Миле Ракић

Развој држава са аспекта безбедности недвосмислено указује на сталну потребу изградње одбране и очувања националне, регионалне и глобалне безбедности. У том смислу и Република Србија изграђује свој систем националне безбедности. Циљ рада је тематизовање питања из политичко-безбедносне теорије изградње и стања безбедности на која превентивно треба дати одговоре који су веома значајни за изградњу савремене и стабилне безбедности државе. Примарно се тематизује егзистирајућа проблематика иманентна постојећој уређености националне безбедности Републике Србије која је сада исказана у Стратегији националне безбедности. Применом различитих научних метода истраживања, примерених корпусу безбедносне проблематике и доступних садржаја релевантних за изградњу система безбедности, уочено је да садашњи развој националне безбедности не може у потпуности и правовремено да одговори најчешће комбинованој безбедносној проблематици на адекватан начин. Концепција савремене безбедности, која је код нас исказана у Стратегији националне безбедности, захтева јасно уравнотежење циљева, начина и средстава примерених динамичним протеклим и будућим дешавањима у сфери безбедности имајући као полазну основу заштиту највиших националних интереса државе.

Међуетничке напетости које су на територији БиХ кулминирале ратним сукобима 1992-1995. године биле су, по многим мишљењима, потенциране и религиозним набојима и симболизмом, а динамика и интензитет сукоба је био додатно подржан верским елементом. С обзиром на изузетан утицај које верске заједнице имају на простору Западног Балкана, потребно је објаснити узроке настанка овог феномена и негативне последице таквих односа који су још и даље снажно присутни. Циљ рада је да се кроз историјски преглед генезе и узрока, дају одговори на питања, да ли је у БиХ дошло до верског сукоба због кога је угрожена њена безбедност? Колика је била улога религије и верских заједница при ескалацији сукоба, и да ли је угрожавање безбедности било искључиво на верској основи? Указује се на неопходност објективног сагледавања изазова, ризика и претњи који могу да утичу на развој мултикултуралног и мултирелигијског босанскохерцеговачког друштва и безбедности БиХ. Јасно је да без активног позитивног односа верских заједница, истински суживот и помирење нису могући, па стога истичу њихову велику одговорност и утицај на стање безбедности БиХ.

Актуелни модел националне економије мађарске владе премијера Виктора Орбана представља оригиналан и адекватан одговор на доминантни ток транзиционих тенденција у земљама Источне Европе, које су на крају 20. и почетку 21. века прошле кроз фазу трансформације од једнопартијског ка вишепартијском политичком систему и период власничке трансформације, тј. приватизације државне и друштвене имовине у приватну својину, чиме су њихове националне економије и национална економска богатства постали у великој мери својина транснационалних корпорација (ТНК). На тај начин је транзиција као систем великих друштвених промена захватила комплетне друштвене структуре и подсистеме као што су национална економија, политика и држава. Наведене транзиционе промене у економској сфери су довеле до катастрофалних последица као што су: ниска стопа привредног раста, енормно нагомилани дугови, стално нарастајућа инфлација, армија незапослених људи, пад просечног прихода становништва, незапамћен ниво социјалне диференцијације, апсолутно осиромашење становништва и изузетно увећана стопа смртности, које су се манифестовале знатно пре светске економске кризе која је ескалирала у лето 2008. године. Предмет истраживања ове студије је национална економска политика владе мађарског премијера Виктора Орбана, која представља карактеристичан модел националне економије земаља у транзицији. Циљ истраживања представља утврђивање узрока и последица утицаја транзиционих промена на националне економије земаља бившег реалног социјализма и дефинисање адекватног модела економске политике земаља Источне Европе на почетку 21. века. Метод истраживања је компаративна квантитативна и квалитативна анализа садржаја домаћих и иностраних научних и стручних монографија, студија и чланака, доступних релевантних докумената и текстова објављених у електронским и штампаним медијима.

