Милош Кнежевић

Аутор у тексту полази од става да је САНУ једна од неколико најугледнијих и најзначајнијих институција српског народа. Њено деловање у окриљу српске нације и државе Србије има веродостојан историјски и културни значај, попут Српске православне Цркве, Матице српске, универзитета, Војске. Осим учешћа у развоју примењених наука, књижевности и уметности, Академија се стара у различитим облицима идентитетног представљања Србије у балканском, европском и светском контексту. Та улога Академији омогућава јачање идентитетних постигнућа којима се у разним областима стваралаштва доприноси препознатљивости српске културе и науке. У том смислу, од Академије се очекује зналачко и ангажовано тумачење и разумевање најтежих проблема који оптерећују савремену Србију. Као поткрепу, аутор је тексту презентовао гласове усталасаног јавног мњења које је реаговало на узгредно образложну изјаву председника Академије да Косово и Метохија више не припадају Србији. Костићева изјава о потреби одрицања од Косова, која је у јавности већма примљена са изненађењем и негодовањем, изазвала је бројне недоумице. Оне се роје око тога да ли личност која ју је исказала представља искључиво њен лични став као грађанина, или је у наглашеном својству председника САНУ дата у име свих, или пак, тек једног броја чланова Академије који га том ставу следе и подржавају? Одатле је аутор оцртао кључну разлику између приватног становишта грађанина Костића, и избрааног носиоца изборне јавне функције, овлашћења и дужности - председика САНУ Владимира Костића. Аутор се такође осврнуо на стварно порекло идеје о подели Србије, препуштању КиМ Албанцима и Албанији, која свој извор има у становиштима Добрице Ћосића. На основу увида о еволуцији идеје о ампутацији КиМ од Србије, писац текста је дошао до закључка да садашњи председник САНУ није оригинални аутор те замисли, није први који се залаже за одустајање Србије од борбе за реинтеграцију покрајине КиМ у свој државни састав. Његове ампутационе изјаве су само тренутно појачани ехо већ изговорених препорука поменутог књижевника и политичара Добрице Ћосића, Александра Деспића и, наравно, евроамеричких и евроалбанских кругова. При свему, у раду су наведене карактеритичне критике изјава Владимира Костића у атмосфери његовог неодустајања од косовоизручитељних становишта. Осим круцијалане проблематичности албаноликих ставова председника САНУ, усказано је и на непрестано мешање фундаменталних и процедуралних димензија у деловању САНУ. Нажалост, такава пракса умањује углед те традционалне идентитетне институције српског народа. Погоршање у том погледу изазива и вишегодишња негативна селекција чланова одељења као и продор идеолошки и доктринарно прононсираних припадика из другосрбијанских и сорошевских кругова. Таква пракса, не само по мишљењу аутора текста, него и многих других тумача збивања у Академији и поводом Академије, може да доведе до поништавања њеног научног, књижевног, уметничког и, поврх свега, њеног националног карактера. Такво урушавање Академије већ је приметно током неколико скоријих изборних циклуса, и велико је питањен до чега ће најзад довести? Напослетку, аутор је у критичком сагледавању рада Академије и изјава њеног председника, ипак оптимиста јер су већ уочљиви бројни знакови буђења неслагања и свести да је реч о појединачном и мањинском мишљењу које се везује за једну како се показало несмотрену личност која настоји на продужетку властитог председничког мандата.

Аутор се у раду осврће на неколико својства односа великих и малих нација и држава на међународном плану. Будући да се тај план, између осталог, може схватити и као политички, односно геополитички, аутор указује на континуирано деловање разлика међу актерима међународног живота. Посматрано кроз призму теоријског реализма, теорије глобализације, светског поретка и критичке геополитике, суштина тих односа се препознаје у супротностима и противречностима. На тој основи су размотрена својства, несразмерности, неуједначености, неједнакости и неравноправности која обележавају негативне аспекте међународног одношења. Слика света која се формира у глобализацијским токовима указује на континуитет стања експлоатације, доминације, колонијализма, империјализма и хегемонизма у постмдоерним „нео“ и „пост“ формама. У том смислу, аутор закључује да је за оптималну међународну националну позицију потребно разборито тумачење реалног геополитичког положаја, умешна спољна политика и дипломатија, као и јачање одбрамбених и безбедносних потенцијала у регионалним оквирима. У закључку аутор истиче да је политичку праксу потребно ускладити са дефинисаним стратешким, циљевима суверенизма и војне неутралности, што претпоставља смер кретања ка ЕУ, али не и чланство у НАТО. Напослетку, у ствари, најпре, Србија мора бити стрпљива и упорна у напорима реинтеграције АП Косово и Метохија у свој државни састав.

