Др Ђорђе Стојановић

Овај рад ће дати преглед и критички пропитати носеће политичке, културалне и филозофске димензије вештачке интелигенције преко анализе актуелних теоретских варијанти идеје хуманизма: од постхуманизма и трансхуманизма, преко антихуманизма до дигиталног хуманизма. Притом, фаворизује се концепт дигиталног хуманизма који је афирмативан и према достигнућима модерних технологија и према духу/разуму човечанства.

По питању увећања индивидуалне слободе и људског благостања, асоцијативизам као свој централни нормативни захтев одређује активности чији је примарни задатак да се што већи број релевантних социјалних функција пренесе на волунтаристичке, демократске, самоуправљајуће и плуралне асоцијације цивилног/грађанског друштва. Уважавајући претходно, у овм раду ће се анализирати асоцијативног система друштвеног благостања са посебним акцентом на разлику у односу на социјал-демократски модел.

У овој студији се покушава деконструисати неоколонијални статус Србије. У раду се тврди да је Србија самоколонизована преко два културална варијетета: преко деловања другосрбијанских, вестернизованих либерално-демократских елита и преко деловања првосрбијанских, традиционализованих елита. Показано је како и један и други дискурс фаворизују неоимперијалне императиве и агенде. Деколонизујеће решење се види у хибридизацији културе преко концепата „културе српске душеˮ и „супер-Србинаˮ.

This paper presents an overview of a research study on the position of persons with disabilities (PWD) in the labour market of the Boka Kotorska region, in the municipalities of Tivat, Kotor and Herceg Novi. This original research study is based on an analysis of the perception and attitudes of PWD regarding their position in the labour market. The study looks into the attitudes of PWD towards: education, employment, motivation to engage in employment, and the challenges they face in seeking employment in the region of Boka Kotorska. Simultaneously, it tested the impact of the different forms and types of disability, as well as age on potential employment. Data on unemployment of PWD in Boka Kotorska, combined with the activities and capacities of employers in the area of employment of PWD were analysed. The research findings indicate certain internal and external barriers in the labour market. PWD mostly face the following problems: difficulties with obtaining employment, lack of recognition of their potential, prejudice on behalf of employers regarding their skills and capacities, early abandonment of education, and physical barriers. A certain number of PWD faces limitations primarily related to low levels of motivation to: engage in employment, actively seek employment, engage in professional rehabilitation programmes, advance in education, self-employ. However, a majority of PWD wish to engage in some form of employment, in areas that are adapted to their capacities, and with modified working hours.

У овоме раду се расправља интензитет, форма и степен освешћености постмодернизације социјалног рада. У том смислу, под постмодернизацијом социјалног рада се подразумева његово дискурзивно/метанаративно смештање у контекст глобално постмодернизованих друштва, како на нивоу спољне институционалне мреже значења, тако и на нивоу унутрашњег реконфигурисања, реформулисања, редефинисања и реорганизовања по новим, постмодерним, начелима, агендама и захтевима. Међутим, то не значи апсорбовање неким другим метанаративом, већ формулисање аутентичног метанаратива социјалног рада. Објашњење посмодерности и постмодернизације не мора нужно бити део „интелектуалнo-спекулативнеˮ сфере постмодернизма, модернистичке теорије могу бити интегрисане са постмодернистичким дискурзивним протоколима у сврху хибридног објашњења неког односног феномена. Такав став/позиција се афирмише преко пропитивања/деконструкције ТИМЕ/TIME модела и односа неолибералног метанаратива и метанаратива социјалног рада.

Niklas Luhmann articulates the basic elements of his authentic theoretical position as criticism of, as he calls them, classical sociology or classical organisation theory. While within these orientations, (social) systems are mainly interpreted as centralised entities whose structures are stabilised by purpose determined at the top, Luhmann, in his general theory of social systems privileges internal differentiation in which subsystems autonomously define their purposes, making society more flexible and capable of responding to environmental challenges. In that sense, the main intention of this paper is the creation of cognitive interest for the notions of complexity and flexibility, i.e. for the issue of subsystem autonomy, as the important elements of Luhmann's general theory of social systems.  Our premise is that the establishment of subsystem autonomy is not a matter of mere, a priori, theoretical and/or practical arbitrariness, nor does it mean an introduction into deconstruction of the system, but it represents a necessary step in the creation of successful responses of the social system to problems arising from the immense and dynamic complexity of its own environment.  In other words, through the process of internal differentiation, by establishing subsystem autonomy, the social system increases its own complexity, i.e. ability to adjust to the environment. Thus, challenges arising from the environment are not transferred to the whole, but localised and processed in the appropriate, autonomous parts of the system. By so increasing its internal complexity, the system undeniably acquires the necessary flexibility, or capability for a faster and more efficient creation of alternative.

