушавањем Споразумa о нормализации односа који је Хрватска потписала са СРЈ септембра 1996. У раду ће даље бити обрађено питање хрватске тужбе за геноцид против Србије, као и њено признавање независности Косова, чиме је Хрватска грубо прекршила Споразум о нормализации. Ту су и други антисрпски потези као што је акција којом Хрватска, као чланица ЕУ, забрањује и протерује ћирилицу, што ЕК не коментарише већ своди на унутрашње хрватско законодавство, што је уствари наставак прогона Срба; хрватска полиција хапси и оне Србе који нису ни на каквим списковима с очигледним циљем да се Срби застраше и да нико и не помисли на могућност повратка, а камоли на коришћење својих људских и колективних политичких права. Поред свега Хрватска се нуди да у „пријатељству с пуно понижавања“ трасира Србији пут ка ЕУ, тако што ће јој диктирати услове око евентуалног повлачења тужбе за геноцид, у чему је подржавају моћне западне земље, првенствено Немачка. Тешко је претпоставити чиме ће све Хрватска условљавати Србију, за коју ЕУ „нема алтернативе“, а једно од сигурних тачака тог условљавања и понижавања Србије од стране Хрватске очекује се приликом означавања граничне линије на Дунаву.

Аутор је у свом чланку презентовао политичку мисао Драгоша Калајића, свестрано талентованог српског сликара и публицисте. Калајићеву политичку мисао, ставове и друштвени ангажман приказали смо ишчитавањем, промишљањем и анализом његових публицистичких, политичких и геополитичких дела. То се односи на Калајићеве колумнеу „Дуги“ и другим часописима, као и на његове главне књиге: Америчко зло - прва и друга књига, Последњи Европљани, Русија устаје и друге књиге, као и списе других аутора о Калајићевом делу или поводом њега. У раду откривамо да је Калајић био уверени „Европљанин“, заговорник Европе нација, традиционалних постојећих, а противник Европске уније за коју је говорио да је америчка творевина, те да је Европа од Другог светског рата окупирана од америчке плутократије. Калајић се залаже за обнову европске идеје и политике засноване на осовини Берлин - Москва - То­кио, а против америчке лихварске политике. Овај просвећени Србин и Европљанин, разочаран подаништвом европског Запада према „америчком злу“, сву своју пажњу окреће према Русији (и Србима) као још преосталим -  „последњим Европљанима“, способним да изврше ослобођење и обнову Европе.

Предмет овог рада је анализа парламентарних избора у Србији и последице које ће они имати на унутрашњем и спољнополитичком плану. Циљ рада је да се коректним презентовањем изборних разултата укаже на евидентну дискрепанцу између предизборних обећања са претходних избора (2012) и политике која је потом вођена, тј. да се покаже континуитет у вођењу српске политике у свим кључним доменима од Петог октобра до данас, изузимајући донекле период Коштуничине владавине. Политичка коалиција СНС-а је у потпуности наставила да води политику претходних влада, како у погледу кључног унутрашњег пи тања земљеа то је Косово и Метохија, односно питање државног суверенитета и интегритета, тако и по спољнополитичким приоритетима тј. усмеравање Србије ка ЕУ, без обзира на све мањкавости овог ЕУ пројекта и његову дискриминаторску политику према Србији. У тексту је коришћен метод анализе досадашњих изборних резултата као и метод њихо ве компарације, те је на том основу презентована синтеза српске политике и геополитике. За актуелну српску власт изгледа не постоји дилема: ЕУ или Русија, иако је Русија једини истински ослонац Србије у борби за државну целовитост и национално достојанство, која и својом политиком у Украјини указује на сву безобзирност и непринципијелност западне по­литике према сувереним државама од бивше СФРЈ, преко Авганистана Либије, Ирака, Сирије итд. Нова српска власт се определила за политику европских, а то значи и евроатлантских интеграција, на шта указује и састав Вучићеве владе, од чега се пак не назире никаква добит, напротив, а таква оријентација хтела-не хтела доводи у деликатан, па и непријатељски положај према Русији. Или ће можда бити другачије?