Аутор полази од неспорне потребе политиколошког тумачења конфликтних процеса који угрожавају настале, трајуће и замишљене политичке структуре. Животна реалност на два начина упућује на просторност политичких појава. Први је њихова очигледна просторна, то јест територијална утемељеност и разграничени облик, а други просторна позадина и узрочност онога што се представља као непросторно, постпросторно, транспросторно, тј. виртуелно. Датости природе постојано утичу на политику, иако се понекад недовољно уважавају. Географија није само дескриптивна наука већ и корпус знања узрока природних и друштвених појава. Физичка и социјална географија могу помоћи политичкој науци у бољем сазнању просторних феномена политичког живота. Политикологија није увек наклоњена геополитици јер је схвата као нетеоријски део политичког искуства, или само као један од артефаката историје политичких идеја. Политикологија у извесним случајевима испољава одбојност према геополитичком расуђивању. У глобализацијским токовима и глобалном поретку лако се препознају компоненте геополитике. Аутор је на становишту да је глобализација уједно и геополитизација, као што глобалистичке и антиглобалистичке теорије садрже премисе теоријске геополитике. Импулси истраживања светске ситуације уобличују се у различите типове научних и медијских диксурса. Геополитички дискурс је побуђен сусретом материјалности простора и привидне нематеријалности политике. Одатле је за дубље разумевање практичних питања и теоријских недоумица око научног додира географије и политике, од значаја управо феномен геополитике.

У раду аутор испитује и тумачи шта је у историјској стварности и менталним представама била Југославија. Полазећи од битних хронотопа југословенске државе, аутор тумачи  астанке и нестанке разних историјских облика југословенске државе у 20. веку. При том се интерпретирају процеси конструкције, деструкције и деконструкције конкретних државних облика у разним историјским етапама. Образац тумачења и разумевања тих процеса аутор означава  као разбираспад који се одвијао у прожетости спољашње  и унутрашње димензије разлагања државе. Будући да су са савременог становништа честе недоумице о историјском смислу југословенске државе, аутор је у контрафактуалном маниру претпоставио ситуације у којима југословенска држава није формирана. Исто тако, аутор се осврнуо и на однос српског политичког, економског, културног и војног интегративног капацитета и управљачког функционисања у односу на вишеструко територијално и демографско увећање које је у југословенску политичку заједницу унело многесупротности и противречности. Напослетку, аутор скцира одговор на питање да лу су савременици, као потомци твораца Југославије, у политичком погледу обазривији и мудрији од своји предака.

У раду се разматра хипотеза постојања „времена после истине“ у политици, политикологији и друштвеним наукама уопште. Синтагма постистинско време се третира као једна од идеолошких интенција препознавања сегментарног стања епохе, применом идеологема постизма или послеизма. Уз постизам, други оперативни модус хронополитичког обележавања карактера времена је ендизам или идеологема о окончању разноликих феномена људског света при крају историје. Оба алата атрибуирања политичких феномена функционишу унутар модела афирмације постојећег поретка некритичке обезнањености и одсуства могућности препознавања стварних узрока и детерминизма друштвене кризе. Сазнајни и интерпретативни статус истине доводи се у сумњу у свим друштвеним па отуда и у политичким наукама. У политикологији тим више јер је политика такав облик људске праксе у коме се истина тешко открива. У променљивој политици се заправо конфигуришу приближне истине - истиноликости. Релативност и интерактивност истине у политици рефлектује се и на политикологију. Одатле потиче и синтагма „постполитикологија“ у контрафактуалном и парадоксалном стању политикологије после политикологије. Аутор разматра хипотезу постполитиколошке не/могућности, са становишта у коме се уважавају политичке метаморфозе али оспоравају како одумирање политике тако и науке о политици; нарочито онако како се на томе настоји у неомарксизму и неолиберализму. Идеолошка и доктринарна антиесенцијалистичка интенција подруштвљавања политике и неутралисања и неутрализовања политике, по мишљењу аутора није издржала пробу времена. У закључку аутор сматра да је политикологија преживела ударе транзиционе конфузије и ендистичко и постистичко докрајчавање. Такав закључак даје разлоге уверењу да политикологија, као посебни научни корпус у области друштвених наука, ни издалека није исцрпела могућности мултидисциплинарног развоја.

Са тачке гледишта Србије  политичка суштина косметског проблема је у албанском сецесионизму и тежњи да лажну државу која им је створена легализују српским признањем у политичкој и правној форми. Иако је српско/албански дијалог у току, хтења и тежње решавања проблема нису на свим укљученим странама подједнака. Жеља за проналажењем компромисног решења је много приметнија на српској него на албанској и евроамеричкој страни. Страна која у преговорима делује насупрот српској је, у ствари, тројака, њу чине Албанци, Европљани из Унијее и Американци у позадини збивања. Крајњи циљеви српске и албанске стране у преговорима су антагонистички. Србија тежи реинтеграцији покрајине у уставне оквире државе док Албанци са КиМ теже потрди независности псеудодржаве.

