Драган Суботић

Аутор пише о пројектном менаџменту у политици, дефинише појам пројекта, пројектних активности и анализира састав, структуру и функције пројектних тимова. Идентификује стилове лидерства, типове личности руководиоца пројекта, као и значај пројектног менаџмента у политичким активностима и процесима.

Аутор пише о управљању знањем у политици, политичким институцијама, појму интелектуалног капи­тала као и теоријско-методолошке претпоставке и приступе. Исто тако, дефинише типове и стратегије трансфер и могуће иновације политичког знања у савременом друштву.

Аутор пише о теоријским димензијама методологије, научног метода и примењених истраживања. Утемељује основну теоријску матрицу на методолошким идејама Огиста Конта, Емила Диркема и Макса Вебе­ра и других конципирајући могући методолошки оквир истраживања друштва, друштвених појава, процеса и творевина.

Аутор пише о методологији научно-емпиријског истраживања дефинишући фазе истраживања, истраживачки поступак и истраживачку делатност. Идентификује фазе научног, емпиријског и примењеног истраживања у области друштвених наука.

Аутор пише о методама научног и емпиријског истраживања, с посебним освртом на посебне емпиријске методе. Исто тако пише и о општим и посебним ме­тодама и техникама истраживања.

Аутор пише о примењеним истраживањима у мето­дологији, с посебним освртом на посматрање као тех­нику прикупљања емпиријских података. Истиче об­лике посматрања са и без учествовања, систематско посматрање као и посматрање у експерименталним условима. Анализира значај посматрања у емпиријским истраживањима, посебно у области друштвених наука. Аутор посебно указује на значај методе студије случаја као и интервјуа и упитника у прикупљању података у истраживањима. Свакако, нису изостала ни размишљања о анализи садржаја као и о личној једначини истраживача.

Аутор пише о појму, структури и функцијама истраживања и научно-истраживачког рада у друштвеним наукама, с посебним освртом на истраживачки поступак и методе. Пише о теоријским претпоставкама методологије истраживања, с нагласком на друштвене, односно, социјално-политичке науке у друштву. Исто тако, представљени су типови истраживања попут теоријског, фундаменталног и емпиријског, трансверзалног, лонгитудиналног, евалутивног, корелационалног, структуралног, акционог, теренског као и футуристичког. У посебном делу се пише о основама политике научно-истраживачког рада, укључујући и актуелну стратегију научног и технолошког развоја Србије. Залаже се за одговорну, транспарентну и профитабилну политику развоја на­учно-истраживачког рада у области друштвених на­ука који ће за крајњи резултат имати афирмацију ове научне области.

Аутор пише о новом јавном менаџменту као новом ви­ду управљања (New Public Managment), односно о реосмишљавању владе. Дефинише појмове јавног сектора, јавног добра, јавне услуге, јавне службе, редефинише класичне функције државе, посебно када је реч о предузетничком моделу новог јавног управљања. Сматра да је нови јавни менаџмент део политичког система, али, да његова реформа подразумева истовремено и реформу друштвеног, односно актуелног политичког система Србије. Она је усмерена ка функционалнијем, флексибилнијем и развијенијем реформском моделу ко­ри води даљој демократизации друштва, правној држави и грађанском друштву. свакако, укључујући и достигнућа европских земаља, пре свега В. Британије и Немачке, али и САД и Новог Зеланда чији су модели и искуства итекако примењивани у реформи политичког система, односно јавног сектора у Србији у условима транзиције.

Аутор пише о појму јавног управљања и неопходности реформе јавног сектора у политичком систему Србије. Дефинише темељне појмове новог јавног менаџмента, јавног добра, јавне финансије, јавне службе, јавне услуге и јавне управе на основу чега идентификује динамичко-развојни и функционални модел реформе јавног сектора. Залаже се за предузетничко-профитабилни модел функционисања јавног сектора који утиче на природу, карактер и функционисање политичког система Србије, и у великој мери детерминише функционисање политичких институција у друштву. Исто тако, одређује профил јавног менаџера, струк­туру и међусобне односе система јавног управљања као и четири нова принципа функционисања новог јавног менаџмента. Свакако, уз низ практичних примера из актуелне праксе функционисања јавног сектора Србије у светлу финансијске кризе у свету.

У овом раду дефинишу се темељни појмови и категорије, попут корпоративних односа с јавношћу, службе за односе с јавношћу, као и јавног сектора који детерминишу корпоративне односе с јавношћу унутар политичко-привредног система. Дефинише се струк­тура, функције, допринос и значај Службе за корпоративне односе с јавношћу у јавном сектору. Анализира се функционална и организациона димензија, као и корпоративне и маркетиншке функције односа с јавношћу у односу на институције политичког и привредног система. Модернизација јавног сектора значи и функционалан, ефикасан и оптималан модел корпо­ративних односа с јавношћу који се не своди само на једнострану комуникацију са интерним и екстерним циљним јавностима. Људски, односно социјални ресурси у систему, и шире у друштву су основа развоја. Стога, Служба за корпоративне односе с јавношћу има важну улогу у реформи јавног сектора Србије. У раду, посебна пажња се поклања дизајнирању послова и радних задатака менаџера за односе с јавношћу, организовању, управљању, финансирању и контроли делатности Службе за односе с јавношћу, укључујући управљање људским ресурсима у јавном сектору. Исто тако, одређује правац (де)регулације, напредовања и развоја персонала из ове области корпоративне делатности. Дефинише Службу за корпоративне односе с јавношћу у контексту управљања људским ресурсима у корпорацији односно, социјалним ресурсима у друштву, с посебним нагласком на јавни сектор.