Утицај масонерије у Краљевини Србији у неколико деценија XIX века, за владавине династије Обреновић, затим њен утицај на промену династије почетком XX века и до Првог светског рата био је врло битан у креирању спољне политике која је на крају довела до уласка Србије на страну Антанте у светском рату а против централних сила са свим последицама које су уследиле по српски народ. Масонерија је са мање или више успеха утицала на све битне политичке фигуре у Краљевини Србији. То се односи и на Николу Пашића а посебно на Милована Миловановића и Миленка Веснића. После мајског преврата утицај масонерије вршен је у смислу франкофилске политике у Србији.

У чланку аутор указује на геополитичку сличност положаја Србије и српских земаља данас са положајем пред Први светски рат. У раду је анализирана Нишка декларација која је уместо српског концепта („ма­ло“ решење) преузела југословенски концепт („вели­ко“ решење) у послератном уређењу државе. Аутор у раду указује на недовољну промишљеност српске друштвене и политичке елите у њеном опредељењу за државну заједницу са дојучерашњим непријатељима, католичким Словенцима и Хрватима. Основна теза на којој аутор инсистира јесте: ако је стварање прве југословенске државе било неминовно и ван домашаја Срба, тј. ако је то акт спољних западних сила, онда је ту државу требало уредити на федеративној или конфедеративној основи, што су заговарали како страни чиниоци тако и хрватски и словеначки представници из Југословенског одбора, како би Срби обележили свој историјски и етнојезички простор. Граница те српске државе простирала би се далеко на запад, и на тај начин избегла сва доцнија спорења и геноцидна страдања Срба од стране Хрвата и њихове монструозне државе. Овај концепт je било могуће применити све до почетка 1930-их година, тј. до појаве Хитлера и нацизма, кад су Хрвати интернационализовали тзв. хрватско питање. Даље у тексту аутор презентује положај Србије и Срба у другој федерализованој Југославији, „држави равнотеже“, у којој је федерализација извршена конструисањем нових нација и њихових држава из српског етнојезичког супстрата. Брозов геополитички и етноинжењеринг прихватиле су западне силе: Вати­кан, Немачка и САД, иницирале и помогле разбијање југословенске државе, те озакониле стварање сателитских антисрпских државица и извршиле отимање Косова и Метохије од Србије, сводећи Србију на пуку „резидуалну творевину“. Српска ДОС-овска власт као и владајућа коалиција око СНС-а трасира евроатлантску геополитичку парадигму, а доказаном историјском савезнику Русији и пријатељском руском народу обраћа се само у вели­кој невољи, најчешће, да парадокс буде већи, тражећи помоћ на путу учлањења у ЕУ.

Општи избори у Републици Српској одржани су 12. октобра 2014. године као део општих избора у БиХ. Обухватали су следеће изборе: 1) за председника Ре­публике Српске; 2) за Народну скупштину Републике Српске; 3) за српског члана Председништва БиХ и; 4) за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ. Бавићемо се, дакле, детаљније изборима у Репу­блици Српској, а узгред ћемо се дотаћи и избора српских представника у органима Федерације БиХ и државе БиХ. Разматраћемо политичку и геополитичку суштину ових избора.

У раду се у једном ширем историјско-политиколошком контексту анализира Британска резолуција о „Сребреници“ и указује на  геополитички смисао  и повезаност овог конструисаног злочина  са   НАТО- хрватском акцијом „Олуја“, што је отворило процес даљег западног геополитичког редуковања и фрагментације српског политичког и државног простора на Косову и Метохији. Аутор у овом поглављу даље приказује руску принципијелну  политику, спрам намере Запада да Србима и Србији прилепи етикету геноцидног народа и државе, која је у СБ УН резултирала руским ветом, а затим презентује прилично нејасну па и неодговорну политику Владе Србије по питању Британске резолуције, као и последице које из тога следе. У другом делу раматрана је политика Србије  према Хрватској кроз призму обележавања 20-годишњице „Олује“, у којој је Хрватска етнички, са елементима геноцида, почистила готово цео српски народ са простора Републике Српске Крајине и Хрватске. Овде је указано на чињеницу да Хрватска игнорише све споразуме које је потписала са Србијом: од поштовања територијалног интегритета Србије, до повратка прогнаних Срба у Крајину и њиховог материјалног обештећења које износи неколико десетина милијарди евра, само по основу неплаћених пензија Хрватска дугује крајишким Србима више од милијарду евра. Српска власт, као и толико пута у историји, бесмислено повлађује Хрватској, која се сад поставила и као некакав медијатор и арбитар према Србији и њеној тежњи ка чланству у ЕУ. У трећем делу аутор анализира идеју српског премијера Вучића о заједничком дану сећања, коју су суседни лидери глатко одбацили. У раду се указује који је евентуални смисао те идеје и који би били предуслови за њено остварење. Неки од ових предуслова били би поштовање међудржавних споразума између Србије и Хрватске, који између осталог захтевају повратак Срба, чему се Хрватска упорно и без икаквих санкција својих Западних патрона супротставља, јер у њиховом  повратку види и повратак њихове државе- Републике Српске Крајине. Од помирења те врсте, па тиме и од Дана сећања- нема ништа. Зато политичка Србија треба да прихвати идеју   патриотске организације „Светозар Милетић“,  да успостави сопствени култ сећања и подигне монументални објекат, као што је јеврејски Јад Вашем, који би се звао Меморијални центар за српске жртве у 20.  веку.