У свести сваког народа постоји представа да му његова држава мора осигурати самосталан, миран и безбедан живот. У народном схватању државе то је од искона важило као њена природна улога. По свему судећи то јој је и најстарија, а вероватно ће и остати најтрајнија улога. Угрожавање безбедности друштва и његових вредности јавља се још од његовог настанка. Готово сва друштва су кроз историју била, мање или више, изложена угрожавању кроз различите облике, било споља било изнутра. Заштита и одбрана суверенитета, независности и територијалног интегритета и данас представља најдубљи смисао државне организованости сваке конкретне заједнице. Због тога политика безбедности државе мора бити конципирана и изграђена тако да омогућава несметан и континуиран развој државе и друштва што, између осталога, подразумева непостојање нејасноћа и нело­гичности у том настојању, а нарочито када је реч о њиховој безбедности.

Међузависност у глобалним међународним односима се испољава у свим областима на више нивоа и у различитим областима односа, као њиховим подсистемима и елементима. Ова међузависност и утицање на међународне односе је остварива из више разлога, а један од њих представља објективна потреба и сам развој демократије у државама и у међудржавним од­носима. Развој демократије и уопште демократске промене које настају, између осталога, имају знатан утицај и на унутрашњу и на спољњу безбедност држава. Уз чињеницу да је развој демократије и европска интеграција код нас неспорна потреба и жеља (опредељење) лако се да уочити да када је реч о безбедности, посматране у најширем значењу тог појма, последице тог утицаја најчешће се манифестују са различитим интензитетом, обимом обухваћености и потребом редизајнирања егзистирајућег система безбедности државе. Због тога изградња, односно опредељеност за развој демократије захтева претходно сагледавање постојеће, а потом и будуће пројекције безбедности и изналажење компромиса те сагледавање могућих последица насталих тим утицајима на већ достигнути ниво и изграђеност система безбедности државе.

Изградња и функционисање безбедности у савременим условима мора се заснивати на идеји изграђивања савремене безбедности која мора бити прихватљива и прилагођена потребама сваког појединца, нације и свим државама света подједнако. Стварање савреме­не безбедности мора одговорити савременом угрожавању и безбедносним изазовима унутар саме државе уз реализацију, пре свега, сопствених идеја решавања безбедносне проблематике. У супротном, несумњиво долази до поларизације идеја о изградњи теорије и праксе безбедности, каквим се може оценити данашњи степен безбедносне стабилности у нашој земљи.

Функционисање система безбедности директно је повезано са могућношћу привреде да финансира тај си­стем и у условима појаве разних облика угрожавања безбедности. Потреба перманентног усавршавања и јачања безбедности земље, а нарочито субјеката без­бедности је један од основних задатака и циљева економског развоја наше земље. Савремено конципиран, изграђен и функционалан систем безбедности има задатак и улогу да омогући безбедан развој привреде земље. У остваривању тих задатака и циљева посебан значај има могућност привредних делатности да трајно финансира систем безбедности, а нарочито у условима отежаног развоја саме привреде. Привреда, односно буџет се мора прилагодити новом безбедносном контексту. Ово укомпоновање два међусобно зависна и веома значајна система за државу је могуће уз услов да се претходно на нивоу државе одреде циљеви и задаци тих система за даљи развој земље.

У последњих петнаестак година сиромаштво систематски притиска све државе света, а настало је као последица ефеката светске привредне кризе. Последице таквог стања нису мимоишле ни Републику Србију, Републику Српску и Босну и Херцеговину. У настојањима да се превазиђе ова проблематика и да би развој БиХ и даље био усмерен ка модерној демократској држави чланици Европске уније примењују се различити начини превазилажења настале проблематике. Многе предузете активности дају позитивне резултате, али је очигледно да унутар БиХ и Републике Српске постоји у извесном смислу квантум специфичне (иманентне) проблематике, која додатно отежава бржи излазак земље из стања привредне кризе и њено брзо учлањење у групу савремених демократских земаља.