У овоме раду се упоређују и критички пропитују најважније карактеристике структурализма и постструктурализма као две изузетно важне теоријске оријентације за разумевање актуелне друштвене и политичке стварности in genere. У том смислу, анализирају се теоретске премисе/концептуализације: структуре, субјекта, идентитета, језичких форми, реторских инкохерентности текста и генеративних консеквенција моћи, то јест контекстуализације њених историјски датих/наслеђених институција и пракси. Поред тога што рад покушава и да попуни евидентну празнину која влада на нивоу разумевања ова два дискурса у оквиру српског политиколошког простора, он пледира и за њихову интензивно пројектовање/примену у интерпретацији индигене српске политичке реалности. Рад третира постструктурализам и као својеврсну интринсичну критику структурализма, и као „структурализам структурализма”, неку врсту, јако слободно речено, „мета-структурализма”. Притом, постмодернистички мета-наратив се доживљава као културна манифестација/валенција академски формулисаног мета-наратива постструктурализма.

Студије граница, као и студије простора, су повратиле важност на глобалној академско-научној сцени и данас важе за једну од најатрактивнијих истраживачких области. Овај рад ће пропитати оне димензије разумевања граница, које их не перципира као статичне линије и режиме државне моћи, већ ће се фокусирати на дисперзију, пролиферацију и репрезентацију граничних модуса, функција и последица унутар различитих контекста и преко различито манифестованих/искодираних друштвених, културних и политичких активности, то јест, граничних пракси. Другим речима, рад ће се бавити дискурзивним импликацијама инверзије концепта граница са концептом разграничавајућег процеса (b/ordering).

Овај рад ће покушати да презентује и анализира неке од дискурзивних компоненти дестабилизације класичног концепта државе. У том смислу у посебном фокусу ће бити њена спацијална димензија (територија, територијалност и „територијална замка“) и димензија суверенитета. Са друге стране, овај рад ће се бавити и могућношћу плуралног разумевања суверенитета, реартикулисањем односа између анархије и суверенитета за међународни поредак и „симболичким насиљем“ модерне државе.

Централност питања Балкана се у последњих тридесет година, а и раније, неретко поистовећује са екстремним политичким контекстима − ратним сукобима. Најчешћа експликација таквог стања ствари, поред глобалних међународних  политичких трендова/интервенција, се, једнострано и плитко види у наводно инхерентном агресивном национализму, историјски укорењеном у и/или трансферованом преко радикализовања дистинкције трибалних/националних прошлости,  те у лиминалном положају, маргинализованог и миноризованог, Балкана између Запада и Истока. Изгледа као да се Балкан налази у неком стању „замрзнутог”, никада окончаног или перпетуирајућег идентитетски профилисаног дезинтегрисања, насиља и антагонизама. Међутим, лиминалности у разумевању Балкана не мора да упућује на маргиналност и небитност, „балканске политичке глосе/схолије”, заправо, понајбоље и најјаче исказују преклапајуће дискурсе који га креирају и у којима се огледају. Да би се детектовани статус дискурзивне „лиминалне централности” што шире апсолвирао, овај рад ће бити подељен у два дела. У првом делу ће бити детаљније изложена позиција пост-колонијализма као парадигматске оптике за његову компрехензију/перципирање, али и за про-активно „превазилажење”/резистенцију. Други део ће деконструктивно супротставити разумевање Балкана као „објективизованог” ентитета Балканизма и Балкана као „текстуализоване” репрезентације Оријентализма и пост-колонијализма.