Аутор пише о медијској димензији, односно комуниколошким пољима односа с јавношћу у (пост)модерном друштву прецизно дефинишући појам корпоративних комуникација, карактеру и суштину медија и медијских система, сагледава их политичким освртом на суштину, положај и улогу масовних медија у плуралистичком друштву. Исто тако, аутор дефинише и маркетиншку, профитну димензију мас-медија, посебно начин пословања, уз неизбежне етичке дилеме медијских активности, што је веома важно за земље у транзицији. Уобличава могуће моделе организације, управљања и деловања медијских система који имају важну улогу у креирању оптималног, функционалног и профитабилног модела информисања у друштву. Он треба да буде резултат консензуса релевантних друштвених субјекта, али и демократске конституције друштва, правне државе и утемељеног цивилног друштва. Заправо, корпоративни приступ мултимедијима треба да обезбеди функционисање медијског система на двоструком нивоу: достигнућима модерне технологије и профитном принципу. То све више одређује организационо медијски дизајн информационо-комуниколошких система, начин управљања и пословања у тржишном друштву.

Аутор пише о методолошким оквирима истраживања у политикологији, с посебним освртом на тему: Демократски и политички капацитет политичких институција Србије у процесу међународних интеграција. Дефинише појам теоријских и емпиријских истраживања у методологији, идентификује индика­торе истраживања, уз низ практичних примера демократског и националног капацитета политичких институција Србије, имајући у виду актуелни тренутак политичког живота Србије на почетку 21. века који је пред нама. Свакако, предмет истраживања су политички актери, субјекти, а пре свега кључне поли­тичке институције које детерминишу политички ка­пацитет институција Србије.

Аутор пише о др Живку Топаловићу, социјалисти и синдика­листа, који је својим политичким радом обележио историју социа­лизма у Србији у 20. веку. Рођен је 1886. године у Ужицу, завршио Правни факултет у Београду, докторирао права у Немачкој, био је активан у српској социјалдемократској партији Димитрија Туцовића и у Главном радничком савезу Србије. После 1918. године, основао је Социјалистичку радничку партију Југославије (1921), и био њен председник, а ангажовао се у раду међуратног синдикалног и радничког покрета. За време Другог светског рата, од 1943. године, приступио Равногорском покрету, а 1944. године отишао у Италију. У егзилу, основа је Демократску заједницу Југославије у француској, као и лист "Синдикалист". Дуго година као "народни непријатељ" живео у емиграцији, где је објавио запажене књиге и друге радове. Умро фебруара 1972. године у Бечу.

Аутор пише о релацији односа с јавношћу модерно друштво које дефинише као пост-индустријско, информатичко друштво знања, информација и високих технолошких достигнућа. Савремено друштво види као динамичку, развојну и иновативну целину глобалног друштва, укључујући у првом реду убрзан развој модерних технологија које ће обликовати структуру и динамику друштва. У том смеру, одређује и односе с јавношћу у теоријској, стратегијској и оперативној равни која омогућује функционалност, флексибилност и профитабилност пост-индустријског друштва. Исто тако, дефинише и улогу масовних комуникација у уобличавању јавног мњења што је од значаја за оперативан модел односа с јавношћу. Дизајнира односе с јавношћу у контексту социо-политичког окружења и глобалних процеса у свету.

Аутор пише о односима с јавношћу у државној, односно јавној управи. Дефинише теоријски појам односа с јавношћу, субјекте, релације, циљне групе, институције и остале медијске субјекте који чине целовит систем у релацији: државна управа јавно мњење друштво у транзицији. Посебна пажња поклања се мас-медијима у потрошачком друштву, које обликује своје посебне законитости у односу на друштво и институције у транзицији. Захваљујући различитим активностима односа с јавношћу, попут организације специјалних догађаја, планирања организовања управљања и кон­троле, а посебно лобирања, аутор креира примењен модел PR ак­тивности у профитним и непрофитним институцијама. У том правцу дефинише и предузетничку концепцију усмерену ка реформи нефункционалног, неефикасног и гломазног јавног сектора, смањењу јавне потрошње и изградњи демократског, и ефикасног система друштвене управе у Србији и да је окренут реформи постојећег модела и концепту новог јавног менаџмента, односно, добре владе и управљања јавним добрима.