Др Јелена Тодоровић Лазић

Током последњих деценија, ЕУ се посебно фокусирала на успостављање једнаких могућности и једнаког третмана жена и мушкараца у свим сферама живота. Томе су нарочито допринеле регулаторне мере које је Унија постепено увела у области родне равноправности као што су: мере које обезбеђују једнаку плату, заштиту материнства, прописи о родитељском одсуству. Публикација She Figures коју објављује Европска комисија на сваке три године, кроз широки дијапазон статистичких показатеља (88 индикатора) свеобухватно прати стање родне равноправности у домену истраживања и иновација у државама Европе (не само ЕУ). То је уједно и предмет овог рада. Један од његових циљевa је да се утврди колико је политика родне равноправности у области истраживања и иновација интегрисана код придружених држава: Србије, Северне Македоније и Црне Горе, односно, колико се подаци који се односе на ове три државе поклапају или одступају од просека на нивоу ЕУ на основу података које нам даје поменута публикација, у издању за 2021. годину.

На Институту за политичке студије 8. фебруара 2023. године одржана је панел-дискусија на тему Наука и научнице у Србији и свету. У сусрет обележавању 11. фебруара, Међународног дана жена и девојака у науци који је установила Генерална скупштина УН 2015. године, одржана је ова дискусија чији је један од циљева био да сагледа не само наслеђе развоја науке и друштва у контексту положаја и улоге жена и девојака у науци, већ и да се позабави и савременим и будућим изазовима у овом контексту. Скупом је модерирала др Александра Колаковић, виша научна сарадница на Институту за политичке студије, која је на отварању, између осталог, рекла да би волела да се током дискусије посебан фокус стави и на кључне проблеме као што су: мизогинија, патријархат, дискриминација, неједнакост и стереотипи. У дискусији је учествовало седам жена које се баве науком у Србији. То су: др Ивана Пантелић, научна сарадница на Институту за савремену историју, проф. др Соња Авлијаш, доцент на Економском факултету у Београду, др Газела Пудар Драшко, директорка Института за филозофију и друштвену теорију, проф. др Јасна Милошевић Ђорђевић, редовни професор на Факултету за медије и комуникације, др Марина Костић Шулејић, научна сарадница на Институту за међународну политику и привреду, проф. др Ана Банко, вирусолошкиња, доцент на Медицинском факултету у Београду и др Јелена Тодоровић Лазић, виша научна сарадница на Институту за политичке студије.

Некадашње ЕУ Поглавље 27 – Животна средина и климатске промене данас се налази у оквиру Кластера 4 – Зелена агенда и одржива повезаност. Заједно са њим, ту су још три поглавља – Поглавље 14 Транспортна политика, Поглавље 15 Енергетика, Поглавље 21 Транс-европске мреже. Побројана поглавља су најдиректније повезани са политиком заштите животне средине.

Au cœur de l'analyse du discours appliqué à ce travail scientifique se trouve la notion des Balkans occidentaux, c'est-à-dire son apparition dans le quotidien français Le Monde dans la période du 1er juillet 2013 au 31 décembre 2020. L'analyse a été menée en recherchant dans les archives les mots clés mentionnés : les Balkans occidentaux, les Balkans, la Serbie, la Macédoine (du Nord), l’Albanie, la Bosnie-Herzégovine, le Monténégro, le Kosovo*, l’élargissement de l'UE. Sur la base de ces recherches, 58 textes ont été publiés (les textes faisant référence à la rubrique sport n'ont pas été retenus dans l'analyse finale). Afin de fournir une interprétation complète, le document a également utilisé une analyse contextuelle en présentant les attitudes de la France et de l'UE envers les Balkans occidentaux au cours de la période observée. La première chose que l'on peut remarquer est que dans les textes analysés deux points de vue s'entremêlent : le point de vue de la France et le point de vue de l'Union européenne, on peut même conclure que le point de vue de l'Union européenne est plus visible, parce qu’il a été publié plusieurs textes dans lesquels la région est vue dans une perspective européenne, qu'il s'agisse de l'élargissement de l'Union ou de la crise des migrants et de la route des Balkans. En ce qui concerne le point de vue français sur les Balkans occidentaux, on peut observer deux périodes dans cette période : de 2013 à 2017 et de 2017 à 2020. Ces deux périodes correspondent aux mandats présidentiels de François Hollande et Emanuel Macron. Pour l'administration de François Hollande, les Balkans occidentaux étaient au second plan, ce qui est confirmé par le nombre de textes publiés, à savoir, 23. La raison pour laquelle cette région est venue occasionnellement à l'agenda de l'Elysée est la crise des migrants et la situation sur la route des Balkans, mais le président français a suivi le point de vue de l'Allemagne sur ces questions, ainsi que des tentatives infructueuses de mettre en œuvre une politique européenne commune à l'égard des demandeurs d'asile. A partir de la mi-2017, nous entrons dans la deuxième période où Emanuel Macron prendra la tête de l'administration. Avec lui, il s'ouvre un nouveau chapitre dans les relations entre la France et cette région, c'est-à-dire mettre la région au centre de l'attention. En plus de la nouvelle vision française des Balkans occidentaux, nous avons également une nouvelle vision française de l'élargissement de l'UE à travers l'insistance de Macron sur l'adoption d'une nouvelle méthodologie d'élargissement, qui a finalement été adoptée par la Commission européenne en 2020. Le retour des Balkans occidentaux au centre de l'administration française est confirmé par l'augmentation du nombre de textes publiés dans la deuxième période de mai 2017 à décembre 2020 - un total de 35.