Рад се бави аналитичким поређењем две можда најважније студије Алексиса де Токвила: "Демократије у Америци" и "Старог режима и Француске револуције", зарад што бољег разумевања културолошких, психолошких и политичких чинилаца за развој демократских институција и демократије in genere. Ово се посебно односи на улогу асоцијација и сло­боде удруживања у сфери процеса консолидовања демократије и одређивања граница демократске еманципације. Рад се закључује разматрањем значаја кооперативне димензије асоцијација за демократску културу, што се никако не може изједначити са узроком за функционисање демократског система.

Рад ce бави проблемом односа харизматског политичког вођства и демократије углавном преко интерпретације схватања харизме у делу Макса Вебера (Max Weber) и Едварда Шилса (Edward Shils). У складу са тим, циљ овога рада није да понуди неке коначне одговоре за потпуно решавање овога односа, већ да понуди теоретски контекст у оквиру кога се однос може анализирати. Аргументи за коегзистенцију политичке харизме и либералне демократије се деривирају из чињенице да доминација бирократије ствара кризу легитимитета либералне демократије. Осим тога, истражује се и могућност да се харизма искористи за објашњење политичке интеграције. Рад се закључује разматрањем ха­ризме као феномена који није ни продемократски ни антидемократски, већ је могућ како у регуларним тако и у кризним ситуацијама функционисања либералног демократског система.

Овај рад критички анализира политичке аспекте патриотизма, он се посебно бави могућношћу да се патриотизам, без обзира на своју пристрасност, одреди као позитивни политички програм. У том контексту, први део рада истражује одрживост концепта патриотизма схваћеног мање као морални захтев а више као заједнички пројекат компатриота, који је заснован на прошлим, садашњим и будућим материјалним и духовним добрима, те на симболичким и институционалним формама које изражавају највреднију националну (демократску) традицију. У другом делу рада се пропитује феномен монополизације патриотизма, ситуације када непропитујућа лојалност својој земљи подразумева и непропитујућу оданост некој засебној идеји као критеријуму за разликовање патриота и непатриота. Рад ce закључује афирмативним ставом према патриотском вођству које дозвољава различите патриотске путање са различитим типом ангажмана, узајамну критику различитих патрпотскпх приступа и уважавање космополитске непристрасности.

Рад полази од претпоставке дa политички капацитет влада, њихова способност дa формулишу, имплементирају и вреднују конкретне политике, карактерише стално oпaдaње. На тој линији, у првом делу рада анализира се разумевање формулисања неке специфичне политичке иницијативе као процеса „одоздо-нагоре“, доминације нижих административних инстанци у контроли реализације одређеног политичког програма. Други дeo paдa ce бави утицајем политизације јавне управе, као спољног фактора који утиче на дизајнирање неке конкретне политике, са интензификацијом политичко-идеолошких мерила у односу на аналитичке критеријуме. Рад се, са једне стране, закључује подржавањем идеје дa формулисање неке политике зависи од тога да ли се жели контролисати индивидуално понашање или његово окружење, што одређује и важност имплементације, док се, са друге стране, и поред тога што политизацију третира као примарно негативан феномен, оставља могућности и за одређену врсту позитивних ефеката политизације на политички систем.

Рад анализира различите коицептуализације феномена патриотизма. Аутор покушава да идентификује елементе који одређују патриотизам, однос између ексклузивног и инклузивног у разумевању патриотизма, однос између универзалистичких и партикуларистичких димензија као граница патриотизма, те да анализира његове екстремне позиције (шовинизам или џингоизам), и утврди његову место у оквиру функционисања модерних демократских система. Рад се закључује подржавањем идеје космополитског патриотизма, где je локално инструмент за реализацију универзалног, ситуацију која се може окарактерисати као „пристрасни космополитанизам“.

Актуелна глобална динамика развоја технологија повезаних са биолошким оружјем омогућава и да мале државе и не-државни актери досегну капацитете за масовно уништење. Иако је опасност од употребе биолошког оружја истраживачки регистрована, уочљив је недостатак ваљане теоретске матрице у свеобухватном процењивању њених стратешких аспеката и укупног системског утицаја на међународну безбедност. У том контексту постављени аналитички оквир резултоваће: јаснијим позиционирањем офанзивних и дефанзивних карактеристика биолошког оружја, оценом објективног стања и перспектива контроле његовог развоја и производње, те, пропорционално, доприноса биолошког оружја повећању изгледа за ратове, кризе или трку у наоружавању.

