Jelena Todorović Lazić

Nekadašnje EU Poglavlje 27 – Životna sredina i klimatske promene danas se nalazi u okviru Klastera 4 – Zelena agenda i održiva povezanost. Zajedno sa njim, tu su još tri poglavlja – Poglavlje 14 Transportna politika, Poglavlje 15 Energetika, Poglavlje 21 Trans-evropske mreže. Pobrojana poglavlja su najdirektnije povezani sa politikom zaštite životne sredine.

Au cœur de l'analyse du discours appliqué à ce travail scientifique se trouve la notion des Balkans occidentaux, c'est-à-dire son apparition dans le quotidien français Le Monde dans la période du 1er juillet 2013 au 31 décembre 2020. L'analyse a été menée en recherchant dans les archives les mots clés mentionnés : les Balkans occidentaux, les Balkans, la Serbie, la Macédoine (du Nord), l’Albanie, la Bosnie-Herzégovine, le Monténégro, le Kosovo*, l’élargissement de l'UE. Sur la base de ces recherches, 58 textes ont été publiés (les textes faisant référence à la rubrique sport n'ont pas été retenus dans l'analyse finale). Afin de fournir une interprétation complète, le document a également utilisé une analyse contextuelle en présentant les attitudes de la France et de l'UE envers les Balkans occidentaux au cours de la période observée. La première chose que l'on peut remarquer est que dans les textes analysés deux points de vue s'entremêlent : le point de vue de la France et le point de vue de l'Union européenne, on peut même conclure que le point de vue de l'Union européenne est plus visible, parce qu’il a été publié plusieurs textes dans lesquels la région est vue dans une perspective européenne, qu'il s'agisse de l'élargissement de l'Union ou de la crise des migrants et de la route des Balkans. En ce qui concerne le point de vue français sur les Balkans occidentaux, on peut observer deux périodes dans cette période : de 2013 à 2017 et de 2017 à 2020. Ces deux périodes correspondent aux mandats présidentiels de François Hollande et Emanuel Macron. Pour l'administration de François Hollande, les Balkans occidentaux étaient au second plan, ce qui est confirmé par le nombre de textes publiés, à savoir, 23. La raison pour laquelle cette région est venue occasionnellement à l'agenda de l'Elysée est la crise des migrants et la situation sur la route des Balkans, mais le président français a suivi le point de vue de l'Allemagne sur ces questions, ainsi que des tentatives infructueuses de mettre en œuvre une politique européenne commune à l'égard des demandeurs d'asile. A partir de la mi-2017, nous entrons dans la deuxième période où Emanuel Macron prendra la tête de l'administration. Avec lui, il s'ouvre un nouveau chapitre dans les relations entre la France et cette région, c'est-à-dire mettre la région au centre de l'attention. En plus de la nouvelle vision française des Balkans occidentaux, nous avons également une nouvelle vision française de l'élargissement de l'UE à travers l'insistance de Macron sur l'adoption d'une nouvelle méthodologie d'élargissement, qui a finalement été adoptée par la Commission européenne en 2020. Le retour des Balkans occidentaux au centre de l'administration française est confirmé par l'augmentation du nombre de textes publiés dans la deuxième période de mai 2017 à décembre 2020 - un total de 35.

Savet ministara Evropske unije predstavlja centralnu instituciju za donošenje odluka u Uniji, bilo samostalno ili zajedno sa Evropskim parlamentom. Jedan od važnih elemenata u okviru Saveta jeste predsedavanje, odnosno rukovođenje celokupnim aktivnostima Unije. U toj ulozi, nalazi se Predsedavajući (Presidency) -države članice EU koje se smenjuju po principu šestomesečne rotacije. Ova uloga je tokom više od šest decenija postojanja evoluirala u značajnoj meri te je cilj ovog naučnog rada da pokuša da prikaže put koji je Predsedavajući prešao od osnivanja Evropskih zajednica do danas. Akcenat je na Ugovoru iz Lisabona koji je u ovom segmentu doneo novine. Takođe, u radu će biti izloženi i neki interesantni primeri iz istorije rotirajućeg predsedavanja Savetom ministara.

Prikaz knjige: Foucher, Michele. 2019. L'Europe, un dessein, un destin. Paris: Edition Marie B, 126 str.