Савет министара Европске уније представља централну институцију за доношење одлука у Унији, било самостално или заједно са Европским парламентом. Један од важних елемената у оквиру Савета јесте председавање, односно руковођење целокупним активностима Уније. У тој улози, налази се Председавајући (Presidency) -државе чланице ЕУ које се смењују по принципу шестомесечне ротације. Ова улога је током више од шест деценија постојања еволуирала у значајној мери те је циљ овог научног рада да покуша да прикаже пут који је Председавајући прешао од оснивања Европских заједница до данас. Акценат је на Уговору из Лисабона који је у овом сегменту донео новине. Такође, у раду ће бити изложени и неки интересантни примери из историје ротирајућег председавања Саветом министара.

Приказ књиге: Foucher, Michele. 2019. L'Europe, un dessein, un destin. Paris: Edition Marie B, 126 str.

Зелена странка спада у групу оних политичких странака у Србији које су настале у освит обнове вишестраначког система. У међувремену, зелена партијска сцена је бивала све бројнија, међутим без утицаја на формирање извршне власти. Партије Зелених у Србији прешле су дуг пут подела и трансформација, при чему се може приметити да се не разликује много од осталих партија које су се у посматраном периоду (1990⸻2020), појављивале и нестајале на партијској сцени Србије. И ту се завршава свака сличност са другим партијама. За разлику од већине развијених држава Европе чији су грађани одавно препознали важност еколошких питања, што се огледа не само у нивоу еколошке свести већ и у броју мандата које партије Зелених добијају на националним изборима, то у Србији, нажалост није случај. Не само да расте број партија Зелених које чине владу у многим европским државама, него и у Европском парламенту расте број њихових посланика (на изборима за Европски парламент 2019. године, коалиција Зелених партија је избила на четврто место по снази освојивши 68 мандата, 20 мандата више него 2014. године). Паралелно са овим дешавањима на европском нивоу, партије Зелених у Србији су највећи успех у погледу броја мандата, освојиле на парламентарним изборима одржаним 2016. године, када је партијама са зеленим предзнаком припало укупно три мандата. Циљ овог рада јесте да покуша да пружи одговор на два питања: прво питање је како и колико су се партије Зелених током три деценије учешћа на парламентарним (али и републичким изборима) мењале а друго се логично надовезује на прво - зашто још увек немају боље резултате, имајући у виду промену свеукупне европске парадигме о важности питања заштите животне средине, са једне стране, и неопходност примене европских еколошких прописа као саставног дела Поглавља 27, једног од кључних и најскупљих преговарачких поглавља на путу ка чланству у ЕУ за које Србија још увек није близу отварања.

Предмет овог рада представља анализа улоге коју имају неформални актери у процесу креирања европских јавних политика као и различитих облика у којима се лобирање у Бриселу испољава. Иако су интересне организације најважнији неформални актери у процесу креирања европских политика, не треба заборавити ни грађане који кроз различите облике политичке партиципације учествују у формулисању јавних политика. Циљ рада је да се на основу анализе могућности утицаја неформалних актера,  као и кроз анализу различитих стратегија лобирања, пружи објашњење о значају неформалних актера за настанак европских јавних политика. Први део рада  посвећен је интересним организацијама као неформалним актерима. У другом делу рада, представља се улога грађана као неформалних актера док се последњи део бави анализом начина и врста лобирања које се примењује према институцијама Уније.