Изложено, по мишљењу аутора,  захтева пропитивања околности и услова спољашњег и унутрашњег дијалога о косметском проблему. Без обзира у којој димензији се схвати - унутрашњој или спољашњој - српско/албански дијалог представља трасу која пружа извесне могућности постепеног решавања и предлога решења косметског проблема. При том је потребно имати у виду и придржвати се одређених дијалошких претпоставки од којих су неке аксиоматске а нек тек препоручљиве. Полазна претпоставка српске стране у решавању косметског проблема  је реинтеграција КиМ у државни састав Републике Србије. За Србију је досадашњи негативни трансфер надлежности имао значење деетатизовања, то јест детериторијализације и десуверенизације државе на њеном покрајинском делу. Стога је потребно деловати у супротном смеру и правцу, повраћају у пређашње стање. Супротни смер и правац од досадашњих дводеценијских преноса, тј. трансфера државних овлашћења са Србије на део тзв. међународне заједнице и привремене албанске, тј. косовске органе, може се са српске стране назвати позитивним контратрансфером.

У остварењу југословенске идеје и одржању југословенске државе исказана je, барем што се тиче српског народа, висока цена југословенског бивства. У збуњујућој сложености југословенског друштва испољиле су ce ограничене моћи интегрализма. Напуштањем унитаризма успостављен je федерализам који се у завршним секвенцама друге Југославије изопачио у конфедерализам. Сецесијом конфедерализоване државе Југословени су ce раздвојили и повратили у статус појединачних јужнословенских нација и националних машњина. Место Југославије на политичкој мапи Европе заузео je "Балкан". Показало се да je југославизација имала два историјски различита вида. Интегративна југославизација означила je стварање нове југословенске државе у којој je, поред транснационалних Југословена, рођено и више нових народа. Истовремено са јачањем југословенских република догађала ce нациогенеза. Ha тај начин je омогућено да кроз дезинтегративну југославизацију, у времену сецесионог рата настане више нових јужнословенских држава. Друга Југославија je разложена по републичким границами које су геополитизоване, тј. oд унутрашњих претворене у спољашње, државне границе. Разбијање Југославије подржали су Ватикан и Европа у лику Евроамерике. У Европи обухваћеној таласом интеграција створено je подручје са недовршеним државоликим мозаиком. Tимe се Европска унија суочила са продуженом дезинтеграцијом јужнословенског, односно српског простора и отвореним, a нерешеним српским пштањем.

Приказ књиге: Милан Матић, Четврто доба. (Необична хроника борејског пропадања са триптихом на полутврдој подлози), Институт за политичке студије, Центар за национална истраживања, Београд, 2003.

У раду су приказани и објашњени најчешћи еристички силогизми који се злоупотребљавају у разговорима и преговорима поводом будућег статуса Косова и Метохије. Аутор полази од становишта да je за дубље разумевање аргументације албанских преговарача и проалбанских лобиста потребно познавати еристику коja je топички део реторичке традиције. Испитујући нетачне, погрешне и неистините премисе у облику преговарачких полазишта, аутор настоји да представи најчешће еристичке фигуре којима се служи про/албанска страна у својим монолозима и дијалозима са српском страном. У том смислу, аутор je одабрао двадесетак карактеристичних еристичких силогизама коje je передставио наводећи типичне илустрације и привидне доказе. У њих, на пример спадају: инсистирање на политичком реализму; неизбежност преговора; обавеза уважавања животних проблема; императив задовољавања демократских узуса; постизање прописаних стандарда; постизање коначног статуса; доношење одлуке вољом тзв. косовског народа; различитост народа на Косову и у Србији; неповредивост косовских граница; недопустивост уједињења Косова са Албанијом; допуштеност постојања ваше албанских држава на Балкану; недозвољеност проглашења окупације Косова; губитак Косова ради добитка демократије; европска, а не српска будућност Косова.

Аутор на почетку истиче разлоге зашто су српски и босански случај и дан-данас толико важни? Неке од тих разлога проналази у обрасцима додира, трења и сукоба цивилизација које су теоријски у обличили Јован Цвијић и Семјуел Хантингтон. На почетку тумачења аутор уочава да свакој интеграцији претходи извесно стање дезинтегрисаности. Зато се у неколико поглавља обраћа историји Босне и Херцеговине, нарочито разисторијској и посуновраћеној слици улога ослободилаца и ослобођених, која је у виду стереотипа створена у односима Јужних Словена. Следи глава о геополитичким интеграцијама на просторним нивоима европског континента, а потом и преображају Евро-Истока у Нову Европу, у коју би требало да спадају и земље тзв. Западног Балкана. Општи оквир даљих разматрања је југословенски импулс босанских деоба у коме су испољене: апоретика босанско-херцеговачког бића; идеологија босанске државне самосталности, и; фиктивни темељ посебног босанског народа. Потом се скицира судбина српског народа и простора и настанак атипичне српско/црногорске (кон)федерације и босанске (кон)федерације. Затим је приказано оспоравање постјугословенских српских творевина. Напослетку, аутор истиче трајну тројну мањкавост унутарбосанског консензуса и сецесиону и постсецесиону хришћанизацију, да би у закључку подвукао основне мотиве потребе одолевања Републике Српске притисцима унитаризације у савременом добу.

