Др Сања Шуљагић

У овом тексту аутор аналитичко-синтетичком методом излаже смернице за доказивање изворишта српског идентитета на Косову и Метохији, односно у некадашњој „Старој Србији”. Аутор је користио различите примарне и секундарне изворе који се односе на резултате археолошких истраживања, српске државне документе, артефакте, хералдику и народна предања, да докаже древност Пећке патријаршије и значај територије данашњег Косова и Метохије као средњовековног средишта државности и духовности српског народа. У тексту је аутор навео црквену јурисдикцију, законе, моралне вредности, народне обичаје и манире и остале тековине којимa се средњовековна српска државност надовезала на ранију црквену јурисдикцију и традицију Прве Јустинијане. Аутор је такође назначио важност Косова и Метохије за српски идентитет у контексту генеалошке, политичке и културне повезаности средњовековне српске династије Немањића и њених огранака-династија са средњовековним бугарским, грчким, влашкомолдавским и руским династијама.

У овом тексту аутор приказује историјске узроке покушаја поништавања идентитета српског народа на територији Косова и Метохије у периоду од деветнаестог века до данашњих дана, са посебним освртом на период од 1999. године до данашњих дана. Aутор је у првом делу текста аналитичко-синтетичком методом приказао важност територије Косова и Метохије за идентитет српског народа и историјске и идеолошке узроке покушаја одузимања подручја Косова и Метохије од државе Србије. У другом делу текста аутор је документовао записима, законским одредбама и документарним снимцима конкретне методе којима је у току одузимања територије Косова и Метохије од државе Србије прекршено међународно право и почињени злочини против човечности на тој територији.

У монографији-првенцу Колонијална политика Шпаније: Филипини као студија случаја хиспаниста и политиколог др Сања Стошић је први пут у српској научној литератури у облику једне књиге приказала и анализирала почетак и развој идентитета државе-архипелага Филипини и шпанску колонизацију Филипина од половине шеснаестог века до двадесетог века, од када та држава постаје Република Филипини. У склопу описа развоја аутохтоног филипинског идентитета и периода хиспанског колонијалног уобличавања филипинског образовног, друштвено-административног и културног система од половине шеснаестог века до двадесетог века, ауторка монографије уједно приказује и рађање и развој империјалне прекоокеанске трговине, односно развој хиспанске, англосаксонске и глобалне прекоокеанске економије, као и сукоб концепта монархизма и антимонархизма у осамнаестом и деветнаестом веку.

Приказ књиге : Војислав Шикопарија Сећања српског официра (1900 – 1918), Завод за уџбенике, Београд, 2016., 573 стр.

У овом чланку аутор аналитичко-синтетичком и компаративном методом приказује узроке успостављања колонијалне историографије у Србији након 1881. године у склопу западног колонијалног културолошког пројекта у Србији, као и главне личности које су учествовале у њему. Затим аутор приказује пресек историје Србије од успостављања хришћанства у њој до доласка Османлијских Турака на Балканско полуострво у петнаестом веку и доказује да је током читавог тог периода православље било државна владајућа религија у Србији. Посебну пажњу у чланку аутор даје доказивању православног идентитета владара из српске преднемањићке и немањићке династије, користећи примарне историјске изворе као што су историјске хронике, владарске повеље и хагиографија, хералдика, иконографија, фрескописање и константинопољску дворску листу титула која потврђује краљевско достојанство династије Немањић у константинопољској дворској листи титула као протоспатора, ексусијастиса и протосеваста, великих жупана и севастократора у Источноромејском (константинопољском или грчко-словенско-јерменском) царству, истовремено приказујући породичну повезаност српско-бугарско-грчко-руско-јерменских династија из Источноромејског царства.

У овом тексту аутор разматра проблем модернизације и демократизације у организацији локалне са­моуправе у Србији и окружењу на почетку XXI века. Аутор наглашава да је при нуђењу смерница и могућих решења за бољу организацију и модернизацију институција задужених за одрживи и равномерни регионални развој у Србији потребно узети у обзир стања и проблеме демографске, социјалне, економске, маркетиншке, геоклиматске и еколошке природе.