Предмет овог рада представља анализа феномена евроскептицизма у Србији и различитих облика у коме се он испољава. Иако важи за британски изум, овај феномен је стални елемент политичког пејзажа Европе последњих деценија, без обзира да ли се јавља у облику тврдог или меког, економског или политичког, и обавезно је национално специфичан за сваку европску државу појединачно. Циљ рада је да се на основу тумачења резултата Истраживања која је спровео Институт за политичке студије, пружи објашњење о степену и врсти евроскептицизма који испољавају грађани Србије. Први део рада је теоријски и посвећен је дефинисању сложеног феномена евроскептицизма. У другом делу рада, представљају се резултати Истраживања применом методе дескриптивне статистике. Последњи део рада бави се давањем тумачења резултата и образложењем варијетета евроскептицизма у Србији.

Приказ књиге: Михаел Цирн, Управљање са оне стране националне државе, Филип Вишњић, Београд, 2003, 316 стр.

Процеси европске интеграције и регионализације у ве­ликој мери мењају традиционални концепт националне државе. Може се уочити двоструко померање вла­сти са нивоа националне државе: на супра-национални ниво (ниво европских институција) и суб-национални ниво (ниво региона). Иако се највећа моћ у процесу доношења одлука на европском нивоу још увек налази у рукама националних држава, приметно је ојачана улога коју у њему имају европске институције и региони. Након усвајања Уговора о Европској унији на основу кога је формиран Комитет региона (1992.) као институционализовани облик представљања регионалних структура, неки аутори су изнели тезу да ће „Европа региона” заменити Европу држава у будућности. Циљ овог рада јесте да се одговори на следећа питања: каква je природа региона у оквиру Европске уније, узимајући у обзир њихову нехомогеност у погледу величине, уставних овлашћења, економске развијености; на који начин се региони повезују; колики je утицај региона на процес доношења одлука; колико је остварена идеја „Европе региона” и какве су јој пер­спективе.

Иако првобитно замишљена као пре свега економска организација, промена безбедносног окружења као и природа сукоба након краја хладног рата, утицали су на Европску унију да им се прилагоди и да покуша да постане значајан спољнополитички и безбедносни чинилац на међународној сцени. Након формирања Европске безбедносне и одбрамбена политике прошло је осам година. ЕУ је до сада водила двадесетак мисија управљања кризама и изградње мира, али је само неколико било војне природе. Управо је, користећи цивилне инструменте мира, ЕУ постигла највеће успехе. Оно што је мотивисало аутора на овакву тему јесте та успешност ЕУ као цивилне силе, привлачност њене „меке“ (цивилне) димензије управљања кризама. У том циљу, анализа конкретних цивилних и војних мисија, треба да покаже колики је допринос ЕУ у изградњи мира.

Административни капацитети (Мадридски критеријум), заједно са критеријумима из Копенхагена, представљају услове које државе које претендују на чланство у Европској унији, морају да испуне. Овај критеријум је значајан пре свега због улоге коју администрација има не само у процесу придруживања, већ и касније када држава постане чланица ЕУ. Администрација има задатак да усвоји и ефективно примени комунитарна правила. Зато је задатак држава које се налазе у процесу приступања да створе професионалну и одговорну државну управу која ће бити у стању да преузме и имплементира правила и прописе ЕУ. Србија у складу са својим стратешким опредељењем да постане чланица ЕУ у блиској будућности, мора да оснажи своје административне структуре тако да оне буду способне да остваре обавезе које проистичу из будућег чланства.