На наизглед једноставно питање „где је Европа?“, аутор одговара да се Европа налази у европском мноштву. Вулгарна еврофилија заснива се на некритичком и догматском схватању да је „Европа“ једина спаситељка од свих транзиционих мука. Европа, међутим, није јединствена нити је једнозначна, о чему најбоље сведочи њена историјски формирана дводелност. Већи део Европе није у Европској унији, а ипак је једнако вредан и перспективан део Старог континента. Европесимисти не сумњају у Европу као такву, већ у Европску унију као један од могућих облика њеног јединства. Скептицизам према Европи Уније нарочито је раширен на Балкану, посебно у Србији. Сумња у Европу Уније заснива се нарђавом искуству европског експанзионизма и интервенционизма, и распиривању балканизма и балканизације. Ипак, Балкан је неизоставни део Европе, мада земље тзв. Западног Балкана још увек нису чланице Европске уније. И поред тога, немогуће је одрећи европски карактер Балкана јер су европски осећаји, расположење и менталитет дубоко унтрашње својство житеља полуострва. Стога би Европљани са Запада континента требало да уваже европску разноврсност и плурализам, поштујући све делове Европе укључујући и балканске просторе.

Принципијелни руски став поводом неразрешеног проблема статуса Косова и Метохије помаже Србији у њеним дипломатским напорима да мирним и правним путем реинтегрише Покрајину у свој државни састав. Али, руска подршка Србију ставља пред тежак задатак профилисања властите спољнополитичке оријентације и прецизирања сопственог геополитичког положаја. Под претпоставком изостанка руске подршке српским реинтеграционим напорима поводом КиМ, српске тежње ка евроатлантским интеграцијама би вероватно биле снажније оправдаване. Овако, руска подршка Србији гради нову ситуацију у којој проалбански настројене западне земаља оспоравају базичне српске тежње, а Русија те тежње подржава. Са Русијом у дипломатској позадини и на отвореној међународној сцени, Србија више није усамљена земља без саговорника, партнера и савезника. Русија поводом проблема Косова несумњиво пружа подршку Србији, али наизглед истоветан српско/руски став тим поводом није у потпуности лишен извесних недоумица. То се, пре свега, односи на потребу српске стране да што боље разазна констелацију стварних пријатеља и противника иреалних могућности збирне „и-и политике“, коју очитава слоган „И Европа, и Косово“. Уз то, руска подршка Србији очигледно захтева и одређени напор српске стране у праћењу и придржавању начела међународног права и политичког морала на висини оних стандарда које је поставила Русија у путиновској етапи обнове глобалне моћи и повећаног утицаја у Европи и на Балкану. Наречени напор је исказан у слогану-препоруци да „Руси не могу бити већи Срби од Срба“, или, да би „Срби, свакако, требало да буду већи Срби од Руса!“

Русија испољава специфичне културне и цивилизацијске форме које, свакако, нису искључиво европске, али ни претежно азијске. Русија је најкрупнија планетарна симбиоза двоконтиненталних историјских и геополитичких искустава, на огромном „међупростору“ између Европске Уније и пацифичког региона Далеког Истока. Криза и катастрофа која се догодила на том (међу)простору уздрмала је све битне структуре глобалне геополитичке моћи. Уравнотежење геоекономских, геополитичких и демополитичких прилика у „срцу земље“ означило је мултиполарно консолидовање при­лика у глобалном опсегу.

Већ и на први поглед је очигледно колико је савремена „безалтернативна политика“ евроатлантског смера у Србији испуњена недовољно образложеним, хтењима, предрасудама и погрешним уверењима. Декларисана „безалтернативност“ упућује на битна просторна и временска, те процесна и структурна ограничења тако одрешитог при­ступа. Истицање непостојања могућности било каквог другог спољнополитичког избора указује на епохалну изнудицу и политичку својевољност. У српском случају се, међутим, ради о нечему што суштински надилази уобичајене претпоставке унутрашње и спољне политике, која обележавају „мирније и „обичније“ европске земље. Одатле и дилема да ли је спољнополитичка „безалтернативност“ положаја и пута Србије у међународним односима наметнута или самоизабрана, у приличној мери неуверљива. Но, та неуверљивост, ма колико српска позиција на међународном плану у овом часу била ослабљена, свакако не би требало да значи конформистички одустанак од промишљања на изглед ма­ло вероватних а ипак постојећих алтернатива заговараној „безалтернативности“.