Аутор у раду анализира државну и спољнополитичку позицију Србије уочи, током, и након  гласања о пријему „Косова“ у Унеско, као и ставове кључних актера међународних односа, западних сила и њихових трабаната, међу које спадају и готово сви српски суседи који су признали независност Косова, те Русије, Кине и других земаља пријатеља Србије и међународног права, које су одлучујуће допринеле да се поштује међународно право, резолуција 1244 и Устав Србије и одбије захтев Косова као нелегитимног субјекта, који није држава већ саставни део државе Србије. У раду су презентоване дилеме српске стране око гласања, затим је дат преглед реакција кључних личности и институција поводом српске победе у Унеску, и како би ова „победа“, напуштањем Бриселских преговора и измештањем питања КИМ под окриље УН, могла постати одлучујући корак ка обнављању суверенитета и територијалног интегритета Србије.

У раду се анализира „безалтернативно“ евроунијско опредељење владајуће коалиције у Србији и указује на неодрживост тезе по којој питање суверенитета и територијалног интегритета Србије, тј. питање Косова и приступање ЕУ чине два одвојена процеса. Ову тезу, уосталом, побија и чињеница да је већина држава чланица ЕУ признало независност Косова. У даљем тексту аутор истиче и анализира географску и политички недовршеност како Србије, тако и Европске уније и развија тезу да је данашња ЕУ америчконатовски протекторат који служи превасходно империјалним интересима САД. У оквиру ове тезе наслућује се могућност да Србија, крећући се ка ЕУ, заврши у обновљеној Отоманској империји, с обзиром да САД посредством Турске као регионалне силе, која не крије своје политичко-територијалне аспирације, онемогућава конституисање Сједињених европских држава. Осим тога, Европа без Русије није довршен идентитет.

Аутор дефинише комуниколошку димензију корпоративних односа с јавношћу у јавном сектору утемељујући се на Котлеровој матрици (односи с штампом, медији, лобирање...), уз неизбежну поделу на корпоративну и маркетиншку димензију. Исто тако, дефинише десет активности односа с јавношћу, попут, сарадње с медијима специјалних догађаја, припреме јавних наступа, истраживања, саветовања, обуке и управљања. Поред тога сегментира седам група циљних јавности: финансијска, медијска, државе са својим институцијама, грађанства, локална интерна и шира јавност уз прецизно дефинисање медија, медијских масовних комуникација, типова медија као и односа медија и цензуре у савременом друштву. Анализира се интеракција односа с јавношћу и јавног сектора уз низ појмова везаних за анализу модерних корпоратив­них односа с јавношћу. Јавни сектор као део политичког система знатно детерминише макро-друштвене односе унутар целокупног друштва. Посебно када је реч о економији, односно пословању јавног сектора који се трансформише на принципима приватно-јавног партнерства. Односи с јавношћу у таквом социо-политичком и по­словном амбијенту постају важни део дерегулације, односно шире посматрано модернизације друштва у Србији. Значај овог истраживања је у дефинисању положаја и улоге корпоративних односа с јавношћу у савременом друштву уз прецизирање корпоративных пословних интеракција са односима с јавношћу, где важну улогу има модерна корпорација као привредни субјекг друштва.