Предмет овог рада јесте еволуција политике азила у Европској унији. Циљ рада јесте да укаже на значај који политит азила има у области слободе, безбедности и правде. Суштинска претпоставка од које полази аутор јесте да повећање броја тражиоца азила пресудно условљава развој политике азила. Користећи компаративно-дескриптивну методу, заједно са ана­лизом садржаја, аутор покушава да одговори на следећа питања:

• како се развијала политика азила
• које су то околности условиле њенo пребацивање на комунитарни ниво
• шта све треба урадити како би се формирао заједнички систем европског азила

Предмет овог рада представљају различити инструменти односно програми претприступне помоћи које Европска унија користи као подршку земљама које се налазе у процесу приступања. Циљ рада јесте да покаже каква је заправо улога ових инструмента за процес придруживања a поред тога и да укаже на користи које од ових инструмената имају не само државе кориснице помоћи већ и Европска унија. Посебна пажња је усмерена на Србију која као потенцијални кандидат има приступ неким од компоненти претприступне помоћи. Користећи компаративно дескриптивну мето­ду, заједно са анализом садржаја, аутор покушава да одговори на следећа питања:

• како су се развијали инструменти претприступне помоћи
• колики је њихов значају процесу придруживања
• шта је још потребно поред ових програма финансијске помоћи да би једна држава напредовала у процесу евро-интеграција.

Предмет овог рада јесте институционални изглед Европске уније након ступања на снагу Лисабонског уговора. Аутор представља измене које се односе на Европски парламент, Комисију, Савет министара, Европски савет и Суд правде. Циљ рада је да опише и објасни новине у институционалном систему ЕУ које доноси Лисабонски уговор. Користећи анализу садржаја, заједно са компаративно дескриптивном ме­тодом, аутор покушава да одговори на неколико питања. Прво питање које се намеће јесте колико се институционално устројство ЕУ по Лисабонском угово­ру разликује од оног из Уговора о Уставу. Поред тога, треба дати одговор на питање о тешкоћама које су постојале приликом усаглашавања Лисабонског уго­вора. На крају, имајући у виду изложене институционалне иновације, треба одговорити на питање које логички следи, каква је будућност овог уговора.

Предмет овог чланка јесте политика условљавања коja представља срж односа између држава и међународних организација. Најпре се приступа дефинисању појма условљавања а затим се прелази на проучавање политике условљавања Европске уније која представља најуспешнији облик условљавања. Oсновнa хипотеза je да успешност политике проширења ЕУ почива управо на политици условљавања. У другом делу чланка анализира се (не)успешност ЕУ условљавања на подручју Западног Балкана са посебним акцентом на случај Србије. Циљ рада јесте да помоћу теоријске анализе заједно са анализом практичног функционисања ЕУ условљавања покуша да појасни колики су реални домети ове политике. Смисао политике условљавања ЕУ налази се у њеној основној карактеристици принципу „штапа и шаргарепе“ помоћу кога она утиче на пожељно понашање свих оних држава које се налазе у чекаоници за чланство.

Предмет овог чланка представља улога државне управе односно административних капацитета држава кандидата и потенцијалних кандидата у процесу придруживања. При томе треба имати у виду да су административни капацитети један од важних критеријума за оцену спремности неке државе да постане чланица Европске уније. Најпре се присту­па дефинисању појма Европског административног простора као неформалног acquis œmmunautaire-a у области државне управе а затим се прелази на анали­зу карактеристика државне управе у Србији и корака кори се чине да се она реформише у складу са правилима и принципима Европског административног про­стора. Поред тога, у раду се помиње концепт европеизације за објашњавање утицаја ЕУ правила на националне административне системе. Циљ рада јесте да одговори на питање колико су досадашњи кораци у реформисању државне управе довели до деполитизације, професионализације и рационализације државне управе у Србији.

Актуелност и значај питања надлежности и капацитета локалне самоуправе у области животне сре­дине, наглашена је усвајањем низа закона из области заштите и унапређења животне средине, као неизоставног дела националних приоритета одрживог развоја Републике Србије, као и чињеницом да деградација животне средине и нерационално коришћење природних ресурса утиче непосредно на квалитет живота грађана, односно да се последице негативног утица ја на животну средину највише осећају на локалном нивоу. Дефинисање надлежности локалних органа је у директној корелацији са питањем капацитета ло­калних самоуправа, будући да финансијска, кадровска, организациона и техничка оспособљеност ових субјеката представља предуслов за ефикасно спровођење овлашћења која су им поверена и законом утврђена. Циљ овог рада је да се на основу процене капаците­та локалних самоуправа у области заштите животне средине утврди да ли су локални органи власти оспособљени у кадровском, финансијском, техничком и организационом смислу за спровођење ефикасне заштите животне средине у ширем контексту придруживања Србије Европској унији.