Примарна истраживачка интенција овога рада су идеациони и бихевиорални феномени који карактеришу процес формулисања стратешке агенде ЕУ. У првом делу рада, аутори анализирају теоретске про­блеме у дефинисању концепта стратешке културе као проблеме односа стратешке културе и понашања политичких ентитета in genere. У другом делу рада, аутори као важне стратешке квалитетe ЕУ идентификује: инклинирање ка мирном разрешавању конфликата и профилактичку употребу проактивних мера зарад иницијалног спречавања конфликата, мултилатерализам и поштовање владавине међународног пра­ва, слабљење супрематије НАТО у сфери европске безбедносне и одбрамбене сарадње и употребу оружаних снага као последњег средства у кризним ситуацијама.

Овај рад полази од тога да регионализам представља једну од најатрактивнијих тема актуелне политичке мисли, док Источно-азијски регион дефинише као најинтересантније подручје глобалне економске и политичке стварности. За разлику од старих теорија регионализма, један од најважнијих аспеката нових теорија регионализма представља надметање различитих идеја о бенефицијама проистеклим на формулисању заједничких регионалних циљева, норми и вред­ности. У складу са тим, развој источно-азијског реги­онализма карактеришу двa различита сета идеја и на њима заснованих институција: (1) „АСЕАН и АПТ визије“ која је предоминантно фундирана на начелима ограниченог регионализма; и (2) „АПЕЦ и ЕАС визије“ која је предоминантно фундирана на идеји отвореног регионализма. Због велике културне, економске, политичке и демографске регионалне разноликости, дуге историје конфликтности на интра-регионалном и међународном плану и слабог источно-азијског идентитета, садашња регионална ситуација је обележена преваленцијом АСЕАН и АПТ идеационе алтернативе.

Овај рад критички анализира и пореди концепте трансформационих вођа, слуга-вођа и грађана-вођа. Код сва три концепта могу утврдити начелне сличности, изнад свега примарност етичких претпоставки у разумевању вођства. Док се за трансформационо и услужно вођство, мада су под утицајем политичког дискурса, може рећи да припадају општим, генеричким теоријама вођства, концепт грађанина-вође се може идентификовати као аутентична форма поли­тичког вођства, још прецизније: као форма вођства карактeристична за цивилно друштво. Рад се закључује тиме што трансформационо и услужно вођство одређује као засебне парадигме, где је трансформациона парадигма превасходно усмерене на оснаживање колективних вредности и организационе промене, а парадигма услужног вођства на потребе следбеника и свесно служење истим. Истовремено, концепт грађанина-вође се идентификује као потпуно компатибилан са концептом слуге-вође.

Овај рад се бави мета-анализом феномена јавне биро кратије као релевантное фактора у процесу доношења одлука повезаних са формулисањем појединачних политика, те са потенцијалом за кориговање савременог демократског дефицита. У складу са тим, први део рада ће се бавити различитим смеровима у савременој концептуализацији јавне бирократије, док ће други део рада бити посвећен проблему бирократске владавине и односу бирократије и демократије. Рад се закључује наглашавањем ванредног значаја јавне бирократије за легитимитет савремених демократских система.

Рад се бави напетошћу између концепта социјалног рада схваћеног као социјална кура и надзор, те социјалног рада схваћеног као социјална трансформација и резистенција. У складу са тим рад анализира антиопресивне принципе преко модернистичке и постмодернистичке парадигме социјалног рада. Интенција је да реконфигурисање социјалног сервиса у скалду са освешћивањем вредносних позиција социјалног радника, клијенатска интерпретација властите позиције, оснаживање или јачање статуса корисничких захтева и компатибилна антиопресивна и анти-дискриминаторна пракса манифестују професионалне императиве у покушају афирмисања ефиксанијег и ефектнијег стандардизовања деловања у сфери социјалног рада.