Циљ рада је да се јасно одреде неки од проблема који прате демократски развој земље, као нужне потребе за целокупно становништво које је мултинационалног састава. Исти одражава недвосмислену потре­бу, а до које се дошло применом новије оптике истраживања и сагледавања политике и међунационалних односа у Републици Србији. Ако се политика некада дефинисала као мудрост управљања људима и стварима у сврху остваривања највиших вредности, данас се она може дефинисати као борба друштвених група и појединаца, владајућих партија, а све чешће и националних мањина за освајање, очување и повећање моћи, власти и користи које иду уз то. Упркос настојања и потребе да се наша земља развија као демократска земља, а њено становништво максимално ужива у благодетима демократије, мира и могућности развоја свих нација под једнаким условима, све чешће се уочава истицање појединачне националне проблематике. Чињеница је да се, као и у многим другим државама насталим распадом СФРЈ, али и државама насталим нефункционисањем концепта социјалистичког уређења држава, и у Србији демократија учи јер њено ста­новништво нема искуства са савременим демократским облицима мишљења, одлучивања и веровања. Све ово најчешће резултира ремећењем мађунационалних односа и безбедности државе.

Иманентно досадашњем развоју човека јесте проблем везан за дроге. Свакако, највећи проблем везан за дроге представља наркоманија. Јасно се може уочити да је данас цела планета центар употребе дроге. Тако ши­роко тржиште и велика потражња дроге доприноси константном порасту производње и промета исте при чему се остварује огроман профит који све чешће и у све већем обиму има уплив у светске (међудржавне) финансијске и политичке токове. Овај утицај се одражава на све државе, а нарочито на државе у транзицији. Нарочито овом утицају доприноси глобализација и концепт слободне трговине, који су довели до ситуације у којој је угрожена безбедност и неких демократских држава јер ће се и оне у трци за профи­том и курентности на светском тржишту највероватније у ограниченој мери ослонити на стицање про­фита од промета дроге или неких других криминалних радњи које на релативно једноставан начин доносе неопходан профит.

Парламенти у савремено конципираним и изграђеним државама имају велику улогу и одговорност у процесима цивилне демократске контроле укључујући, између осталог, и контролу доношења Закона о одбрани и безбедности, именовања или разрешења одређених руководећих лица, утврђивање расхода и одобравања буџе та за одбрану и безбедност итд. Сама природа и динамика сектора безбедности представља прави изазов за делотворну парламентарну контролу. Разноликост често веома техничких питања, знатна величина и комплексна организација субјеката безбед­ности, закони о тајнама, правила и процедуре умногоме отежаеају парламентарцима да делотворно раде осим уколико су у стању спровести независно истраживање и имати своју стручност, независну од других. Парламентарна контрола над системам безбедности чини централни организациони принцип у државама у којима су методе вршења власти у скла­ду са демократском праксом. На Парламент се гледа као на мање адекватну институцију за бављењем питањима везаним за националну безбедност државе, а нарочито због временски релативно дуге процедур одлучивања и немања најчешће потпуног увида у све рлевантне податке као и због недостатка стручног (компетентног) кадра за проблематику из ове обла­сти.

Приказ књиге: Зоран Милошевић: Свет без Запада - прилог проучавању политичких процеса у свету и у Србији, Слобомир П. Универзитет, Бијељина, 2010, стр. 157.

Рад се бави феноменологијом корупције која има своју релативно дугу историјску традицију, како у другим земљама, тако и код нас. Корупција се разматра са аспекта утицаја на безбедност друштва, па отуда и са аспекта националне безбедности у демократској држави. Упркос чињеници да се безбедност, схваћена у њеном најширем појмовном значењу, у квантита­тивном и квалитативном смислу сматра савременом, корупција и даље егзистира. Обзиром на њену учесталост, појавне облике, обим и интензитет проузрокованих последица, посебно добија на значењу у новије време. Борбу против корупције прати разнолика про­блематика која се огледа у недостатку хомогене дефиниције, али и њеној повезаности са државном влашћу, односно директном угрожавању темеља модерне државе и владавине права, тј. институције јавне власти и успостављеног система безбедности.

Иако се каже да Србија има свој трасиран развојни пут, у стварности се често наилази на различите препреке које су настале утицајем споља, али и унутар Србије. Начини које те препреке Србија може савладати су различити, а највише зависе од перцепције истих и њених националних интереса. У том избору методологије решавања садашњих, али и будућих проблема, Србији су на располагању искуства других држава које су чланице Европске уније а на које свој утицај данас остварује и глобализација. Неопходно је перманентно и објективно сагледавање утицаја глобализације на државу, али и анализа свих услова који су пред Србијом у процесу интегрисања у Европску унију.