Због недовољне искориштености изузетних природних, културних и привредних потенцијала Златибора, и у сврху подстицања његовог одрживог развоја, једна од смерница овог текста је и да се укаже могућа паралела између регионалног развоја Златибора и неких других региона у Европи са сличним геоклиматским карактеристикама и потенцијалима за одрживи културни и економски развој, и да се пронађу одговарајуће смернице и предлози за имплементацију могућих предуслова за стабилан и одрживи развој региона Златибор у будућности. Аутор је у првом делу текста кроз историјски пресек успешних примера развоја планинског туризма понудио конкретне смернице на који начин су кроз историју спроведени оптимални развојни модел у области туристичке понуде планинског одмора, спорта и рекреације. У другом делу текста аутор је анализирао еколошке, политичке и економске сегменте на данашњем тржишту туристичке индустрије и у области услужних делатности, и понудио конкретне правне, организационе и институционалне смернице за развој туризма, поготово здравственог туризма, на Златибору и суседном Златару, а тиме и за развој целокупне привреде у овом подручју.

Тема овог чланка је период изградње и пропасти ра­не средњовековне и средњовековне српске државе, односно период настанка првих општих историјских услова за оснивање и поштовање ауторитета и институција у првим друштвеним заједницама словен­ских народа на Балканском полуострву. Уразматрању предуслова настајања политичких и економских институција и обичаја у средњовековној српској држави аутор обраћа посебну пажњу на временске, геофи­зичке, антрополошке и културолошке одреднице тих предуслова. Те одреднице се посебно односе на развој села и положај и статус сељака-пољопривредника (земљорадника и сточара) у тадашњој држави, јер су чланови тог друштвеног слоја чинили огромну већину становништва и њихов положај и статус је одсликавао развој читавог тадашњег друштва и државе. Аутор текста у завршном разматрању узрока дисконтинуитета у развоју села у средњевековној српској др­жави као главне узроке наводи поступно успостављање власти турске царевине на њеним територијама и посебне разлоге као што су непостојање сврсисходне изградње инфраструктуре за развој и култивацију се­ла и сеоског становништва, те тежак положај сељака у току завршног распада те државе.

У овом чланку аутор разматра улогу и важност институција у развоју села у Србији кроз историју, посвећујући посебну пажњу садашњем и будућем стању пољопривреде у држави. Након сагледавања узрока стагнације и пропадања села у Србији кроз историју која су довела до садашњег лошег положаја пољопривредника у друштву, аутор указује на додатне узроке еколошке, политичке, економске и културне природе који спречавају бољу организацију и институционализацију пољопривреде. На крају текста аутор предлаже неке могуће смернице за институционално уста новљавање одрживог развоја пољопривреде, а тиме и осталих привредних грана у држави и побољшање живота и рада у селима у руралним подручјима Србије.

Аутор у тексту разматра основне детерминанте развоја пољопривреде у различитим државама широм света кроз историју и уочава да су у том процесу одговарајуће развијани системи друштвених вредности помагали развој одговарајуће институционализације у правном и политичком смислу, као и у развоју техничких и информационих система потребних за развој пољопривреде. Аутор закључује да је развој пољопривреде у различитим државама света био резултст општег концензуса о важности развоја пољопривреде у првобитним политичким заједницама као предуслову развоја читавог друштва, затим резултт сарадње припадника свих друштвених слојева у развоју пољопривреде а самим тим и читавог друштва. То подразумева да је развој пољопривреде у развијеним државама света био пре свега резултт схватања водећих политичких филозофа, правника, економиста и стручњака технолога у тим државама о важности пољопривреде у њиховом целокупном друштву, као и о важности одговарајућег трансфера знања водећих интелектуалаца пољопривредницима у тим развијеним државама.