Аутор пише о корпоративним односима с јавношћу у институцијама (нео)либералне и социјалне државе, с посебним освртом на појам, структуру и функције теоријско-методолошког приступа, на пример, у радовима Јиргена Хабермаса, Лукмана и других релевантних аутора. У дилеми (нео)либерална и социјална држава приклања се моделу социјалне државе благостања, имајући у виду све позитивно-негативне последице овог модела. Анализирајући модел корпоративних односа с јавношћу, аутор показује да је он у суштини сагласности с концептом (нео)либералне државе, поготову идејама Милтона Фридмана и осталих заговорника монетаристичке школе у пословној економији, политици и шире у друштву. Корпоративни односи с јавношћу јесу социо-економски и политички индикатор могућег модела савремене државе у 21. веку, која у условима глобализације светског права, привреде и полити­ке, ипак, ће се заснивати на иновацијама, знању, комуникацијама, односно, информатичком друштву. Стога, корпоративни односи с јавношћу у институцијама државе су показатељ социјалног, политичког и економског карактера једног друштва, поготову оних у транзицији.

Аутор у раду разматра најновији период у политичком жи­воту Републике Српске. Он, при томе, сагледава изворне одредбе Дејтонског споразума, на који се у одбрани свог ентитета позивају челници РС, као и „креативну“ примену, тј. безобзирно прекрајање и кршење „Дејтона“ од стране међународних представника, с позивом да праве „функционалну“ државу БиХ, што подгрејава нереалне тежње Бошњака (донекле и Хрвата) за успостављањем „грађанске“ и „целовите“ Босне и Херцеговине. Аутор посебну пажњу посвећује чињеници да је РС настала пре Дејтона, да је у Дејтону само потврђен њен међународно правни субјективитет, да је, дакле, РС субјект међународног права, део међународног уговора, што њени противници непрестано игноришу и превиђају. Због тога је у тексту обрађена проблематика „слова“ и „духа“ Дејтона, затим Бутмирски договори, проблем трећег хрватског енти­тета, специјалне везе РС и Србије, затим феномен муслиманског/ бошњачког идентификовања са Босном и Херцеговином и, најзад, стање и перспективе Републике Српске.

Приказ књиге: Петар Милосављевић, Срби и геноцид, Институт за политичке студије, Београд, 2017.

Циљ овог рада је да укаже и детаљније разради кључне компоненте српског националног идентитета: српски језик, српско писмо, историјско искуство, обичаје, традицију, светосавље као особен вид српског православља, итд. У другом делу расправља се о психичким својствима, менталитету и идентитету динарског типа, посредством Цвијићевих истраживачких резултата, као и актуелизацијом овог питања, будући да динарци насељавају већи део српских земаља. Трећи део рада посвећен је питању искорењивања српског идентитета путем верске конверзије – напуштањем православља и прихватањем ислама и католичанства, што је резултирало преласком у нове нације Муслимане/Бошњаке и Хрвате. Узели смо два у литератури и у историји позната примера очувања и губљења српског националног и православног идентитета: један је садржан у познатој приповеци Симе Матавуља Пилипенда, а друга у народној песми Женидба Максима Црнојевића. Ове текстове анализираћемо у ширем историјском и друштвеном контексту и актуелизовати их на данашње стање српског идентитета. У раду ћемо користити историјски метод, као и метод анализе и синтезе, те компаративни метод. Имајући у виду да се Србија и српске земље налазе на Балкану као „геополитичком раскршћу“ и „бурету барута“ на који одувек претендују велике силе, или, како народни песник за Србе каже: „на зло сте се мјесто намјестили, измеђ земље турске и латинске“, ова тема је од великог друштвеног и научног значаја, она је увек актуелна јер је српски идентитет на сталном искушењу.

