Др Драган Марковић

Основни циљ рада је да укаже на задругарство као промотера пословног морала заснованог на изворним задружним начелима. Изворна задружна начела подразумевају да се уважавају свачија права, интереси и потребе, да нико не остварује сопствену корист на туђ рачун, и да свако свакоме надокнади штету коју својим поступцима или пропустима нанесе. Као демократске организације, задругама je својствено да се одлучно боре против сваког монополизма и да дају пример коректног понашања према слабијим од себе, што je најпоузданији начин за стицање и одржавање поверења пословних партнера. Однос задруге и задругара према другоме је као однос према самом себи. Основу сваког заједништва чине заједнички интереси ради чијег се остваривања и удружује у задруге, а сав неморал који људе раздваја и једне другима супроставља, почива на себичности њихових индивидуалних интереса. У интересу je сваке задруге да развија добре и трајне односе са својим партнерима, што без доброг пословног морала није могуће.

Рад аргументовано показује да развој производних снага и индустријске технологије неизбежно воде ка јачању демократске државе и развоју демократског друштва. Закључује се: да je демократизација својинских односа неизоставни услов демократизације друштва и политичких институција; да без демократизације својинских односа не може би­ти ни истинске демократизације државних и националних заједница; дa савремена индустријска производња заснована на подруштвљавању својине и управљања неизбежно води у истинску демократизацију друштва; да би Србија, у побољшању својинског статуса произвођача и стварној демокра­тизацији својинских односа, чак морала предњачити да би пребродила заостајање за развијеним земљама; да се током транзиције спроводи кампањска приватизација којом се и приватна и државна имовина претачу у власништво моћних појединаца, чиме се огромна већина становништва лишава могућности да суверено располаже средствима која својим радом ствара.

Уместо да убрза, “транзиција” је у Србији успорила, и готово зауставила развој маргиналних подручја, као и укупан развој земље. Основни узрок томе је управо у спутавању масовне слободне иницијативе. Масовна иницијатива за решавање егзистенцијалних пробле­ма маргиналних подручја потиснута је страначком борбом за власт, којом се грађани од субјекта локалне самоуправе претварају у објекат политичке манипулације. И владајуће и опозиционе странке теже монополизации власти путем које се улога локалне самоуправе, као облика демократског самоорганизовања, маргинализује и ставља у функцију прикривања политичког монопола. То је довело до замирања и не­ких традиционалних, вековима практикованих облика непосредне демократије.

Глобалистичке тенденције које се реализују путем европских интеграција угрожавају развој локалне самоуправе и прете да униште и локалну самоуправу и национални суверенитет. На удару је и локална самоуправа западних метропола, где јача антиглобалистчки покрет, који би могао прерасти у глобални планетарни покрет да би се погубној глобализацији успешно супротставио. Развој локалне самоуправе угрожава и доминантна партократија која непрестано гуши и потискује демократске тежње. Међусобном борбом за власт и око власти, политичке странке потискују у други план бригу за заједничке интересе грађана и опште интересе друштва.

Људи су одувек заједнички, и обезебеђивали потреб­на животна средства, и задовољавали своје животне потребе. Проширивање и унапређивање привређивања резултирало је прерастањем племенског заједништва у државно заједништво, засновано на задовољавању оних социјалних потреба које се нису могле успешно задовољити унутар породице и племена. До сада су људске потребе толико проширене и унапређене да је за њихово задовољавање и држава постала преуско грло, због чега долази и до њеног прерастања у међународну, односно планетарну заједницу. Тиме се локално заједништво не укида нити се може укинути јер се на њему заснивају сви облици ширег заједништва, као што се на удруживању, добровољном или принудном, појединачних индивидуа заснива сваки облик људског заједништва.

Циљ рада је да укаже на основне претпоставке и могуће путеве превазилажења партократије и развоја непосредне демократије као главног предуслова напретка друштва. У анализи је коришћен теоријски темељито заснован и проверен научни метод. Закључује се да су за превазилажење партократије и развој непосредне демократије од пресудне важности демократизација својинских односа, децентрализација власти и управљања, демонополизација политике и развијање слободне иницијативе грађана и локалне самоуправе као основе система непосредне демократије као и демокра тизација међународне заједнице. Наглашава се да се партократија може превладати управо развојем непосредне демократије, а неизоставни услов за то је укидање политичког монополизма општом политизацијом друштва, која подразумева потпуно слободно политичко организовање и деловања грађана.