Изузетна историјска динамика довела je до низа проме­на у структури овдашњег друштва које немају премца у вишедеценијском раздобљу. Економске, политичке, идеолошке и културне промене у краткој јединици времена испољиле су се кроз серију потреса који су изменили обележја друштвеног бића. Карактеристике претходне друштвено-економске формације су скоро у потпуности нестале, српско друштво у транзицији још увек није пронашло просперитетну равнотежу. Оно се, заправо, налази у продуженој кризи која се исказује у свим релевантним областима друштвеног живота. Једна од важних димензија континуиране кризе je непостојање социјално одговорног и историјски потврђеног вођства. Актуелно друштво у Србији, наиме, испољава стање после претрпљене социоекономске и политичке катастрофе. То, уједно, значи да је расправа о реалним и потенцијалним елитама у Србији условљена упадљивом чињеницом текућег националног и државног опадања. Стварање елита, тј. елитизовање у различитиим друштвеним сегментима тече неравномерно у декадентном амбијенту и клијентистичкој атмосфери, у конфузији са сродним псеудо и квази елитистичким претакањима. Одатле je нужно диференцирање усиљених идеолошких и политичких конструкција „елита“ власти од могућности њиховог аутетентичног генерисања.

Слобода je непорецива људска и општечовечанска по­треба. Никада, наиме, нема толико довољно слободе да још увек не би могло бити бар мало слободније! Слобода народа претпостављала je слободу у народу, у модерном добу слобо­ду међу грађанима у друштву друштвене слободе и грађанске слободе. Либерализам je, заправо, стална интелектуална и морална упућеност на политично досезање и остваривање личне и опште слободе у заједници. Слобода je безобални појам, a демократија вишесмислена тежња. Садашња и некадашња источноевропска друштва у транзицији увелико су политизована. Постављене су границе између пристојног и увредљивог, онога што се утискује у појам подобности или „коректности“. До недавно су владале идеолошке догме, са­да превладава догма да више нема никакве идеологије. Земље Старог континента нашле су се, заправо, у двострукој и преплетеној транзицији: комунистички део на Истоку обрео се у ретроакцији, преласку из комунизма ка капитализму, док су „старе“ капиталистичке земље западног дела континен­та интензивирале формирање асоцијације држава под на­зивом Европска унија. Криза европске економије изазвала je кризу европске политике и довела у питање наизглед јасне и трајне постулате европске идеологије. И баш зато што је Европа Уније на тесту кризе, међу приврженицима се интензивирају очекивања од њеног институционалног средишта. Док једни у савременој глобалној и европској кризи уочавају почетак катастрофалног краја ЕУ, други у истим околностима проналазе антикризну шансу преживљавања и просперитета. Поремећаји су указали колико je економско тело ЕУ само апстрактно гледано хомогено и компактно, док му у економској стварности оптерећеној супротностима недостају кооперација, синхронизација и функционалност, а можда и солидарност, неопходна за стварну међудржавну у међународну заједницу.

У раду je испољена критичка тежња пропитивања хронотопа помодне и непоткрепљене дипломатске формулације „Западни Балкан“. Аутор се обраћа елементима кованице Запад и Балкан у историјском контексту њиховог настанка и начина савременог препознавања. Промишљањем и предочавањем сигнатура Запада настаје плурална ниска различито схваћених запада у проблематичном јединству појаве и појма Запад. Тако се у перцептивном и дескриптив­ном низу указују: западна Србија, западни српски простор, западни простори у Републици Српској, западни делови некадашње Југославије, западни део Балканског полуострва, западна Европа, Америка као оличење Запада, Евроамерика као оличење Запада, Русија на глобалном западу, глобални Запад, тотални Запад и, најзад, стање света после могућег замирања Запада. У приступу балканском простору аутор запажа две особине топоса Србије и српског простора. Прва je географски детерминизам који се у конфликтним историјским дешавањима преображава у географски фатализам неповољног, штавише уклетог места бивања. Друга особина је прометност места саздања државе, или, прављење „куће на царском друму“. Аутор даље наводи и анализира пет имена за простор овдашњег обитавања: Интермаријум (међуморје), Југоисточна Европа, Балканско полуострво, Балкан и Европски Блиски Исток. Анализом сваког од употребљаваних назива, то јест појаве и појма понаособ, аутор установљава конфузну и манипулативну вишезначност. Констатацијом дa ce својеврсном геополитичком семантизацијом путем разименовања u преименовања овладава потчињеним просторима, аутор у закључку доспева до стварних и могућих значења испитиване кованице „Западни Балкан“. Истичући потребу успостављања реалгеографије уместо реалполитике, у завршном делу рада аутор наводи петнаестак могућих значења просторне одреднице „Западни Балкан“ за коју, напослетку, мисли да у својој дипломатској експресији и геополитичкој манипулативности не исказује довољно уверљиву географску утемељеност.

У овом тексту аутор говори о геополитичкој позицији Србије у контексту апсолутизма Европске уније, и историјским односима Србије са Западном и Источном Европом.

Осврт на књигу: Анатомија савремене државе, Ђорђе Стојановић, Живојин Ђурић, Институт за политичке студије, Београд, 2012, 400 стр.