Zelena stranka spada u grupu onih političkih stranaka u Srbiji koje su nastale u osvit obnove višestranačkog sistema. U međuvremenu, zelena partijska scena je bivala sve brojnija, međutim bez uticaja na formiranje izvršne vlasti. Partije Zelenih u Srbiji prešle su dug put podela i transformacija, pri čemu se može primetiti da se ne razlikuje mnogo od ostalih partija koje su se u posmatranom periodu (1990⸻2020), pojavljivale i nestajale na partijskoj sceni Srbije. I tu se završava svaka sličnost sa drugim partijama. Za razliku od većine razvijenih država Evrope čiji su građani odavno prepoznali važnost ekoloških pitanja, što se ogleda ne samo u nivou ekološke svesti već i u broju mandata koje partije Zelenih dobijaju na nacionalnim izborima, to u Srbiji, nažalost nije slučaj. Ne samo da raste broj partija Zelenih koje čine vladu u mnogim evropskim državama, nego i u Evropskom parlamentu raste broj njihovih poslanika (na izborima za Evropski parlament 2019. godine, koalicija Zelenih partija je izbila na četvrto mesto po snazi osvojivši 68 mandata, 20 mandata više nego 2014. godine). Paralelno sa ovim dešavanjima na evropskom nivou, partije Zelenih u Srbiji su najveći uspeh u pogledu broja mandata, osvojile na parlamentarnim izborima održanim 2016. godine, kada je partijama sa zelenim predznakom pripalo ukupno tri mandata. Cilj ovog rada jeste da pokuša da pruži odgovor na dva pitanja: prvo pitanje je kako i koliko su se partije Zelenih tokom tri decenije učešća na parlamentarnim (ali i republičkim izborima) menjale a drugo se logično nadovezuje na prvo - zašto još uvek nemaju bolje rezultate, imajući u vidu promenu sveukupne evropske paradigme o važnosti pitanja zaštite životne sredine, sa jedne strane, i neophodnost primene evropskih ekoloških propisa kao sastavnog dela Poglavlja 27, jednog od ključnih i najskupljih pregovaračkih poglavlja na putu ka članstvu u EU za koje Srbija još uvek nije blizu otvaranja.

Predmet ovog rada predstavlja analiza uloge koju imaju neformalni akteri u procesu kreiranja evropskih javnih politika kao i različitih oblika u kojima se lobiranje u Briselu ispoljava. Iako su interesne organizacije najvažniji neformalni akteri u procesu kreiranja evropskih politika, ne treba zaboraviti ni građane koji kroz različite oblike političke participacije učestvuju u formulisanju javnih politika. Cilj rada je da se na osnovu analize mogućnosti uticaja neformalnih aktera,  kao i kroz analizu različitih strategija lobiranja, pruži objašnjenje o značaju neformalnih aktera za nastanak evropskih javnih politika. Prvi deo rada  posvećen je interesnim organizacijama kao neformalnim akterima. U drugom delu rada, predstavlja se uloga građana kao neformalnih aktera dok se poslednji deo bavi analizom načina i vrsta lobiranja koje se primenjuje prema institucijama Unije.

Predmet ovog rada predstavlja analiza fenomena evroskepticizma u Srbiji i različitih oblika u kome se on ispoljava. Iako važi za britanski izum, ovaj fenomen je stalni element političkog pejzaža Evrope poslednjih decenija, bez obzira da li se javlja u obliku tvrdog ili mekog, ekonomskog ili političkog, i obavezno je nacionalno specifičan za svaku evropsku državu pojedinačno. Cilj rada je da se na osnovu tumačenja rezultata Istraživanja koja je sproveo Institut za političke studije, pruži objašnjenje o stepenu i vrsti evroskepticizma koji ispoljavaju građani Srbije. Prvi deo rada je teorijski i posvećen je definisanju složenog fenomena evroskepticizma. U drugom delu rada, predstavljaju se rezultati Istraživanja primenom metode deskriptivne statistike. Poslednji deo rada bavi se davanjem tumačenja rezultata i obrazloženjem varijeteta evroskepticizma u Srbiji.

Prikaz knjige: Mihael Cirn, Upravljanje sa one strane nacionalne države, Filip Višnjić, Beograd, 2003, 316 str.

Procesi evropske integracije i regionalizacije u ve­likoj meri menjaju tradicionalni koncept nacionalne države. Može se uočiti dvostruko pomeranje vla­sti sa nivoa nacionalne države: na supra-nacionalni nivo (nivo evropskih institucija) i sub-nacionalni nivo (nivo regiona). Iako se najveća moć u procesu donošenja odluka na evropskom nivou još uvek nalazi u rukama nacionalnih država, primetno je ojačana uloga koju u njemu imaju evropske institucije i regioni. Nakon usvajanja Ugovora o Evropskoj uniji na osnovu koga je formiran Komitet regiona (1992.) kao institucionalizovani oblik predstavljanja regionalnih struktura, neki autori su izneli tezu da će „Evropa regiona” zameniti Evropu država u budućnosti. Cilj ovog rada jeste da se odgovori na sledeća pitanja: kakva je priroda regiona u okviru Evropske unije, uzimajući u obzir njihovu nehomogenost u pogledu veličine, ustavnih ovlašćenja, ekonomske razvijenosti; na koji način se regioni povezuju; koliki je uticaj regiona na proces donošenja odluka; koliko je ostvarena ideja „Evrope regiona” i kakve su joj per­spektive.