Променом светске политике двадесетпрвог века, под утицајем глобалних трендова, поставља се питање може ли Србија да се носи са садашњом кризом у којој се налази. Очигледно је да је Србија бременита унутрашњом проблематиком, а нарочито у области по­литике, привреде и социјалног стања друштва. Чини се да управљачке способности Србије не изазивају поверење па се намеће питање њене будућности. Изла зак из кризе се намеће сам по себи а могуће га је наћи само у објективном сагледавању најважнијих, пре свега, унутрашњих фактора који продукују кризу.

Један од битних задатака сваке државе јесте изградња сопствених капацитета међу које спада свакако и изградња безбедности као једног од њених најзначајнијих капацитета. По степену изграђености и функционалности система безбедности, а нарочито по начину решавања неких од актуелних проблема у и око државе, може се одредити стање и однос власти према систему безбедности у коме су грађани земље главни субјекат и објекат тог система. У раду се анализирају неки од најзначајнијих фактора од утицаја на развој капацитета безбедности земље, а нарочито развијеност демократије и економски фактор који су несумњиво изложени утицајима глобализације и интеграционим токовима.

Основни услов и циљ сваке државне политике је опстанак државе и друштва у целини. Један од најважнијих услова за опстанак друштва и државе поред неопходног развоја демократије и демократских институција данас је изражено постала потреба за стварањем здраве животне средине као једног од најзначајнијих капацитета савременог развоја Србије. У том смислу сврха свих деловања државних институција, политичких странака итд. у Србији, мора бити усмерена ка остваривању овог плана.Ураду се указује на ставове политичких партија према животној средини, који најчешће у предизборним кампањама представља један од њихових најзначајнијих атрибу­та. Међутим, реалност указује да многе политичке странке па чак и неке од државних институција, на чијем челу су најчешће предствници политичких стра­нака, знатно одступају од прокламованих циљева датих у предизборној кампањи.

Рад се бави развојем и улогом политичких партија, а нарочито питањем има ли Србија данас стварно вредне, пре свега политичке капацитете и капацитете тзв. политичке елите. Може ли се, када је реч о политичкој елити код нас, говорити само као о квази елитама? Обзиром на квантитет и квалитет егзистирајуће политичке елите, односно њиховог капацитета, евидентно је да у Србији постоји њен запажен утицај, нарочито политичке елите, који треба има веома велики утицај на будући развој безбедан развој Србије. У раду се разматра и проблематика умрежености данашње елите у неколико области значајних за евроинтеграције Србије уз чињеницу да је садашња елита, добрим делом, резултат демократских проме­на у Србији у последње две деценије. Нарочито се анализира положај и утицај политичке елите са аспекта безбедности која представља једну од најзначајнијих области за целокупно стање у Републици Србији да­нас и њен будући развој. Коришћена је метода анализе садржаја као и методе индукције и дедукције.

Традиционално обележје југоисточне Европе да је место мултиетничког сусретања и сукобљавања, империјалних тежњи великих сила на почетку 21. века веома је илустративно баш на примеру БиХ. Мада је српски народ један од европских народа, који је у односу на своју величину дао највеће жртве, од те исте Европе је за узврат награђен казном жртвеног јарца. Није само пут до мира био тежак и мукотрпан процес за српски народ у РС, већ је он и данас суочен са сталном борбом за очување свог националног идентитета. И последњи, cедми од грађанског рата, скоро у октобру месецу одржани политички избори у БиХ, по својој суштини ту ништа нису могли да промене.