Предмет овог рада представља анализа процеса имплементације европских јавних политика. При томе, треба имати у виду да је политички систем ЕУ специфичан и да се разликује од типичних политичких система по многим карактеристикама. Систем управљања на више нивоа представља управо најочигледнију разлику. Европска унија не може да оствари циљеве јавних политика уколико државе чланице не примењују успешно ове политике. Државе чланице су превасходно одговорне за имплементацију и обезбеђивање сагласности са европским политикама. Циљ рада јесте да укаже на комплексност овог процеса као и на проблеме са којима се суочавају како државе чланице, тако и Европска унија током процеса имплементације европских јавних политика.

Приказ књиге: Martin Painter, Guy Peters, Tradition and public administration, Palgrave Macmillan, 2010, p.256.

Предмет овог рада јесте евроскептицизам, термин који се последњих година доста користи како у националном тако и у европском политичком дискурсу. Циљ рада је да покуша да на темељу неколико различитих дефиниција појасни значење овог појма и одреди га у односу на друге сродне појмове (еврофобија, европрагматизам, еврореализам). Користећи компаративно-дескриптивну методу заједно са анализом садржаја, аутор покушава да одговори на следећа питања:

1. који су узроци евроскептицизма у земљама ЕУ,
2. ко су већи евроскептици, политичке партије или грађани,
3. каква је повезаност евроскептицизма са политичким, економским и културним контекстом анализиране државе
4. да ли је будућност европских интеграција неизвесна услед пораста евроскептицизма у европским земљама.

Предмет овог чланка представља улога европеизације у изградњи административних капацитета држава кандидата и потенцијалних кандидата за чланство у ЕУ на примеру држава централне и источне Европе које су постале чланице ЕУ током последњег таласа проширења. При томе треба имати у виду да су административни капацитети један од важних критеријума за оцену спремности неке државе да постане чланица Европске уније. Најпре се приступа дефинисању појма европеизације која се схвата као двосмерни процес у коме интерагују две групе актера ЕУ и државе чланице, са тим што се поље посматрања проширује и на државе које још увек нису постале чланице. Акценат се ставља на „одозго-надоле“ (top-down) димензију европеизације с обзиром да анализиране државе у тренутку посматрања нису имале могућност да утичу на одлучивање у ЕУ. Поред концепта европеизације односно њених механизама, за објашњавање утицаја ЕУ правила на националне институционалне системе, користи се и помоћни концепт у виду политике условљавања без кога анализа не би била потпуна. Циљ рада јесте да користећи ова два концепта одговори на питање да ли административни капацитети нужно јачају када држава постане чланица ЕУ или то ипак зависи од бројних других фактора.

Предмет овог чланка представља анализа значаја који има јавна управа у државама кандидатима и потенцијалним кандидатима за чланство у ЕУ током процеса придруживања ЕУ. При томе, треба имати у виду да су администра­тивни капацитети један од важних критеријума за коначну оцену спремности неке државе да постане чланица Европске уније. Полазна тачка у овој анализи јесте Стратегија проширења Европске уније 2014-2015. која као први приори­тет и кључни изазов за наредну годину доноси неопходност реформе јавне управе у државама, међу којима je и Србија, које имају стратешко опредељење да постану чланице ЕУ у догледној будућности. Затим се прелази на преглед тренутног стања јавне управе у Републици Србији и даље кораке који ћe у погледу реформе јавне управе бити учињени. Циљ рада јесте да покаже колико Србија касни са реформом јавне управе и изградњом институција будући да је то један од битних предуслова за спровођење acquis communautaire-a.

Приказ књиге: Јан Вернер Милер, Шта је популизам?  Фабрика књига, Београд, 2017, 104 стр.

Предмет овог рада представља анализа еволуције енергетске политике Европске уније као једне од најмлађих европских јавних политика. Енергетска политика се проучава применом компаративне методе. При томе, треба имати у виду да област енергије спада у ред осетљивих политичких области. Важност теме енергетске политике уско је повезана са еколошком политиком будући да су ове две политике толико повезане да се може рећи да представљају две стране истог новчића. Еколошка политика Европске уније је већ неколико деценија комунитаризована док је енергетска политика тек Лисабонским уговором направила први корак у том смеру. Међутим, државе чланице ЕУ и даље инсистирају да сачувају контролу над облашћу енергије. Циљ рада јесте да укаже на комплексност процеса трансфера енергије на комунитарни ниво али и на тешкоће са којима се суочавају како државе чланице, тако и Европска унија током процеса имплементације енергетских прописа.