Анализа концептуалне еволуције и главних одлика актуелних приступа феномену међународне безбедности, са свом интер­претативном разноликошћу теоретског „пејзажа“ у периоду од II светског рата до сада, дозвољава адекватније начелно сагледавање имплицитних и експлицитних димензија односа између безбедносне теорије и безбедносне праксе. Критичко идентификовање проблематичних зона те релације би, са једне стране, указало на потенцијалне смернице новог поимања безбедности у ери глобализације (концептуално удаљавање од државе као јединог референтног објекта студија безбедности) и, са друге стране, омогућило прецизније профилисање стратешких оријентира српске безбедно­сне агенде на домаћем, регионалном и светском нивоу.

Проблем који се тиче прибегавању сили на међународном нивоу, прецизније: етички, морални и политички аспекти такве констелације, репрезентује једно од најважнијих и најинтригантнијих теоретских димензија актуелне светске политичке сцене. У том контексту, концепт праведног рата представља дискусиони ну­клеус за елаборирање тога специфичног проблема. Са једне стра­не, овај есеј идеју праведног рата третира као могући узрок етичке конфузије у садашњој међународној политици (утицај традиционалне представе ратовања државе против државе на формулисање нормативних стандарда за отпочињање и вођење рата, проблем легитимизације међународне партиципације у сфери унутрашње државне репресије итд.). Са друге стране, модерна варијанта (реформулисање) традиције праведног рата (попут теорије Мајкла Волцера) се одређује као релевантно концептуално средство, које (са својим такорећи класичним вредносним оквиром) представља полазишну тачку сваког амбициознијег разматрања правде повезане са употребом силе у међународним односима. Есеј се закључује разматрањем могућег етичког и политичког померања анахроне теорије праведног рата ка концепту праведности у употреби присиле у међународној политици, то јест ка хуманитарној интервенцији и „телеолошкој димензији“ праведног мира.

Овај рад критички разматра различите теоретске приступе феномену глобалног цивилног друштва. То је начин да се формулише односни мета-аналитички ниво и прецизније дефинише генерални идејни простор дискурса глобалног цивилног друштва. Примарна аналитичка интенција је идентификовање специфичних концептуалних димензија односа између цивилног друштва и процеса глобализације. У складу са тим, рад истражује и композицију глобалног цивилног друштва, актуелне институције, организације и праксу глобалног грађанског друштва, те проблеме глобалног грађанства повезане са проблемима инклузије и ексклузије. Рад се закључује дискусијом о еманципаторском потенцијалу глобалног грађанског друштва.

Уважавајући изузетан значај асоцијативног живота за демократску теорију, проблеме повезане са демократским дефицитом концепта државе благостања и тренд опадања интереса и поверења у политичке институције напредних капиталистичких друштва, овај рад анализира политички и социјални дизајн заснован на квалитетима асоцијативног ангажмана као концептуалног језгра асоцијативног демократског пројекта (пре свега схваћеног као реформска интервенција у традиционални модел репрезентативне демократије или као реформски додатак преовлађујућем агре­гативном концепту демократије). У првом делу овог рада, аутор критички истражује: (1) концепт асоцијативне демократије Пола Хирста, који представља варијанту институционалног плурализма (оријентисаног ка развијању адекватнијих институција за што потпуније укључивање мањина); и (2) концепт асоцијативне демократије Џошуе Коена и Џоела Роџерса, који се заснива на радикалном трансформисању корпоративистичког приступа где интересне групе заузимају најзначајнију позицију. Други део рада се бави неокорпоративним концептима асоцијативне демократије Филипа Шмитера, теоретским покушајем да се разреши проблем социјалне неједнакости промовисањем секундарног грађанства, полу-јавних асоцијација и државног система ваучера. Рад се закључује са разматрањем чињеница да, иако замишљен као демократска реформа, Шмитеров концепт асоцијативне демократије манифестује захтев за дубинском метаморфозом демократије.

Полазећи од посебне важности и сталног пропитивања односа између етике и политике, овај рад покушава да сагледа проблем преко трипартитне поставке (етика-моралност-политика) Пола Рикера (Paul Ricoeur). Његов приступ се упоређује са концептом Макса Вебера (Max Weber), који је базиран на разликовању између етике убеђења (апсолутне етике) и етике одговорности (критичке политичке етике), то јест на разликовању између етичког интегритета уверења и ангажмана и етичког интегритета акције и последица. Рикерово концептуално решење полази од тога да политика припада моралности, а да етика обезбеђује начин за критиковање моралности. Главна идеја је да се радикалне политичке промене на нивоу пласмана нових вредности могу очекивати из подручја које је ван сфере моралности и политике, из подручја етике екстравагантног.