Основни циљ рада је да прецизно утврди разлику између државне управе и начина њеног финансирања и локалне самоуправе и начина и облика њеног финансирања и укаже на значај самодоприноса као главног извора средстава истинске локалне самоуправе. За разлику од државне управе која почива на фискалној концентрацији средстава, друштвено-економску основу локалне самоуправе чини самоиницијативно удруживање средстава које се врши добровољним опредељивањем. Из заједничких потреба проистиче и заједнички инте­рес за удруживањем средстава да би се оне задовољиле, због чега се локална самоуправа и почела развијати најпре у срединама где је држава мало или није нимало улагала. У анализи су коришћени одговарајућа научна ли­тература и практична искуства финансирања локалне самоуправе као и теоријски заснован научни метод.

Циљ рада је да укаже на основне друштвено-политичке претпоставке демократизације отуђене поли­тичке власти. У раду је коришћен теоријски проверен научни метод и комплетна научна апаратура с објективном анализом. Закључује се да се демократизација отуђене политичке власти може одвијати само кроз трансформацију представничке демократије у непосредну демократију и аутократског одлучивања у демократско одлучивање путем референдума и других облика личног изјашњавања грађана. За такву демократизацију друштва могу се борити само оне поли­тичке партије које се и саме демократски организују и на демократским принципима делују. Закључује се да је за демократизацију отуђене политичке власти од пресудне важности децентрализација власти и управљања, демонополизација политике и развијање слободне иницијативе грађана.

Основни циљ рада је да аргументовано покаже да развој демократског друштва није могућ без демократизације својинских односа. Закључује се: да се демократизација друштва и политичких институција у Србији не може замислити без суштинске проме­не својинских односа; да савремена демократизација својинских односа кроз развијање радничког акционарства, деоничарства и задругарства има за циљ да путем побољшања својинског статуса произвођача повећа њихову мотивацију која је основни чинилац економске ефикасности у свим историјским условима; да економско и друштвено пропадање Србије може зауставити једино демократизација својинских од­носа која подразумева да најшири слојеви становништва управљају друштвеном репродукцијом што је и основна претпоставка демократизације политичких институција и развоја демократског друштва. У раду је коришћен теоријски проверен научни метод и одговарајућа научна литература.

Циљ рада је да укаже на основне друштвено-економске и политичке претпоставке развоја локалне само­управе као изворног облика непосредне демократије. У раду је коришћен теоријски проверен научни метод и одговарајућа научна литература. Наглашава се да развој локалне самоуправе као изворног облика непо­средне демократије претпоставља својинску трансформацију индивидуалних приватних и државних предузеШ у акционарска и деоничарска друштва, за­друге и задружна предузећа. Закључује се да демократизација својинских односа условљава и демократизацију политике. Од пасивног објекта политике, грађани се претварају у активне субјекте политичког деловања, од пуких извршилаца политичких директива, постају креатори политичких одлука које заједнички спроводе. Посебно се указује на значај масовне слободне иницијативе грађана на којој истинска локална са­моуправа управо и почива.

Основни циљ рада је да укаже на чињеницу да је савременом друштву све неопходнија непосредна демократија као неизоставни услов високотехнологизиране друштвене репродукције. Закључује се да доминација државне управе доводи до сужавања непосредне де­мократке и до отуђења власти од грађана. Због неизграђености демократских механизама, могућности утицаја грађана на садржину скупштинских одлука су веома мале. Закони од виталног значаја за друштвену заједницу доносе се без консултације грађана, чија се демократска права и обавезе утврђују независно од њихове воље. За оптималан развој непосредне демократије неопходна је максимална децентрализација надлежности са републичког на локални ниво, која подразумева и одговарајућу финансијску децентрализацију, са чим иде и децентрализација власти и управљања. Однос између грађана и представничких органа не би се смео сводити на избор народних представника, већ већ би грађани морали имати одлучујући утицај на рад тих органа.

