О СТАТУСУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
КОСОВСКА САЊИВОСТ САНУ Косово (ни)је Србија: прилог критичком тумачењу академијске праксе самоодрицања
Сажетак
Аутор у тексту полази од става да је САНУ једна од неколико најугледнијих и најзначајнијих институција српског народа. Њено деловање у окриљу српске нације и државе Србије има веродостојан историјски и културни значај, попут Српске православне Цркве, Матице српске, универзитета, Војске. Осим учешћа у развоју примењених наука, књижевности и уметности, Академија се стара у различитим облицима идентитетног представљања Србије у балканском, европском и светском контексту. Та улога Академији омогућава јачање идентитетних постигнућа којима се у разним областима стваралаштва доприноси препознатљивости српске културе и науке. У том смислу, од Академије се очекује зналачко и ангажовано тумачење и разумевање најтежих проблема који оптерећују савремену Србију. Као поткрепу, аутор је тексту презентовао гласове усталасаног јавног мњења које је реаговало на узгредно образложну изјаву председника Академије да Косово и Метохија више не припадају Србији. Костићева изјава о потреби одрицања од Косова, која је у јавности већма примљена са изненађењем и негодовањем, изазвала је бројне недоумице. Оне се роје око тога да ли личност која ју је исказала представља искључиво њен лични став као грађанина, или је у наглашеном својству председника САНУ дата у име свих, или пак, тек једног броја чланова Академије који га том ставу следе и подржавају? Одатле је аутор оцртао кључну разлику између приватног становишта грађанина Костића, и избрааног носиоца изборне јавне функције, овлашћења и дужности – председика САНУ Владимира Костића. Аутор се такође осврнуо на стварно порекло идеје о подели Србије, препуштању КиМ Албанцима и Албанији, која свој извор има у становиштима Добрице Ћосића. На основу увида о еволуцији идеје о ампутацији КиМ од Србије, писац текста је дошао до закључка да садашњи председник САНУ није оригинални аутор те замисли, није први који се залаже за одустајање Србије од борбе за реинтеграцију покрајине КиМ у свој државни састав. Његове ампутационе изјаве су само тренутно појачани ехо већ изговорених препорука поменутог књижевника и политичара Добрице Ћосића, Александра Деспића и, наравно, евроамеричких и евроалбанских кругова. При свему, у раду су наведене карактеритичне критике изјава Владимира Костића у атмосфери његовог неодустајања од косовоизручитељних становишта. Осим круцијалане проблематичности албаноликих ставова председника САНУ, усказано је и на непрестано мешање фундаменталних и процедуралних димензија у деловању САНУ. Нажалост, такава пракса умањује углед те традционалне идентитетне институције српског народа. Погоршање у том погледу изазива и вишегодишња негативна селекција чланова одељења као и продор идеолошки и доктринарно прононсираних припадика из другосрбијанских и сорошевских кругова. Таква пракса, не само по мишљењу аутора текста, него и многих других тумача збивања у Академији и поводом Академије, може да доведе до поништавања њеног научног, књижевног, уметничког и, поврх свега, њеног националног карактера. Такво урушавање Академије већ је приметно током неколико скоријих изборних циклуса, и велико је питањен до чега ће најзад довести? Напослетку, аутор је у критичком сагледавању рада Академије и изјава њеног председника, ипак оптимиста јер су већ уочљиви бројни знакови буђења неслагања и свести да је реч о појединачном и мањинском мишљењу које се везује за једну како се показало несмотрену личност која настоји на продужетку властитог председничког мандата.
Референце
