Душан Гујаничић

Тема рада је случај Јулијуса Штрајхера, једног од главних нацистичких твораца и спроводилаца ултрарадикалне антијеврејске пропаганде. Његов случај, нешто слабије познат и нашој, а вероватно и страној публици и јавности, представља један од најспецифичнијих елемената суђења немачким ратним злочинцима пред Међународним војним судом у Нирнбергу током 1945/1946. године. Правни и историјски значај његове осуде се огледа у томе што је то први случај у историји човечанства да је једна особа осуђена пред једним међународним кривичним судом за превасходно, како би се то данас рекло, говор мржње – односно за оно што је написала и изговорила на идеолошкој основи против једне конкретне друштвене групе – у овом случају јеврејског народа. Камен-темељац његове осуде на смртну казну у оквиру оптужбе за злочин против човечности је било убеђење да је он својим актима неограничене мржње, превасходно кроз тиражни часопис који је лично уређивао, допринео својеврсном менталном „заражавању” ума ширих немачких народних слојева кроз вишегодишњу бруталну пропаганду, укључујући и период када је на снагу ступило тзв. „коначно решење” – процес потпуног истребљења Јевреја, превасходно са европског тла. Проблематични део осуде с правног гледишта посматрано представља чињеница да се радило о једном у основи другоразредном нацистичком функционеру, локалном управитељу једне области, без икаквог војног па ни нарочитог политичког утицаја, скрајнутог пред почетак самог рата и из редова сопствене партије, па се сходно томе поставља питање узрочно-последичне везе између његовог радикалног пропагандног деловања и нескривене антијеврејске мржње, с једне стране, и конкретног утицаја које је такво његово деловање могло ефективно имати на спровођење Холокауста, с друге. У сваком случају, пресуда Јулијусу Штрајхеру је и у данашње доба остала делом актуелна услед позивања појединих међународних кривичних судова на њену садржину и принципе.

Тема нашег рада је настанак, структура и деловање међународног Специјалног суда за Либан, како гласи његов званичан назив, који је настао из потребе да се суди атентаторима на либанског председника владе Рафика Харирија 14. фебруара 2005. године. У друштву немалог броја међународних кривичних судова који су интензивно настајали последње две до три деценије, овај суд услед низа својих особености - довољно је поменути примера ради његов начин настанка, стварну надлежносту, као и могућност суђења у одсуству - заузима једно прилично специфично место. С обзиром да се ради о материји међународног кривичног права, јасно је да анализа мора обухватити приступ карактеристичан за обе правне области без којих се не може у целини схватити феномен међународних кривичних судова, а у оквиру те целине још прецизније мешовитих, ,,хибридних“ или ,,интернационализованих“ судова као својеврсног ,,трећег пута“ између домаћег и међународног правосуђа, којима припада и Специјални суд за Либан. Након спроведене анализе, првенствено, мада не и искључиво, нормативном методом, посебног места које заузима овај суд у друштву многих међународних судова, закључује се да је на основу веома специфичног, а хронолошки посматрано последњег у низу на међународном плану, искуства Специјалног суда за Либан, готово немогуће са сигурношћу предвидети даљи развој институционалних тенденција, особина и евентуалне праксе међународног кривичног правосуђа ad hoc типа.

У овом раду се разматра улога, положај и овлашћења председника Републике у случају најтежих опасности и претњи по државу и поредак у оквиру уставног система Пете француске Републике. Оснивач овог режима, генерал Шарл де Гол, је имао изражену жељу да његова земља више никада не доживи слом и понижење сличном ономе из 1940. под немачким налетом. У том циљу, француски устав је у члану 16. предвидео својеврсну ,,легализовану диктатуру“ привременог трајања коју би вршио шеф државе у циљу што бржег и ефикаснијег савладавања тешкоћа и опасности по државу. То би de facto подразумевало преузимање целокупне извршне, па и законодавне власти у његове руке, уз реално ограничену контролу од стране парламента и накнадно укључивање уставног суда, после одређеног рока, у процес контроле. Ова институција, која донекле подсећа на узор античке римске диктатуре, је свега једном била примењена у Француској, и то током алжирског рата за независност. Ми ћемо у предложеном чланку анализом садржаја, као и нормативном анализом везаном за правни оквир сагледати релевантне околности примене овог својеврсног ,,нуклеарног оружја“ председника Републике, уз нужно подсећање на тадашње историјске околности.