Савременом друштву уместо посредне све је потребнија непосредна демократија. Задружна демократија заснована на изворним задружним принципима може бити драгоцен путоказ у трагању за најефикаснијим моделом демократизације политичких инстиуција. Сходно томе у раду се закључује: да задружна демо­кратка није привремена, него историјска алтернатива капитализму и представничкој демократији; што се задружна начела шире примењују, друштвено-економске једнакости се шире на целу друштвену репродукцију; значајна предност задругарства је у сарадњи, док се капиталистичко предузетништво одржава на општој конкуренцией; за разлику од најамних радника који за успех капиталистичког предузећа нису много заинтересовани, задругом непосредно управља ју сви задругари па су сви и заинтересовани за резултате њеног рада; задружна организација за разлику од политичке организације почиње из народа, а не из националног центра.

Основни циљ рада је да аргументовано покаже да демократизација својинских односа представља један од стубова развоја демократских капацитета политичких институција. Закључује се: да је демократизација државе императив високо механизованог индустријског начина производње, који уз демократизацију предузетничког, захтева и демократизацију државног управљања; да демократизација својинских односа све више долази у колизију с отуђеним политичким системом, утичући да се и унутар њега развијају одређени облици непосредне демократије; да би у основи опште демократизације морала бити демократска права грађана да о судбоносним питањима свог живота и рада непосредно и равноправно одлучују на свим нивоима друштвеног организовања, од локалне до планетарне заједнице, и да за остваривање демократских одлука самостално располажу одговарајућим средствима, која за подмиривање заједничких и општедруштвених потреба демократски удружују.

Основни циљ рада је да укаже на чињеницу да је „транзиција“ у Србији, уместо да убрза, успорила и готово зауставила развој сеоских подручја, као и укупан развој земље. Закључује се: да је масовна иницијатива за решавање егзистенцијалних проблема сељана потиснута страначком борбом за власт, којом се грађани од субјекта локалне самоуправе претварају у објекат политичке манипулације; да владајуће и опозиционе странке теже монополизацији власти путем које се улога локалне самоуправе маргинализује и ставља у функцију прикривања политичког монопола; да су могућности за слободну иницијативу смањене, чиме је сеоска самоуправа практично сведена на локалну управу; да би сељани остваривали своју сувереност требало би да путем референдума одлучују о свим егзистенцијалним питањима; да би сељани требало да истичу своје кандидате за народне посланике независно од њихове страначке припадности и да се веза из међу бирача и њихових изабраника не може ограничити само на изборе, већ мора бити трајна и узајамна.

Рад аргументовано показује: да се целокупан историјски развој својинских односа одвијао кроз стално сукобљавање јавне и приватне сфере, које се нису само међусобно условљавале, него су једна другу подстицале; да је својина, као друштвени однос, кључна карика у повезивању појединачних и општих интереса; да носилац правног и економског субјективитета није неки усамљени појединац, већ појединац који тај субјективитет дели са другим појединцима; да развој масовне робне производње није захтевао сужавање него проширивање својинског субјективитета на све чланове друштвене заједнице; да друштвеног субјективитета не може бити без индивидуалног субјективитета јер је друштвени субјективитет у суштини заједнички субјективитет удружених јединки; да све већа индивидуализација и све веће подруштвљавање подразумевају и све већу релативизацију својинског монопола, који на тај начин све више нестаје прерастајући у слободно располагање средствима производње и друштвеним производом.

Основни циљ рада је да путем компаративног и дијалектичког метода покаже да остваривање и даљи развој локалне самоуправе у Србији судбоносно зависе од савладавања четири велике препреке: отуђивања власништва, доминације државне управе, партократије, и агресивне глобализације. Све четири су тесно повезане и не могу се парцијално савладавати без истовременог савладавања свих заједно и сваке појединачно. Посебно се наглашава да државна упра­ва одређује не само послове које ће локалне заједнице обављати, него како ће и под којим условима то чинити. Државна управа у суштини октроише локалну самоуправу, стављајући је у функцију остваривања сопствених циљева и задатака. Зато локалне самоу­праве има углавном не толико колико би обезвлашћени грађани хтели, већ колико државна власт хоће, а она увек хоће онолико колико процени да њој треба.