Аутор у својим разматрањима полази са становишта препознате више узрочности историјског настанка и развоја српског питања. Као примарна својства истиче изразиту историчност и политичност националног питања у прошлости и садашњости. Разликујући формална од есенцијалних обележја националног питања, аутор набраја десетак карактеристичних есенцијалистичких приступа са становишта: слобо­де, демократије, државе, економије, културе, религије/цркве, истине, правде и геополитике. У раду су размотрена само два од десетак чинилаца помоћу којих се најчешће објашњава суштина српског националног питања. Поменуто је, такође, да се овдашњи тумачи националног феномена деле на оне који истичу да је по разбираспаду друге Југославије распламсано српско питање које је и пре тога у првој и другој Југославији тињало и жарило српски народ и његове елите, и оне који у промењеној транснационалној конфигурацији балканског макрорегиона, као делу новог европског поретка, не препознају поједина национална питања као релевантна, па самим тим ни српско национално питање. Најзад, по ауторовом мишљењу, чак и у тзв. постмодерним временима разматрање националног питања није изгубило на сазнајној вредности и животном значају. Тим више, што је у савременим глобализацијским токовима феномен нације угрожен праксама детериторијализовања и десуверенизовања у клијентистички обликованим порецима.

У раду аутори настоје да протумаче прилике у Европи и на Балкану у деценијама које су на размеђу векова претходиле Првом светском рату и времену његовог одвијања и исхода. Као почетни и завршни репери пе­риода у коме су акумулиране супротности које су довеле до светског сукоба, истакнути су Берлински конгрес 1878. и Сарајевски атентат на аустроугарског престолонаследника 28. јуна 1914. године. Испитујући замршену дијалектику односа снага великих европских империја и њихових савеза и противсавеза, аутори у први план анализе стављају положај и улогу Краљевине Србије, тј. укупног српског чиниоца у јужнословенским, балканским и европским приликама, али и остала три незаобилазна актера: Аустроугарску (са Немачком у позадини), Турску у опадању и Русију у политичкој, социјалној и револуционарној конфузији. Кључни план анализе је геополитичко саодношење, на­рочито аустроугарског и немачког ширења на југоисток, и руска балканска политика подршке словенским и православним народима у њиховим напорима стицања независности од два велика царства. Разлагање и нестанак Аустроугарске, Турске и Руског Царства посматра се кроз дипломатске осцилације и бурну деструкцију традиционалног империјалног и колонијалног поретка у Европи. Оцртавајући контуре пријатељских и савезничких српско/руских односа пред Први светски рат аутори означавају руске ставове према другачијем устројству Балкана, проблематичном одржању Турске и Аустроугарске, али и битне руске интересе у региону и Европи. У читавом раду аутори имају на уму снагу етничке и духовне али и религијско-црквене сродности и привлачења српског и руског народа, који су деловали чак и онда када политичке прилике и понашање националних елита није било на потребном нивоу и у складу вредностима и поукама историје.

У анализама спољнополитичких односа, нарочито стварности великих стратегија планетарног досега, примена прегрејаног дискурса колективне симпатије и међусобне љубави народа и држава, најчешће не даје жељене сазнајне плодове. Прагматичност вишестраних и разноликих, глобалних и регионалних инте­реса упућује на „расхлађену“, неемотивну анализу саосећања и подршке. Интереси, дабоме, претходе свему у политици, осим у ирационалним политичким ситуацијама када неко, следећи своје варљиве осећаје, може да ради, и то упорно, против властитих националних и државних интереса. Још је горе када се, рационализовањем неутемељених сентимената, или западањем у колективни синдром „киселог грожђа“, врши самоуништење. Тада не помаже вајкање нације и државе као жртве, над злом срећом и худом историјском судбином. Није од помоћи ни малодушно указивање на неодољиву надмоћ оног чиниоца који жели да науди, или већ прави штете. У таквим случајевима, превасходни животни интерес једног народа је незаштићен и неостварен, јер је на делу његово одрицање и оповргавање.