Рад анализира различите теоретске приступе феномену вођстава. Констатује се да модерна парадигма нагиње ка томе да вођство схвати као добар менаџмент. Таква концептуална констелација, која је продукт индустријског друштва, његове културе и организације, у први план истиче различите стилове и мерење ефикасности као кардиналне квалитете смисленог вођства. У супротности са таквом позицијом, пост-модерна парадигма се одређује на више супстантиван начин, као интеракција између вође и следбеника, обележена намером за мењањем, и базирана на етичким претпоставкама и не-принудном активном утицају (персуазији). Нова парадигма артикулише и критичку димензију вођства, његове комуналне, социјалне и политичке аспекте и третира га као начин за превазилажење проблема колективног деловања.

Приказ књиге: Joseph S. Nye Jr. The Powers to Lead. Ox­ford University Press, Oxford, 2008, 226 стр.

Овај рад критички анализира различите концептуалне при­ступе у теоријском третману модерне државе. Излажући недостат­ке веберијанског приступа држави, фокус се помера са државе као креатора правила и ексклузивне употребе насиља за поштовање одлука које доноси на многобројне форме интеракције више засебних система карактеристичних за свако људско друштво. У том смислу држава има и ограничену аутономност која није фиксирана. Уважавајући поделу на деспотску и инфраструктурну моћ др­жаве, рад такође анализира и однос државног капацитета и демо­кратке, однос између државног, политичког и административног капацитета, утицај процеса глобализације на државне капацитете и сувереност, те, коначно, истражује важност вертикалног и хоризонталног легитимитета за класификовање на слабе и јаке држава. Рад се закључује са наглашавањем међусобно оснажујуће релације између нивоа државног капацитета и нивоа демократије, са афирмацијом улоге државе и у ери глобализације и са позиционирањем односа држава-друштво као есенцијалног за разумевање државног деловања.

Истонов концепт политичке подршке и његова актуелизација говоре о глобалном таласу кризе легитимитета, са којом се суочавају не само транзициони системи, већ и стабилне демократије. Један од циљева овога рада је да укаже на основне теоријске по­ставке концепта политичке подршке, али и да емпиријским показатељима прати трендове у различитим облицима њеног испољавања. Из тог циља, произилази примарни, а то је позиционирање нивоа политичке подршке у Србији и модалитети њеног јачања. Као базичну методу, аутори користе компаративну, како би се поредили бројни фактори који утичу на степен политичке подршке у десет политичких система, указало на најзначајније компонен­те у оквиру тог феномена и сагледале перспективе даље изградње политичке подршке као претпоставке наставка демократске трансформације друштва.

Овај рад полази од чињенице да се Србија после завршетка рата у бившој Југославији нашла у изузетно комплексној ситуацији, која је била обележена потребом за функционалном тран­сформациям српске државе, као примарног демократског актера, у смеру јачања капацитета за мобилизацију друштва и обезбеђење економске подршке јавно постављеним циљевима, за алокацију ресурса ка конзистентно формулисаним и јавно потврђеним стратегијама (или политикама) и за ефикасно ангажовање административних (бирократских) ресурса. У складу са тим, први део рада ће се бавити анализом модерних схватања државе и државних ка­пацитета, са посебним нагласком на дистинкцију између слабих и јаких држава. Рад се закључује констатацијом да, поред тога што је процес трансформације српске државе започео, она и даље представља слабу државу са изузетно неповољним размештајем унутрашњих и спољних компоненти које дефинишу њен укупни по­ложа) и способности за интеракцију са друштвом, развој државних капацитета и усмеравање економског развоја.