Основни циљ рада је да аргументовано покаже да је демократизација својинских односа један од предуслова за развој демократског друштва и демократизацију политичких институција. Закључује се: да је основна претпоставка демократизације политич­ких институција Србије демократизација својинских односа која подразумева да најшири слојеви становништва управљају друштвеном репродукцијом; да сви држављани могу управљати својом државом само уколико располажу државном имовином; да је демократизација својинских и политичких односа неизоставни услов интеграције Србије у светску заједницу, која се не може вршити преко аутократске власти; да савремена демократизација својинских односа кроз развијање радничког акционарства, деоничарства и задругарства има за циљ да путем побољшања својинског статуса произвођача повећа њихову мотивацију која је основни чинилац економске ефикасности у свим историјским условима.

Основни циљ рада је да аргументовано докаже да је представничка демократија заснована на партократији постала кочница друштвеног развоја и да даљи развој може ићи само у правцу растакања државно-партијске владавине у непосредну власт народа и прерастању представничког парламентаризма у систем непосредне демократије. Императивни мандат политичких странака, на којем се заснива представничка демократија, морао би у свим парламентима бити замењен императивним мандатом грађана, чије би ставове њихови изасланици морали заступати као своје сопствене. А да би се ставови грађана и њихових изасланика подударали, избор би морао падати на оне посланичке кандидате који најдоследније изражавају интересе и опредељења већине грађана. Закључује се да је универзална примена општег модела непосредне демократије неизоставни услов демократског јединства планетарне заједнице, које подразумева пуну слободу демократског организовања и управљања и непосредно учешће свих заинтересованих грађана у доношењу за све обавезујућих одлука. Космополитској демокра­тии неопходне су националне демократије на које се ослања, јер демократска космополитска заједница може бити само слободна асоцијација демократски организованих локалних и националних заједница. У анализи је коришћен теоријски заснован научни ме­тод као и релевантна научна литература.

Приказ књиге: Дубравка Стајић, Заблуде о социјалној др­жави, Београд, Институт за политичке студије, 2010, стр. 280.

Основни циљ рада је да аргументовано покаже да целокупни развој индустријске производње и технологије неизбежно води јачању демократске државе и да развој демократског друштва није могућ без демократизације својинских односа. Закључује се: да развој индустријске технологије доноси и подруштвљавање управљања, којим се аутократска држава трансформише у демократску државу; да савремена демократизација својинских односа кроз развијање радничког акционарства, деоничарства и задругарства има за циљ да путем побољшања својинског статуса произвођача повећа њихову мотивацију која је основни чинилац економске ефикасности у свим историјским условима; да је основна претпоставка развоја демократског друштва и демократизације политичких институција Србије демократизација својинских односа која подразумева да најшири слојеви становништва управљају друштвеном репродукцијом.

Основни циљ рада je да укаже на неопходност демократизације својинских односа као једног од предуслова развоја истинске локалне самоуправе. Онај ко обезбеђује средства обично одређује и њихову намену и распоређује их по сопственим критеријумима. Средства која грађани и радне фирме улажу у задовољавање заједничких потреба, треба да се претварају у акције, деонице или задружне уделе, са свим правима непосредног управљања и располагања тим средствима. У истинској локалној самоуправи нико није пасивни извршилац. Свако је позван да покреће иницијативе, расправља о покренутим питањима и предлозима, успостављају се директни односи без ичијег посредовања и тиме се превазилазе традиционални односи друштвене хијерархије и субординације.

Циљ рада је да укаже на могуће правце демократизације политичких партија у Србији и превазилажења партократије као главног предуслова повећања демократских капацитета и напретка друштва. У анализи је коришћен теоријски темељито заснован и проверен научни метод. Наглашава се да је у Србији под плаштом партијског плиурализма, уместо демократизације извршена још већа аутократизација политичког система и да стварни показатељ демократичности политичких партија није само изјашњавање већ практично деловање. Закључује се: да су за разјашњење стварног односа постојећих партија према демократији посебно индикативни однос према својини, затим само схватање демократије и унутарпартијски односи; да се за укидање политичког монополизма и демократизацију друштва могу успешно борити само оне политичке партије које се и саме демократски организују и на демократским принципима делују.