У области хоризонталне организације поделе власти ни уставотворац Устава од 1990, нити Устава од 2006. године нису успели да отклоне недостатке уставног система Србије. Уставотворци нису успели да до краја изведу доследне уставне реформе које би за резултат имале стварање новог, складног, мешовитог и функционалног уставног система Србије. Уставом од 2006. године, у суштини, само је незнатно измењен и коригован постојећи рационализовани парламентарни систем у коме су шефу државе ускраћена, постојећим уставним нормама, овлашћења која би морала да проистичу из његовог непосредног избора. И поред тога што шеф државе располаже првенствено протоколарним овлашћењима, уставна и политичка пракса Републике Србије је високо президенцијализована. Методом упоредне анализе садржаја докумената, уставне и политичке праксе у Србији, у временском периоду од 1990. до 2014. године, дошло се до потврде хипотезе о рационализованом облику парламентарног система који је уведен по угледу на француски Устав из 1958. године. Квалитативном анализом је потврђено да је у политичкој пракси у Србији од 1990. до 2014. године дошло до прекорачења уставних одредби којима се дефинишу положај, улога и овлашћења председника Републике Србије, премијера и Народне скупштине Републике Србије.

Глобализација као неоимперијални концепт по капацитет малих држава, па тако и Републике Србије, постаје стожер кризе на социјалном, политичком, безбедносном и др. пољу и иницијатор је угрожавања демократије, социјалног раслојавања на државном и међународном нивоу. Глобализација на државном и међународном нивоу представља тренд десуверенизације и прекрајања државних територија. Само ове наведене околности и обележја су довољни индикатори да се илуструје узрок и ток данашње вишедимензионалне кризе у Републици Србији у различитим областима са мањим или већим последицама. Аутори методом упоредне анализе садржаја докумената уставне и политичке праксе указују на чињеницу да се велики број националних држава, па тако и Република Србија, налазе у стању перманентне угрожености. Држава се разара утицајем глобализма и глобализације на различите начине. Квалитативном анализом је потврђено да у Републици Србији долази до прекорачења уставних одредби које се односе, пре свега, на питања суверености и националне безбедности. Ово тим пре јер новим светским финансијским олигархијама сметају и нације и националне државе. Република Србија за сада одолева настојањима политике великих сила, а многи индикатори указују да Србији као националној држави још увек није место у музеју старина.

У процесу обликовања националних интереса који су од политичко-стратегијског значаја за државу, преплићу се политички, економски, идеолошки, војни, културни и други промењиви и непромењиви чиниоци. Њихово остваривање води државу у контакте са другим државама, при којима могу настати сукоби уколико се један или више интереса једне државе косе са интересима и циљевима друге државе. Државе организују заштиту интереса кроз систем националне безбедности. Рационално и реално одређивање националних интереса, а исто тако и механизама заштите, важни су елементи стабилности државе и међународне заједнице. Циљ рада је да укаже на императивну потребу изградње модерног капацитета система националне безбедности. У процесу модернизације националне безбедности, користећи компаративне методе, анализе садржаја и друге релевантне методе, уочено је да у парадигми политичко-безбедносне изградње безбедности државе лежи критична потреба државе да поседује ефикасну војску, као један од елемената једначине националне безбедности.

Свака држава на свету у обавези је да сагледава и процењује изазове, ризике и претње по њену безбедност. На основу те процене и Република Србија усклађује своје спољнополитичке активности са државама које имају интерес изградње стабилне безбедности на свим нивоима. У политичко-безбедносном смислу показало се да су мале државе покушавале да осигурају сопствену безбедност и кроз партиципирање у војним савезима. Као војно неутрална земља Србија се определила за сарадњу и са НАТО савезом и са Организацијом договора о колективној безбедности (ОДКБ), чиме се њен политичко-безбедносни положај знатно усложио. Међутим, основни политичко-безбедносни проблем Србије јесте, што и даље покушава да спроводи Југословенску стратегију „балансирања“ која је била делотворна у биполарном свету и за време „Хладног рата“. Анализом Устава и других законских и подзаконских аката уочава се да је Република Србија у Резолуцији Народне скупштине Републике Србије о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка од 26. децембра 2007. године унела и пасус о војној неутралности Србије.Овој одлуци није претходила јавна и стручна расправа, сходно демократској пракси, и овако битна одлука донета је у једној реченици, у документу који се начелно односи на нешто друго. Осим тога, неутралност се не спомиње ни у другим законским и подзаконским актима, па је чињеница да је читава спољнополитичка и безбедносна оријентација државе дефинисана само једном проширеном реченицом.