Iako prvobitno zamišljena kao pre svega ekonomska organizacija, promena bezbednosnog okruženja kao i priroda sukoba nakon kraja hladnog rata, uticali su na Evropsku uniju da im se prilagodi i da pokuša da postane značajan spoljnopolitički i bezbednosni činilac na međunarodnoj sceni. Nakon formiranja Evropske bezbednosne i odbrambena politike prošlo je osam godina. EU je do sada vodila dvadesetak misija upravljanja krizama i izgradnje mira, ali je samo nekoliko bilo vojne prirode. Upravo je, koristeći civilne instrumente mira, EU postigla najveće uspehe. Ono što je motivisalo autora na ovakvu temu jeste ta uspešnost EU kao civilne sile, privlačnost njene „meke“ (civilne) dimenzije upravljanja krizama. U tom cilju, analiza konkretnih civilnih i vojnih misija, treba da pokaže koliki je doprinos EU u izgradnji mira.

Administrativni kapaciteti (Madridski kriterijum), zajedno sa kriterijumima iz Kopenhagena, predstavljaju uslove koje države koje pretenduju na članstvo u Evropskoj uniji, moraju da ispune. Ovaj kriterijum je značajan pre svega zbog uloge koju administracija ima ne samo u procesu pridruživanja, već i kasnije kada država postane članica EU. Administracija ima zadatak da usvoji i efektivno primeni komunitarna pravila. Zato je zadatak država koje se nalaze u procesu pristupanja da stvore profesionalnu i odgovornu državnu upravu koja će biti u stanju da preuzme i implementira pravila i propise EU. Srbija u skladu sa svojim strateškim opredeljenjem da postane članica EU u bliskoj budućnosti, mora da osnaži svoje administrativne strukture tako da one budu sposobne da ostvare obaveze koje proističu iz budućeg članstva.

Predmet ovog rada jeste evolucija politike azila u Evropskoj uniji. Cilj rada jeste da ukaže na značaj koji politit azila ima u oblasti slobode, bezbednosti i pravde. Suštinska pretpostavka od koje polazi autor jeste da povećanje broja tražioca azila presudno uslovljava razvoj politike azila. Koristeći komparativno-deskriptivnu metodu, zajedno sa ana­lizom sadržaja, autor pokušava da odgovori na sledeća pitanja:

• kako se razvijala politika azila
• koje su to okolnosti uslovile njeno prebacivanje na komunitarni nivo
• šta sve treba uraditi kako bi se formirao zajednički sistem evropskog azila

Predmet ovog rada predstavljaju različiti instrumenti odnosno programi pretpristupne pomoći koje Evropska unija koristi kao podršku zemljama koje se nalaze u procesu pristupanja. Cilj rada jeste da pokaže kakva je zapravo uloga ovih instrumenta za proces pridruživanja a pored toga i da ukaže na koristi koje od ovih instrumenata imaju ne samo države korisnice pomoći već i Evropska unija. Posebna pažnja je usmerena na Srbiju koja kao potencijalni kandidat ima pristup nekim od komponenti pretpristupne pomoći. Koristeći komparativno deskriptivnu meto­du, zajedno sa analizom sadržaja, autor pokušava da odgovori na sledeća pitanja:

• kako su se razvijali instrumenti pretpristupne pomoći
• koliki je njihov značaju procesu pridruživanja
• šta je još potrebno pored ovih programa finansijske pomoći da bi jedna država napredovala u procesu evro-integracija.

Predmet ovog rada jeste institucionalni izgled Evropske unije nakon stupanja na snagu Lisabonskog ugovora. Autor predstavlja izmene koje se odnose na Evropski parlament, Komisiju, Savet ministara, Evropski savet i Sud pravde. Cilj rada je da opiše i objasni novine u institucionalnom sistemu EU koje donosi Lisabonski ugovor. Koristeći analizu sadržaja, zajedno sa komparativno deskriptivnom me­todom, autor pokušava da odgovori na nekoliko pitanja. Prvo pitanje koje se nameće jeste koliko se institucionalno ustrojstvo EU po Lisabonskom ugovo­ru razlikuje od onog iz Ugovora o Ustavu. Pored toga, treba dati odgovor na pitanje o teškoćama koje su postojale prilikom usaglašavanja Lisabonskog ugo­vora. Na kraju, imajući u vidu izložene institucionalne inovacije, treba odgovoriti na pitanje koje logički sledi, kakva je budućnost ovog ugovora.