Личност Шарла де Гола и његово дело су неспорно обележили неколико деценија француске и европске политике. Од вође француског покрета отпора у Другом светском рату преко утемељивача Пете француске републике 1958. широк је дијапазон области где је овај државник оставио свој дубок траг. Наша намера је да у понуђеном раду издвојимо кључне елементе његове политичке мисли која је инспирисала његову свеобухватну друштвену акцију, да укажемо на оно што је посебно аутентично у његовим политичким промишљањима и скицирамо, у домену могућег, извесне обрисе једне, по нашем мишљењу, самосвојне идеологије. Истовремено ћемо се осврнути и на судбину његових идеја и тековина у данашњем политичком и историјском контексту кроз анализу деловања савремених актера у Француској и Европи.

Легитимитет je један oд најчешће заступљених и истовремено најзначајнијих појмова у друштвеним наукама уопште. На темељу легитимитета који je мењао свој основ у историји почива целокупан друштвени, па самим тим и политички поредак. У тексту се после краће теоријске ана­лизе разматрају посебно упечатљиви случајеви нелегитим­ног поступања различитих политичких актера и институција. Легитимитет je сложена категорија која je подложна непрестаној провери и учвршћивању, првенствено путем народног изјашњавања на изборима и референдумима, али u законитим деловањем институција као и одржавањем каквог-таквог додира са грађанима и реалношћу уопште. У тексту су одабрани одређени, по нашем мишљењу, врло битни појмови који у мањој или већој мери утичу на легити­митет једног државно-правног поретка и институција као његових саставних делова.

Ванредно стање је класичан уставноправни инсти­тут који је уобичајено присутан у највишем правном акту великог броја земаља. Разлог постојања ове правне установе, њен raison d’être, је најтешње повезан са најзначајнијим вредностима којима тежи сваки савремени правни поредак. Стабилност институција, очување друштвеног поретка, целовитост државне територије, континуитет власти, ред, мир, слобода, поштовање гарантованих људских права - све је то предмет заштите ванредног стања и сродних институција, које прати, по природи ствари, и одговарајући инструментариј за спровођење адекватних мера. Наравно, примена неуобичајених, често и радикалних мера, повлачи одређене недоумице и изазива нужно контраверзе па и критике, било да се ради о унутрашњој или спољашњој опасности која је проузроковала спровођење ванредних норми. Циљеви овог рада су да прикаже лепезу мера којима располаже француско право ради остваривања горе наведених задатака, издвоји поједине (погодне, чини нам се) теоријске осно­ве и хипотезе на којима почивају ванредни правни режими, као и да сугерише основне закључке на основу искуства примене ванредног стања. Разуме се да све наведено незаобилазно једним делом задире и у поље политичке процене сврсисходности примене појединих мера као и одређених политичких последица, тако да верујемо да је ова тема интересантна како за правнике, тако и за политикологе. Узели смо свесно случај Француске као земље која има богато и занимљиво (а рекли бисмо итекако поучно) искуство у овој области, за које мислимо да би могло бити корисно проучити га на практичном, као и уобличити га додатно на теоријском нивоу.

Готово да данас не постоји држава у свету која не­ма или није имала у ближој или даљој прошлости про­блеме са становништвом барем на једном делу своје територије. Бројни су примери супротстављања државном централизму од стране различитих народа или етничких група, незадовољних у првом реду степеном и начином поштовања њихових посебности (историјских, националних, језичких, културних...) и интереса који одатле проистичу. Било је јасно да се у интересу целине државе и стабилности система мора приступити стварању посебног правног режи­ма и институционалним гаранцијама које би важиле за одређени део (или делове) територије и становништво ту настањено. Један од начина превазилажења стварних или претећих проблема је успостављање територијалне аутономије. У овом раду ћемо присту­пити утврђивању њених основних политичких карактеристика, заједничких елемената и општих црта као и специфичности везаних за поједине случајеве. Сматрамо да територијална аутономија има занимљиву перспективу пред собом, услед бројних и разно­ликих могућности које пружа у интересу дуготрајне политичке стабилности.

