ЈЕДИНСТВЕНИ СЛУЧАЈ ЈУЛИЈУСА ШТРАЈХЕРА: ПРВО МЕЂУНАРОДНО СУЂЕЊЕ У ИСТОРИЈИ ЗА ГОВОР МРЖЊЕ

Душан Гујаничић

Сажетак

Тема рада је случај Јулијуса Штрајхера, једног од главних нацистичких твораца и спроводилаца ултрарадикалне антијеврејске пропаганде. Његов случај, нешто слабије познат и нашој, а вероватно и страној публици и јавности, представља један од најспецифичнијих елемената суђења немачким ратним злочинцима пред Међународним војним судом у Нирнбергу током 1945/1946. године. Правни и историјски значај његове осуде се огледа у томе што је то први случај у историји човечанства да је једна особа осуђена пред једним међународним кривичним судом за превасходно, како би се то данас рекло, говор мржње – односно за оно што је написала и изговорила на идеолошкој основи против једне конкретне друштвене групе – у овом случају јеврејског народа. Камен-темељац његове осуде на смртну казну у оквиру оптужбе за злочин против човечности је било убеђење да је он својим актима неограничене мржње, превасходно кроз тиражни часопис који је лично уређивао, допринео својеврсном менталном „заражавању” ума ширих немачких народних слојева кроз вишегодишњу бруталну пропаганду, укључујући и период када је на снагу ступило тзв. „коначно решење” – процес потпуног истребљења Јевреја, превасходно са европског тла. Проблематични део осуде с правног гледишта посматрано представља чињеница да се радило о једном у основи другоразредном нацистичком функционеру, локалном управитељу једне области, без икаквог војног па ни нарочитог политичког утицаја, скрајнутог пред почетак самог рата и из редова сопствене партије, па се сходно томе поставља питање узрочно-последичне везе између његовог радикалног пропагандног деловања и нескривене антијеврејске мржње, с једне стране, и конкретног утицаја које је такво његово деловање могло ефективно имати на спровођење Холокауста, с друге. У сваком случају, пресуда Јулијусу Штрајхеру је и у данашње доба остала делом актуелна услед позивања појединих међународних кривичних судова на њену садржину и принципе.

Референце

Јончић, Владан. 2012. Међународноправни статус учесника оружаних сукоба. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду.

Крећа, Миленко. 2020. Међународно јавно право. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду.

Ристивојевић, Бранислав. 2011. “О заштитном објекту злочина против човечности: ново рухо међународног права о људским правима.” CRIMEN 2: 52–66.

Стојановић, Зоран. 2006. Кривично право – општи део. Београд: Правна књига.

Шкулић, Милан. 2020. Међународно кривично право. Београд: Универзитет у Београду – Правни факултет.

Bassiouni, Cheriff. 2010. “Crimes Against Humanity: The Case for a Specialized Convention.” Washington University Global Studies Law Review 3 (4): 575–593.

Bridges, H. Lee. 1997. “Anti-semitism and Der Stǖrmer on trial in Nuremberg, 1945–1946: The case of Julius Streicher.” PhD diss. University of North Texas.

Gemachlich, Mattias. 2019. “Notre combat pour la paix: La France et le procès de Nuremberg (1945–1946).” Revue d’Allemagne et des pays de langue allemande 51 (2): 507–525.

Gordon S. Gregory. 2017. “The Propaganda Prosecutions at Nuremberg: The Origin of Atrocity Speech Law and the Touchstone for Normative Evolution.” Loyola of Los Angeles International and Comparative Law Review 39: 210–245.

Jackson, R. H. 1946. “Justice Jackson’s Final Report to the President Concerning the Nurnberg War Crimes Trial.” Temp. L.Q. 20.

Mouralis, Guillaume. 2016. “Le procès de Nuremberg: retour sur soixante-dix ans de recherche.” Critique internationale 4 (73): 159–175.

Pratt, Valéry, and Jorge Enrique Vinuales. 2013. “Rétroactivité et non-rétroactivité en droit international – Essai de clarification conceptuelle à partir de l’expérience du Procès de Nuremberg.” Annuaire française de droit international 59: 327–358.