Аутор у раду презентује неке од својих истраживачких резултата о КиМ у ширем аспекту српско-албанских односа, а поводом «унутрашњег дијалога» о јужној српској покрајини, који је иницирао председник Републике у циљу разрешења вековног сукоба два народа. Циљ овог рада је да укаже на континуитет у вођењу по Србију и српски народ штетне косметске политике која се огледа у препуштању КиМ албанским претензијама и њиховим западним менторима из ЕУ. Овакав политички смер започет је измештањем питања КиМ из надлежности УН у време власти Бориса Тадића, а интензитет је добио отварањем Бриселских преговора под влашћу напредњака и вођством Александра Вучића, а под контролом ЕУ тј. њених западних чланица које су признале независност Косова. У раду су обрађена бројна проблемска питања проис­текла из Бриселских преговора која Србију корак по корак удаљавају од Косова и Метохије и иду у правцу признања независности Косова као албанске државе. Српска политика се определила за улазак у ЕУ, али није јасно да ли то она жели са КиМ или без КиМ у свом саставу, о чему сведочи и пристајање на Бриселске преговоре, које је напредњачко-социјалистички тријумвират Николић-Вучић-Дачић прихватио, наводно, искључиво због Заједнице српских општина, која се због противљења албанске стране и уз прећутну подршку спољних актера не реализује већ четири године. У раду су коришћени методи анализе и синтезе, историјски и компаративни метод. Научни и друштвени циљ овог рада су испреплетени и садржани су у чињеници да су западни моћници мимо и против међунардног права отели Србији део територије и признали Косово као независну државу, док слично право оспоравају Републици Српској и претходно Републици Српској Крајини, што јасно говори да се ради о (гео)политици двоструких стандарда.

Приказ књиге: Лазар Рашовић, Црна Гора у европском рату, фототипско издање, Издавач „Ми­рослав“, Београд, 2010.

Приказ књиге: Петaр Милосављевић, Историја и филологија, Графоофсет, Челарево, 2014.

Приказ књиге: Алек­сан­дар­ Гељевич­ Дугин,­Че­тврта­ политичка­ те­орија,­ Бе­о­град,­ 2013.

Приказ књиге: Јован Пејин, „Промена империје“ или рехабилитација угронацизма, Алтера, Београд, 2013.

Приказ књиге: Никола Жутић, Надбискуп Степинац. Идеологија и политика 1934-1946, Београд, 2017.

Осврт на дела Милоша Кнежевића.

У чланку је презентована анализа избора у Црној Гори 2017. у контексту  политичке поларизације и кризе црногорског друштва, интензивиране тзв. државним ударом на дан избора – 16. октобра 2016. године. Након избора Ђуканивићев ДПС је тесном већином од 41 посланика, од 81 колико има црногорски парламент, саставио власт.  У тексту је анализиран однос између власти Мила Ђукановића и коалиције око Демократске партије социјалиста (ДПС) и опозиције коју предводи најјача опозициона групација Демократски фронт (ДФ), на челу са Андријом Мандићем и Миланом Кнежевићем. Аутор је понудио одговарајући одговор на кризу и природу „државног удара“, који се догодио на дан избора, утврдивши да се у ширем смислу ради о кризи идентитета црногорске државе и нације, тј. у настојању политичке и друштвене елите у Црној Гори да,  кроз процес расрбљивања и „грађанизације,“  наметне целокупној популацији нови црногорски идентитет. Те да Црну Гору уведе у НАТО, чему се опозиција супротставља, тражећи да се о томе народ изјасни на референдуму. Ђукановићева власт је за „државни удар“ оптужила Русију, док опозиција сматра да је то само изговор за улазак у НАТО, а државни удар је фалсификат.  У том контексту разматран је положај Срба у Црној Гори, те могућност побољшања тог положаја путем добијања аутономног статуса. Научни и друштвени циљ овог рада садржан је у тексту који указује на чињеницу да црногорска власт у псоледњих 20 година, а посебно од спорног добијања независности (2006), врши дискриминацију српског народа у Црној Гори, а према Србији води непријатељску политику. У раду је указано на кључне примере такве политике, као што је признање независног Косова, размена амбасадора са Приштином, гласање за пријем тзв. независног Косова у Унеско, а да за све то време црногорско вођство тврди да са Србијом има најбоље могуће односе, што напредњачка власт у Београду не негира. Аутор је извршио детаљну историјско-политиколошку анализу и синтезу кључних атрибута „црногорског“ идентитета, као што су историјски и етнокултурни, језички и верски, утврдивши да се ради о процесу расрбљивања и одметања од српства за интерес и потребе туђих идеја и интереса, некад је то било за потребе Титове кроатокомунистичке идеологије и политичке праксе, а данас за интерес евроатлантских геополитичких констелација.