Питање Косова и Метохије се у историјском и актуелном времену у свести грађана Србије исказује у изразитом проблемском виду. Аутор полази са становишта да је разго­вор актера и тумача косметске драме, културна потреба и друштвена вредност, али и неопходно средство у решавању проблема. Косметски проблем се у скоријој историји погоршавао од поремећених српско/албанских односа у покрајини, до агресије НАТО, сецесије и проглашења независности лажне државе Косово. У основи косметског проблема налази се дубоко укорењени албански сепаратизам и иредентизам. Републици Србији се политички намеће стабилисање и нормализовање српско/албанских односа путем српског признања независности Republica Kosova. Захтев за признањем повезује се са перспективом пријема Србије у чланство Европске уније. Србији се препоручује што брже прилагођавање тзв. новој реалности на терену. Насилно измењене околности у српско/албанским односима на Косову и Метохији се међу Албанцима и њиховим савезницима тумаче као неповратне и непроменљиве. Од Србије се тражи да наспослетку потпише споразум у „правно обавезној форми“, што значи да правно зувек устали и потврди неприхватљиво и неиздржљиво национално, државно и геополитичко стање. Да би се остварили поменути циљеви Србији се налаже промена Устава у чијим будућим нормама више не би требало да буде садржано неотуђиво право на територијални интегритет државе а тиме и на простор АП Косова и Метохија. Зато је један о циљева обновљеног унутрашњег дијалога налажење погодног модела решавања косметског про­блема. Приметно је да се у унутрашњем дијалогу преплићу геополитичка решења са уставноправним моделима. У досадашњој јавној дебати, у медијима и научним комуникацијама поменуто је преко четрдесетак различитих варијанти преуређења односа на КиМ и у Србији. Остварења неких од изнешених предлога су могућа и вероватна, а понека колико бизарна толико немогућа. Унутрашњи и спољашњи дијалог о КиМ тражи знање, стрпљење, упорност и доследност. У одлучивању током решавања проблема КиМ потребно је бирати право време. Делотворна хринополитика омогућује прихватљиво решење. Стога је потребно одолети евроамеричким убрзавањима и успоравањима, поготову када она нису у складу са процењеним националним и државним интересима Србије и српског народа у целини. Пасивно очекивање не ваља, као што није добро ни брзоплето и непромишљено доношење одлука пре сазревања унутрашњих и међународних прилика. Тим више постаје упадљива политика двоструких стандарда, која се према Србији у временском погледу испољава кроз спољашње притиске зарад доношења тренутних одлука и бескрајног одуговлачења у зачудно недогледним роковима. Противречности такве споља генерисане политике огледају се и у наизменичном спајању и раздвајању питања евроинтеграција Србије и проблема Косова и Метохије. Целокупна евроамеричка стратегија у том погледу усмерена је на промицање пуне независности Косова од Србије, с циљем да се са таквом, упорном политиком Запада, на разним стадијумима и под разним дипломатским називима, Србија саглашава. Тиме се, заправо, практикује реалполитика замајавања: „завршеног посла“ и „свршене ствари“ на коју, наравно, Србија не би требало никако да пристане.

Библиографија радова о Косову и Метохији у часописима и књигама Института за политичке студије, у периоду од 2000. до 2017. године.

У чланку се тумаче интереси за које се сматра да се налазе у средишту индивидуалног, друштвеног и политичког живота. Имајући виду сложеност формирања интереса међу појединцима, у људским групама и колективитетима, аутор препознаје националну компоненту у њиховим склоповима. Иако је на „крају историје“ предсказиван нестанак нација и прелазак у постнационално и постдржавно стање, то се није догодило. Показало се, такође, да је подједнако утопично денационализовање и деетатизовање као што је илузорно и хиперетатизовање глобалне сцене. У наизменичном слабљењу и јачању националних држава, у облицима држава-нација и нација-држава, уочљива је динамична променљивост, али и константност националних интере­са. Иако је у реалполитици приметна пракса ограничавања суверенитета, нације успевају да одоле изазовима губитка идентитета и поништавања националних интереса. Глобализацијски процеси нису хомогенизовали и унификовали раскошни свет националних посебности, нити су укинули оригиналне националне идентитете. Није створено светско друштво, светско грађанство, нити светска држава као есхатолошки супститут планетарног света нација. Конфигурисани национални интереси се и даље испољавају у националним и мултинационалним околностима. Значајне области у склопу испољавања националних интереса су историја, култура, економија, политика, вера и црква, духовност, интелектуалани живот и морал нације. Одатле је у тумачењу и разумевању склопа националних интереса потребно пажљиво размотрити њихову вишеструкост и вишезначност. У супротном, плурализам националних инте­реса појединих нација и у једној нацији, доводиће до конфузија, релативизовања и негирања њиховог постојања и по­требе. Да би се то избегло, поред уважавања полиморфног садржаја националних интереса, потребно је успоставити дијалог између релевантних друштвених актера, доспети до компромиса и створити консенсуз о њиховом заступању и примени.

Тероризам је застрашујућа појава која се темељи на урођеном људском страху од угрожавања и губитка живота и оштећења материјалних добара. Глобализацијски токови раширили су својеврсни horor teroricus. Извршени терористички чин узрокује пометњу. Као насилна и разорна антисоцијлана појава тероризам изазива потребу за прецизним одређењем и разумевањем. Одатле потиче мноштво теоријских и оперативних дефиниција тероризма. Тероризмом се бави неколико научних дисциплина: наука о безбедности, конфликтологија, полемологија и сл. Од начелног значаја је разликовање појава и категорија моћи, силе, принуде и насиља. Такође је неопходно уочавање различитих облика политичког насиља. Тероризам је политичко насиље sui generis. Као нелегални и нелегитимни насилни чин, тероризам испољава различита својства. У дефинисању тероризма већина аутора се слаже око неколико заједничких особина планираних и реализованих терористичких дела. То су тајност припреме, разорна сила, ефекат у јавности, застрашивање, политичка мотивација. Организовани политички чиниоци државе делују активно у сузбијању тероризма. У борби са тероризмом примењују се антитеростичке и контратерористичке мере. У научним разматрањима тероризма фокусирају се актуелни и реактивни мотиви насиља, али и дубљи структурни разлози ерупције насиља. Одатле извире неопходност теоријских промишљања појаве тероризма који се доживљава као једна од кључлних опасности и зала 21. века.