Предмет рада је задружно управљање засновано на изворним задружним принципима и задружна демократија. Основни циљ рада је да укаже на значај који би задругарство могло имати за развој демократије и друштва у Србији. У складу са циљем рада коришћена је компаративна и дијалектичка метода. У анализи се указује на демократичност изворних задружних принципа и на одређене економске и друштвене предности које задруге имају у односу на капиталистичко предузеће. Основна предност задруге је што има и економску и социјалну функцију, док је капиталистичко предузеће чисто економска организација. Обезбеђивањем економске сигурности, задругари здруженим снагама истовремено обезбеђују и своју социјалну сигурност. Задруге су демократске организације којим управљају и чији рад контролишу њихови чланови, тако што активно учествују у утврђивању пословне политике, одлучивању и спровођењу заједничких одлука. Задругарство, због својих предности, може бити значајан фактор у обезбеђивању одрживог економског и друштвеног развоја у Србији.

У раду се констатује да се са глобалном централизацијом врши и локална децентрализација власти као претпоставка суштинске демократизације. Уз cвe могуће отпоре, процес суштинске демократизације вeћ поодавно тече. Закључује се: да у развијеним државама стварна политична моћ све више прелази на градове, насеља и суседства; да моћ поступно, али сигурно прелази с изабраних заступника на бираче који путем локалних иницијатива и референдума одлучују о најважнијим питањима, док национални политички избори побуђују све мањи интерес; да док се под утицајем савремених токова друштвене репродукције у развијеним земљама одвијају процеси децентрализације, у неразвијеним земљама политична власт се централизује под притиском глобалних сила да би била подложнија њиховом утицају.

Основни циљ рада је да коришћењем теоријски провереног научног метода аргументовано покаже да су карактер и демократски капацитет политичких институција одувек били у директној зависности од карактера својинских односа. Закључује се: да је промена својинских односа увек представљала прекретницу у развоју друштва, а посебно политичких институција; да савремена демократизација својинских односа кроз развијање радничког акционарства и задругарства има за циљ да путем побољшања својинског статуса произвођача повећа њихову мотивацију која је основни чинилац економске ефикасности у свим историјским условима; да се демократизација друштва и политичких институција у Србији не може замислити без суштинске промене својинских односа која подразумева да најшири слојеви становништва управљају друштвеном репродукцијом.

У раду се констатује да се са глобалном централизацијом врши и локална децентрализација власти као претпоставка суштинске демократизације. Уз све могуће отпоре, процес суштинске демократизације већ поодавно тече. Закључује се: да у развијеним државама стварна политичка моћ све више прелази на градове, насеља и суседства; да моћ поступно, али  сигурно прелази с изабраних заступника на бираче који путем  локалних иницијатива и референдума одлучују о најважнијим  питањима, док национални политички избори побуђују све мањи интерес; да док се под утицајем савремених токова друштвене репродукције у развијеним земљама одвијају процеси децентрализације, у неразвијеним земљама политичка власт се централизује под притиском глобалних сила да би била подложнија њиховом утицају.

Рад представља покушај да се утврде основне друштвено-политичке претпоставке истинске демократизације политичких институција у Србији. Закључује се: да демократизација политичких институција има перспективу само уколико се одвија кроз процес трансформације представничке демократије у непосредну демократију и аутократског одлучивања у демократско одлучивање; да  је за демократизацију политичких институција од пресудне важности демонополизација политике, децентрализација власти и управљања и развијање слободне иницијативе грађана; да се за истинску демократизацију могу борити само оне политичке партије које се и саме демократски организују и на демократским принципима делују; да је стварна демократија дуготрајан историјски  процес истовременог укидања отуђене политичке власти и мукотрпног успостављања демократске власти; да би Србија морала предњачити у борби за развој демократског политичког система како би се приближила развијенијим државама.