Приказ књиге: Никола Жутић, Велика Србија 1888-1926: Историографска анализа листова Велика Србија, Институт за савремену историју, Београд, 2016.

Предмет анализе овог рада јесте најављени референдум којим се грађани РС опредељују по питању датума Дана Републике Српске. Разуме се да предмет нашег истраживања подразумева шири контекстуални, историјски, етнички, политички, геополитички дискурс у разматрању положаја и перспективе РС као државног ентитета у оквиру или изван Босне и Херцеговине. У писању овог рада користили смо се методом анализе, синтезе, као и компаративном методом, те на основу нашег досадашњег истраживања на тему Босне и Херцеговине, као историјски српске земље, а затим (од Аустроугарске окупације 1878) „босанског геополитичког троугла“, до данашњих (гаулајтерских времена – високи представници, као некад конзулска времена) дана и актуелизовања етничких, државних, политичких и геополитичких- идентитетских питања. Имајући у виду овакав теоријско-методолошки и предметно-проблемски истраживачки захват, логично је да смо у раду обрадили поменути историјски део, затим питање бошњачког оспоравања РС, и њихово, уз подршку западних ментора, дерогирање Дејтонског споразума и заговарање његове измене у „Дејтон 2“, којим ће се само наставити одузимање надлежности српском ентитету до потпуног гашења РС. У раду смо још указали на континуитет муслиманско-хрватске политике према Српском народу у предвечерје грађанског рата у БиХ, њихово заседање без учешћа српских представника у парламенту БиХ и доношења одлуке о независности ове југословенске републике, која је почивала на равноправности и консензусу три конститутивна народа, те њихово опредељење за крњи, противуставни, противсрпски референдум, који је представљао окидач за рат у БиХ. У последњем поглављу обрадили смо став према референдуму власти у Београду, Вучића и Николића, затим представника западних земаља, САД и челника ЕУ, те реаговања стручне и политичке јавности у Српској, Србији и шире у региону. Циљ овог рада је да се укаже да се БиХ као држава не може одржати уколико се настави антидејтонска политика слабљења и урушавања Републике Српске. Само политика која се чврсто држи „изворног Дејтона“, његовог „слова“ а не „духа“, којим високи представници брутално крше и мењају одредбе Дејтонског споразума, може трасирати пут опстанка ове иначе вештачке и конструисане државе. У противном треба очекивати да ће Република Српска бити приморана да распише референдум о независности и одвајању од преосталог дела БиХ. Ова одлука не би смела да изненади званични Београд, као што је „изненађен“ референдумом о Дану РС. Добро је што Русија није била изненађена, већ је подржала праведну борбу за слободу и очување Републике Српске.

У политикологији избори се сматрају суштинским и кључним политичким процесом. Њима се не врши само пука смена власти, већ се ради о комплексном сучељавању различитих идеја, стремљења, интереса и политика, које желе да се наметну бирачком телу као легитиман израз народног суверенитета. Предмет наше анализе су избори у Србији 2016, и то у првом реду парламентарни избори, док ћемо покрајинске и локалне (општинске) изборе и њихове резултате поменути у наопходној мери, да бисмо приказали природу и карактер власти на сва три нивоа. Циљ овог рада је да укаже на могуће мотиве владајуће напредњачке коалиције да распише изборе, у ситуацији када је Вучићева власт имала плебисцитарну парламентарну подршку за своју евроунијску (следствено и евроатлантску) политику. Други циљ је само презентовање изборних резултата, при чему смо се, у циљу боље прегледности, послужили одговарајућим табелама и дијаграмима, и трећи, да анализом могућих страначких коалиција за формирање владе Србије, укажемо на политичке и геополитичке импликације таквих опредељења. У раду смо користили метод упоређивања и анализе резултата претходних избора и политичких, првенствено спољнополитичких приоритета влада од 2012, па и даље, од доласка Еулекса на КиМ, као и метод синтезе, која нам омогућава да износимо утемељене и аргументоване ставове по кључним питањима савремене српске (гео)политике. Ту превасходно мислимо на питање КиМ, на прозападну политику српске власти у континуитету, на Бриселске споразуме, ЕУ, НАТО, САД, те на могући спољнополитички и геополитички заокрет српске власти,који би се кретао у смеру тешње економске, политичке и друге сарадње са Русијом и Евроазијском унијом.