Безбедност је постала једна од средишњих преокупација у индивидуалном и колективном животу грађана. Као пожељно људско и друштвено стање безбедност очитује заједнички услов и потребу, вредност и циљ. Снажно ширење потребе за успостављањем и очувањем безбедног живота резултирало је експанзијом различитих врста безбедносних процедура, планова, пројекција, стратегија... У политичком и правном систему Србије документ Стратегија националне безбедности Републике Србије има темељни значај. По мишљењу аутора веродостојни одговори на безбедносне дилеме нису могући без критичког приступа путем кога се тумаче и разумевају изазови, ризици, опасности и угрожавања безбедности Републике Србије. У односу унутрашњих и спољашњих чинилаца не/безбедности аутор је фокусирао низ просторних димензија које се испостављају као неизбежне у пропитивању актуелног и истопријског хронотопа српског народа и Србије. У спољашње безбедносне димензије релационог положаја Србије спадају: глобални односи или Свет; континентални односи или Европа, коју чине Европска унија и руски и турски део Евроазије; макрорегионлани балкански односи; ексјугословенски, тј. јужнословенски простор; међусрпски односи српског народа у три државе: Србије, Црне Горе, Републике Српске и Срба у Хрватској, и; нерешени геополитички и међународноправни случај АП Косова и Метохије, на којој је проглашена албанска држава коју Србија не признаје као такву.

Етнофилије и етнофобије се формирају према конкретним приликама у дужим и краћим историјским интервалима. Емотивизовани односи народа се у културно-цивилизацијском погледу испољавају као етнопсихичке премисе историјских константи дугог трајања. Етнофилије и етнофобије садржане су и у геополитичким односима, њих промишља и приказује геополитика емоција. Аутор је у односу на емпиријску појаву фобичних и филичних стања међу народима, предложио поделу на опште и посебне славофобичне облике. Према мерилу димензија настанка оцртане су изнутра и споља формиране славофобије. У разврставању уочених етнофобичних стања истакнуте су конкретне славофобије нзмеђу три групе словенских народа. Уз то, аутор је уочио славофобичне облике унутар сродних група словенских народа. Размотрене су јужнословенске фобије, пре свих србофобија и југофобија. Њихова узрочност препозната je у процесима верског раскола, државног сецесионизма и сепарације, црквено-религијског преобраћања, прозелитизма u конверзије, као u усиљених промена етнона ционалних идентитета. Пажњи аутора нису промакла ни стања малодушног самопорицања и одрицања од сопственог идентитета унутар једног народа, тј. нације. Таква политична и менталитетна стања протумачена су као аутофобична самодеструкција и анационални нихилизам. Напослетку, аутор се запитао чему страх од конститутивне евроиене дводелности, указујући да растући евроскептицизам у Европи и Србији није нужно и еврофобија. Споља генерисани страх од Европе у целини није истоветан са унутрашњим фобијама Европљана усмереним према Европској унији.

Мигрантске кризе су у већини историјских случајева изазиване ратовима или неиздрживим економским невољама. Свака мигрантска криза испољава социјалне, политичке и културне премисе утемељене на изразитој демографској динамици. Миграције, поготову велике по обухваћеним пространствима и масовне по броју миграната, испољавају се као пролаз и прелаз, прелазак у дословном значењу усмереног кретања и циљане промене места обитавања у простору. Масовни покрети становништва из Африке и Азије ка Европи снажно су мотивисани. Мада је и Европа Уније са Америком одговорна за мигрантску кризу, покретачки импулси се не налазе примарно у Европи него изван ње, у областима у којима су људи узнемирени и одакле људи полазе градећи наду да ће тамо где желе да оду бити боље. Полазишта су неразвијени, аномични и анархични, ратовима пометени геоекономски експлоатисани просторы светске капиталистичке периферије. То су, такође, некадашњи простори европског колониализма, а сада неодрекнуте сфере евроамеричких геоекономских и геополитичких интереса. Са тих простора се домицилно становништво масовно исељава и морем и копном запућује ка Европи као месту будућег живљења! У раду аутор сматра да је у фокусираним и методичним истраживањима проблема становништва потребан ослонац у више научних дисциплина. Политичке детерминанте и консеквенце демографских збивања упућују на потребу политиколошке анализе. У текућим тумачењима проблемском пољу миграција се најчешће прилази кроз призму статистике. Потребно је, међутим, демографске аспекте евидентираног стања становништва довести у везу са политичким и геополитичким процесима. Тиме слика савремених миграционих токова ка Европи свакако може да се употпуни.