Корзика представља територијалну целину sui gene­ris у оквиру француске Пете републике. Територијално веома пространа држава са традиционално снажним централизмом састављена од великог броја покрајина са различитим културно-историјским наслеђем, каква је Француска, је настојала да кроз посебан институционални оквир и политички приступ пружи доказ о максималном уважавању нарочито изражених специ­фичности корзиканског острва. Јаке аутономистичке, па и сепаратистичке тежње су дуго времена биле, а и данас су, узрок тензија ,,ниског интензитета’’. Концепт француске нације, модел регионалне управе и локалне самоуправе, примена уставних начела и норми у пракси, обим и садржина мањинских права, принцип територијалне целовитости држава, сва ова питања се мање или више преламају кроз данашњи правни и политички положај Корзике. Покушаћемо да у овом чланку ближе осветлимо комплексну правно-политичку проблематику овог француског острва уз делимично нужан културно-историјски осврт на корзикански идентитет. Даља политичка судбина и институционално уређење овог острва у једној мери свакако зависе од дешавања у жаришним или нестабилним срединама у Европи и свету, и самим тим од виталности међународноправног поретка, чија стабилност је значајно нарушена последњих 20-ак година низом аката директно супротних повељи Уједињених нација. Из свих ових разлога сматрамо да питање Корзике, недовољно познато нашој стручној и широј јавности, заслужује једну детаљнију анализу на овом месту.

Референдум се последњих година полако враћа на европску политичку сцену, дискретно али за око брижљивијег посматрача довољно приметно. Овај уставни институт је од увек изазивао велико интересовање стручне и шире јавности, с обзиром на инхерентну неизвесност и немали политички, а врло често и шири друштвени улог који га готово неминовно прати. Као облик непосредне демократије, референдум служи да се целина бирачког тела као носиоца суверености, изјасни о одређеном питању, најчешће чисто политичког, мада се може срести и економског, социјалног, па и културног карактера у ширем смислу које је од великог, а понекад и судбоносног значаја по земљу. Нас посебно у присутном чланку занимају политичке околности везане за референдумску кампању, друштвени амбијент у ком се спроводи референдум, правни оквир који га прати, као и накнадно (не)поштовање изражене народне воље од стране државних органа. Питање тим значајније, имајући у виду да ,,последњих година, са кризом партија, се појавило знатно чешће прибегавање референдуму у свим плуралистичким демократијама". У овом раду ће се детаљније обрадити питање референдума у Швајцарској, Француској и Србији, јер сматрамо да наведене земље у том погледу представљају занимљиве примере.

Закон представља најзначајнију потпору савременог правног поретка и незаобилазни је елемент сваког развијеног друштва. Није претерано чак рећи да закон представља једну константу људске цивилизације, с обзиром на његову вишемиленијумску древност, мада би се идентично могло рећи и за још неке правне ак­те, као што су пресуда и уговор. С обзиром да је реч о појму који на различите начине привлачи пажњу како правника теоретичара и практичара, тако и многих појединаца лаика, односно практично свих грађана као целине која потпада под дејство великог броја за­кона, логично је позабавити се његовим местом, улогом и правним дејством у једном врло развијеном и изграђеном праву као што је француско.

Oднос између световног и духовног, државе и вере, је питање старо готово од како је створена држава као најшира политичка заједница. Сасвим је јасно да је овај однос мењао своју садржину и суштину то­ком различитих историјских епоха. Начело световности државе је једно од темељних начела великог броја савремених демократских држава, а наступио је на историјску сцену са победом либералних вред­ности. Оно превасходно значи да верске организације морају својим деловањем остати у границама ванполитичке сфере. Ми ћемо у датом чланку првенствено разматрати случај Србије, тренутно стање ствари и постојећу праксу, важећи правни оквир као и историжски развој овог начела. Наравно, спорадични упоредни осврт на остале земље ће бити нужан у циљу свестранијег сагледавања принципа световне држа­ве, уз посебну пажњу према неким најупечатљивијим примерима.

Приказ књиге: Радослав Гаћиновић, Безбедносна функција државе, Институт за политичке студије, 2012, 339 стр.

Функција градоначелника неспорно представља камен темељац у систему локалне самоуправе развијених држава. Реч је о инокосном извршном органу са којим грађани уобичајено прво долазе у додир када је реч о њиховом односу са јавним, односно државним властима уопште. Штавише, може се рећи да квалитет свакодневног живота грађана у многоме зависи од институционалних овлашћења, политичке моћи, као и личних способности градоначелника који је замишљен као "добар домаћин" своје заједнице. У овом раду ми ћемо анализирати упоредном методом ову важну институцију, њен правни положај, законска овлашћења и политички утицај у нашој држави и Француској кроз разматрање међусобних упечатљивих сличности и разлика.