Predmet ovog članka jeste politika uslovljavanja koja predstavlja srž odnosa između država i međunarodnih organizacija. Najpre se pristupa definisanju pojma uslovljavanja a zatim se prelazi na proučavanje politike uslovljavanja Evropske unije koja predstavlja najuspešniji oblik uslovljavanja. Osnovna hipoteza je da uspešnost politike proširenja EU počiva upravo na politici uslovljavanja. U drugom delu članka analizira se (ne)uspešnost EU uslovljavanja na području Zapadnog Balkana sa posebnim akcentom na slučaj Srbije. Cilj rada jeste da pomoću teorijske analize zajedno sa analizom praktičnog funkcionisanja EU uslovljavanja pokuša da pojasni koliki su realni dometi ove politike. Smisao politike uslovljavanja EU nalazi se u njenoj osnovnoj karakteristici principu „štapa i šargarepe“ pomoću koga ona utiče na poželjno ponašanje svih onih država koje se nalaze u čekaonici za članstvo.

Predmet ovog članka predstavlja uloga državne uprave odnosno administrativnih kapaciteta država kandidata i potencijalnih kandidata u procesu pridruživanja. Pri tome treba imati u vidu da su administrativni kapaciteti jedan od važnih kriterijuma za ocenu spremnosti neke države da postane članica Evropske unije. Najpre se pristu­pa definisanju pojma Evropskog administrativnog prostora kao neformalnog acquis œmmunautaire-a u oblasti državne uprave a zatim se prelazi na anali­zu karakteristika državne uprave u Srbiji i koraka kori se čine da se ona reformiše u skladu sa pravilima i principima Evropskog administrativnog pro­stora. Pored toga, u radu se pominje koncept evropeizacije za objašnjavanje uticaja EU pravila na nacionalne administrativne sisteme. Cilj rada jeste da odgovori na pitanje koliko su dosadašnji koraci u reformisanju državne uprave doveli do depolitizacije, profesionalizacije i racionalizacije državne uprave u Srbiji.

Aktuelnost i značaj pitanja nadležnosti i kapaciteta lokalne samouprave u oblasti životne sre­dine, naglašena je usvajanjem niza zakona iz oblasti zaštite i unapređenja životne sredine, kao neizostavnog dela nacionalnih prioriteta održivog razvoja Republike Srbije, kao i činjenicom da degradacija životne sredine i neracionalno korišćenje prirodnih resursa utiče neposredno na kvalitet života građana, odnosno da se posledice negativnog utica ja na životnu sredinu najviše osećaju na lokalnom nivou. Definisanje nadležnosti lokalnih organa je u direktnoj korelaciji sa pitanjem kapaciteta lo­kalnih samouprava, budući da finansijska, kadrovska, organizaciona i tehnička osposobljenost ovih subjekata predstavlja preduslov za efikasno sprovođenje ovlašćenja koja su im poverena i zakonom utvrđena. Cilj ovog rada je da se na osnovu procene kapacite­ta lokalnih samouprava u oblasti zaštite životne sredine utvrdi da li su lokalni organi vlasti osposobljeni u kadrovskom, finansijskom, tehničkom i organizacionom smislu za sprovođenje efikasne zaštite životne sredine u širem kontekstu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji.

Predmet ovog rada predstavlja analiza procesa implementacije evropskih javnih politika. Pri tome, treba imati u vidu da je politički sistem EU specifičan i da se razlikuje od tipičnih političkih sistema po mnogim karakteristikama. Sistem upravljanja na više nivoa predstavlja upravo najočigledniju razliku. Evropska unija ne može da ostvari ciljeve javnih politika ukoliko države članice ne primenjuju uspešno ove politike. Države članice su prevashodno odgovorne za implementaciju i obezbeđivanje saglasnosti sa evropskim politikama. Cilj rada jeste da ukaže na kompleksnost ovog procesa kao i na probleme sa kojima se suočavaju kako države članice, tako i Evropska unija tokom procesa implementacije evropskih javnih politika.

Prikaz knjige: Martin Painter, Guy Peters, Tradition and public administration, Palgrave Macmillan, 2010, p.256.