Овај рад се бави са концептуалним приступима у разумевању класификације на јаке и слабе државе. У том смислу, ана­лиза започиње са идентификовањем две димензије државног капацитета: ангажовањем ресурса за остварење јавних политика и легитимношћу, то јест, реализацијом тих циљева. Инструментална димензија државе је надопуњена димензијом обезбеђивања и испоруке јавних добара. Претходно имплицира раздвојеност држа­ве и друштва, аутономију државе и, генерално, третман државе из технократске перспективе. Завршни део рада је је критика мерења државне снаге заснованог на перформансама формалних институција стављањем акцента на идеју државне моћи као подручја сложених и динамичних друштвених односа који условљавају функционисање државног апарата.

Носећа истраживачка интенција ове монографске студије је свеоубухватније разумевање најважнијих карактеристика постмодернистичког дискурса и оповргавање најчешћих концептуалних заблуда и критичких стереотипа повезаних са истим. Зарад тога рад је подељен у три дела. Први део се бави општим епистемолошко-методолошким претпоставкама повезаним са постмодерни­змом, други покушава да дефинише основна начела модерности и модернизма, док се трећи бави основним начелима постмодерности и постмодернизма. Идеја је да се, променом перспективе и ширењем интелектуалног хоризонта, може допринети обухватнијем позиционирању конструкта екстерне и интерне мреже моћи у коју је „ухваћена“ и којом „лови“ српска држава, те употпунити разумевање фрагментације српског друштва и са њом нераскидиво повезаних питања из сфере идентитета.

Истраживачка интенција овога текста је да дефинише утицај постмодернистичке парадигме на друштвене науке. Носећа претпоствка текста је да постмодернизам представља незаобилазну концептуалну локацију у савременом разумевању друштвених наука. Притом, мултидимензионално и мултидисциплинарно пенетрирање постмодернизма у етаблиране модернистичке (научне) кругове је еклектиче, а не синкретичке, природе. Мишљења сам да је таква констелација више граматика процеса „постмодернизације науке“, него што је граматика процеса „сциентификације постмодернизма“. Рад закључујем покушајем заснивања политике као стално променљивог наративног симболичког хоризонта оправдања употребе моћи, али не у постфундационалистичком већ у постмодернистичком смислу.

Рад се бави компаративном анализом модернистичке, позномодернистичке и постмодернистичке парадигме благостања. У том смислу први део рада, се бави општим концептуалним профилисањем концепта благостања, државе благостања и, консеквентно, политике благостања. Следећи део се бави позно-модернистичком политиком ризика и његовим утицајем на реформулисање држа­ве благостања у државу социјалног инвестирања. Финални део пропитује постмодерно инсистирање на релевантности политике идентита у деконструисању онога што се може означити као метанаратив благостања.

Ресторативни приступ конфликтима почиње да се развија седамдесетих година 20. века као одговор на критику традиционалних модела кривичног права и решавања конфликата. Од тада су развијани различити програми, вођене су многобројне кампање, измењено је кривично законодавство у које су инкорпорирани принципи ресторативних приступа, међутим ресторативни приступи у решавању конфликата у Србији још увек су недовољно развијени. Овај рад има за циљ да се кроз компарацију најчешћих одговора на конфликте и приказ основних принципа ресторативног приступа омогући  боље разумевање овог конепта и праксе која из њега произилази, а која може да буде веома корисна у одговору на учестале конфликте у српском друштву.

Овај рад се бави концептуалном генезом и трансформацијом појма моралне панике. Монографска студија критички пропитује развој појма од његове процесуалне варијанте, преко атрибуционе варијанте, до интегрисања са социологијом управљања или governmentality концептом. У том смислу, потенцира се становиште по коме је морална паника стандардни део/продужетак моралне регулације, резултат деловања како државе тако и друштвених покрета, те да јој је носећи циљ само-регулација на страни одређеног типа понашања.

Овај рад се бави променама у интерпретацији социјалне политике на нивоу дискурзивне екстензије концепта новим процесима, који се могу детектовати као транс-национални (билатерални, регионални и глобални) план социјалне политике. Први део рада се бави утицајем тих елемената на само дефинисање и типологију социјалне политике, а други део критичком анализом њихових позитивних и негативних аспеката. Рад се закључује потребом формулисања „еклектичке/холистичке“ варијанте социјалне политике која ће амалгамирати како националне тако и транснационалне елементе.