Италијанска држава је, са историјског становишта посматрано, релативно млада политичка заједница. За разлику од неких својих суседа, великих европских земаља, које су међу првима створиле своја колонијална царства (на пример Шпанија већ у 16. веку) или које су владавину апсолутне монархије довеле до врхунца (као рецимо Француска у 18. веку), Италија је, слично Немачкој, доста касно, тек у другој половини XIX века ушла у процес уједињења. Када се има у виду та историјска чињеница, као и територијална величина Италије и прилично бројно становништво, логично је да су опстале до данас одређене историјске, језичке, културне и географске специфичности унутар земље које подразумевају и одговарајуће ,,некласично’’ државно уређење. Италија је у послератном периоду постала готово синоним за нестабилан политички поредак и учестали пад влада. Њен парламентарни режим је доживео бројна искушења, али је успео да опстане то­ком деценија и постане својеврсни модел на европском тлу за једно релативно ефикасно и одрживо државно уређење. У том контексту се шеф државе појављује као јединствена фигура у политичком и уставном поретку. Ми ћемо у овом раду кроз нормативну ана­лизу размотрити његова уставна овлашћења, институционални положај и политичку праксу, уз повремене осврте на положај неких његових колега у Европи.

Национални фронт Француске је последњих го­дина постао једна од најдинамичнијих европских партија. Видевши његове резултате како на последњим изборима у Француској тако и на европском нивоу, није претерано рећи да се ради тренутно о најјачој и вероватно најперспективнијој партији европске ,,тврде“ деснице. Њен ус­пех последњих година је такође неизбежни одраз интензивне друштвене кризе коју пролази Пета република. Знајући притом да су знања о овој партији у нашој земљи врло сумарна, сматрамо да вреди извршити једну ширу анализу њеног политичког развоја, идеологије и деловања, поготово јер се ради о једној врло значајној земљи у европским и светским оквирима каква је Француска.

Приказ књиге: Simplicius Aiguillon, Les Cinq-Mille; fortune et faillite de l’élite française, Cherche midi, Paris, 2014.

Појам легитимитета један је од кључних теоријских проблема како филозофије политике, тако и филозофије права, што указује на то да концепт легитимитета у себи нужно садржи филозофски и правни аспект, па је тако потребан мултидисциплинарни приступ како би се овај појам темељно истражио и разумео. Следствено томе, појам легитимитета неодвојив је од појма легалитета (и vice versa) и тиче се утемељености, моралне оправданости и ваљаности правног и, шире посматрано, политичког поретка. У најопштијем смислу појам легитимитета везан је за проблем оправдања државе са моралног становишта, што даље имплицира нужну повезаност овог појма са феноменима моћи, власти и државе, са једне стране, и категоријом људске слободе, морала и вредности, са друге. У тексту се анализира однос између легитимитета и легалитета са два подједнако важна аспекта и дају се и неки упечатљиви примери сукоба ова два темељна начела уз одговарајуће закључке.

Приказ књиге: Eric Zemmour, Le suicide français, Michel Albin, 2014, str. 527.

Приказ књиге: Нада Радушки, Идентитет и интеграција Рома у Србији. Институт за политичке студије, Београд, 2015, 244 стр.

Постоје извесне категорије у области друштвених наука чија сложеност захтева вишеструко објашњење и разматрање са становишта различитих дисциплина. Једна од таквих категорија је ван сваке сумње и нација. Вероватно је тешко, па и немогуће, само и побројати, а камоли свеобухватно анализирати број научних скупова и количину хартије који су посвећени широм света, а у Европи првенствено, овом сложеном феномену. Ми наравно на овом месту имамо знатно скромније амбиције- осветлити превасходно са два аспекта, конкретно правног и политичког, у једној одређеној земљи, Француској, овај кључни и никад довољно објашњени појам који има готово незаобилазан значај скоро у свим друштвеним наукама. У том правцу позабавићемо се правном анализом темељних аката на којем почива савремена Француска, законским оквиром, па делом и (уставно)судском праксом. У политичком пак смислу су нам релевантни основни постулати Француске револуције, ставови појединих аутора, као и главне идеолошке поставке водећих политичких снага у земљи по овом питању.

Приказ књиге: Pierre Sadran, La Republique Territoriale, La documentation française, Paris, 2015, стр. 35.