Predmet ovog rada jeste evroskepticizam, termin koji se poslednjih godina dosta koristi kako u nacionalnom tako i u evropskom političkom diskursu. Cilj rada je da pokuša da na temelju nekoliko različitih definicija pojasni značenje ovog pojma i odredi ga u odnosu na druge srodne pojmove (evrofobija, evropragmatizam, evrorealizam). Koristeći komparativno-deskriptivnu metodu zajedno sa analizom sadržaja, autor pokušava da odgovori na sledeća pitanja:

1. koji su uzroci evroskepticizma u zemljama EU,
2. ko su veći evroskeptici, političke partije ili građani,
3. kakva je povezanost evroskepticizma sa političkim, ekonomskim i kulturnim kontekstom analizirane države
4. da li je budućnost evropskih integracija neizvesna usled porasta evroskepticizma u evropskim zemljama.

Predmet ovog članka predstavlja uloga evropeizacije u izgradnji administrativnih kapaciteta država kandidata i potencijalnih kandidata za članstvo u EU na primeru država centralne i istočne Evrope koje su postale članice EU tokom poslednjeg talasa proširenja. Pri tome treba imati u vidu da su administrativni kapaciteti jedan od važnih kriterijuma za ocenu spremnosti neke države da postane članica Evropske unije. Najpre se pristupa definisanju pojma evropeizacije koja se shvata kao dvosmerni proces u kome interaguju dve grupe aktera EU i države članice, sa tim što se polje posmatranja proširuje i na države koje još uvek nisu postale članice. Akcenat se stavlja na „odozgo-nadole“ (top-down) dimenziju evropeizacije s obzirom da analizirane države u trenutku posmatranja nisu imale mogućnost da utiču na odlučivanje u EU. Pored koncepta evropeizacije odnosno njenih mehanizama, za objašnjavanje uticaja EU pravila na nacionalne institucionalne sisteme, koristi se i pomoćni koncept u vidu politike uslovljavanja bez koga analiza ne bi bila potpuna. Cilj rada jeste da koristeći ova dva koncepta odgovori na pitanje da li administrativni kapaciteti nužno jačaju kada država postane članica EU ili to ipak zavisi od brojnih drugih faktora.

Predmet ovog članka predstavlja analiza značaja koji ima javna uprava u državama kandidatima i potencijalnim kandidatima za članstvo u EU tokom procesa pridruživanja EU. Pri tome, treba imati u vidu da su administra­tivni kapaciteti jedan od važnih kriterijuma za konačnu ocenu spremnosti neke države da postane članica Evropske unije. Polazna tačka u ovoj analizi jeste Strategija proširenja Evropske unije 2014-2015. koja kao prvi priori­tet i ključni izazov za narednu godinu donosi neophodnost reforme javne uprave u državama, među kojima je i Srbija, koje imaju strateško opredeljenje da postanu članice EU u doglednoj budućnosti. Zatim se prelazi na pregled trenutnog stanja javne uprave u Republici Srbiji i dalje korake koji će u pogledu reforme javne uprave biti učinjeni. Cilj rada jeste da pokaže koliko Srbija kasni sa reformom javne uprave i izgradnjom institucija budući da je to jedan od bitnih preduslova za sprovođenje acquis communautaire-a.

Book review: Zoran Petrovic Piroćanac, Anatomie d'une auto-dégradation La Serbie et l'ascension de Slobodan Milosevic (1982 - 1992), L’Harmattan, Paris, 2011, 302 p.

Prikaz knjige: Jan Verner Miler, Šta je populizam? Fabrika knjiga, Beograd, 2017, 104 str.

Predmet ovog rada predstavlja analiza evolucije energetske politike Evropske unije kao jedne od najmlađih evropskih javnih politika. Energetska politika se proučava primenom komparativne metode. Pri tome, treba imati u vidu da oblast energije spada u red osetljivih političkih oblasti. Važnost teme energetske politike usko je povezana sa ekološkom politikom budući da su ove dve politike toliko povezane da se može reći da predstavljaju dve strane istog novčića. Ekološka politika Evropske unije je već nekoliko decenija komunitarizovana dok je energetska politika tek Lisabonskim ugovorom napravila prvi korak u tom smeru. Međutim, države članice EU i dalje insistiraju da sačuvaju kontrolu nad oblašću energije. Cilj rada jeste da ukaže na kompleksnost procesa transfera energije na komunitarni nivo ali i na teškoće sa kojima se suočavaju kako države članice, tako i Evropska unija tokom procesa implementacije energetskih propisa.