Аутор чланка је анализирао историјски ток успостављања националног идентитета и државотворности Србије и у уводном делу чланка навео кључне догађаје и личности заслужне за развој и (дис)континуитет националног идентитета и државотворности Србије од времена њиховог заснивања све до данас. Као кључне периоде, личности и догађаје у периоду заснивања првих српских политичких институција и националног идентитета Србије аутор је навео период заснивања раних средњовековних српских кнежевина, период од дванаестог до шеснаестог века и неке драматичне догађаје из прве половине деветнаестог века. Према аутору, ови наведени историјски периоди су били одлучујући за дефинисање главних одредница националног идентитета и (дис)континуитета Србије у дванаестом и тринаестом веку и касније. У средишњем делу чланка аутор је анализирао прве историјске изворе и записе о култури древних Срба који су у периоду пре, за време и после развоја древне културе Винче и Лепенског Вира живели на подручју од древне Индије, Црног мора и Каспијског језера, Балтика, долина река Мезопотамије, северозападне и средње Европе и Кар­патских планина све до подручја Подунавља и Балканског полуострва. У дефинисању главних одредница линеарног схватања историјског тока државотвор­ности Србије од времена првих оригиналних записа и других извора о старим Србима па све до данашњих дана издвојене су главне епигенетске, антрополошке, морфолошке и културне везе старих Срба са Србима данашњег времена.

У првом делу овог текста аутор анализира недостатке образовног и медијског система и културних институција Србије у области историографије и њихову неповезаност са државним институцијама у креирању политичких стратегија државе и друштва. Као један од узрока за то аутор наводи дисконтинуитет културног и националног идентитета и моралновредносног друштвеног система Србије кроз различите историјске периоде. У другом делу текста аутор анализира преломне историјске тренутке и њихове последице на политички, економски и културни живот у Србији од почетка деветнаестог века до данашњих дана.

О процесу заснивања српског етничког идентитета постоје различите теорије. Постоје одређени напо­ри научника са различитих становишта да се изврше преиспитивања и корекције тих теорија и да се утврде основне одреднице правог српског етничког иден­титета. Циљ овог чланка је да се презентују основне одреднице правог српског етничког идентитета, које би могле да послуже као основа за даља научна истраживања на ову тему. Аутор чланка је анализом оригиналних античких, византијских, средњевековних историјских записа и савремених научних теорија, археолошког наслеђа, културолошке везе, и у оквиру ње лингвистичке везе, између предантичких и античких српских прото-етнија приказао историјски траг успостављања српског етничког идентита од времена праисторијске винчанске културе и даље кроз исто­рику. Српска државотворност, а тиме и етницитет у међународном окружењу, озваничена је у време заснивања средњовековне династије Немањић, када је први српски архиепископ и утемељитељ српског права Растко Немањић (Свети Сава) основао аутокефалну Српску Православну Цркву и успоставио врховни закон српске средњовековне државе. У склопу разматрања теме аутор се такође усредсредио на презентацију геоморфолошке, топономастичке, митолошке и геополитичке одреднице српског етничког идентитета.

У овом тексту аутор је аналитичко-синтетичком методом анализирао настанак, развој и урушавање система социјалне заштите у Србији кроз историју од праисторијског времена до данашњег периода. Наводећи примере из оригиналних историјских повеља и летописа и анализирајући промене у српском правном систему у периоду успостављања модерне државе Србије, аутор је издвојио као позитиван пример осниваче српске средњовековне династије Стефана Немању и његовог сина Светог Саву и различите краљеве и краљице из немањићке династије који су својим познавањем правних наука, социјалне заштите и човекољубљем засновали један успешан систем социјалне за­штите који је штитио старе људе, људе са телесним недостацима, удовице, сиромашне жене и људе који су трпели било какав вид насиља и неправде. Аутор је такође анализирао неке недостатке у заснивању политичког и правног система у модерној Србији кроз 19. и 20. век све до данашњег стања у области социјалне заштите у Србији.

У овом чланку се у контексту изучавања српског националног идентитета приказује развој малог етно-села Штитково на територији данашње западне Србије кроз историју и његова историјска вредност за српски национални идентитет. На темељу ових сазнања употребљавајући аналитичко-синтетичку методу аутор чланка анализира капацитете етно-села Штитково за његов проспективни развој и главне проблеме са којима се мештани Штитква суочавају у свакодневном животу и у могућем остварењу развојног преображаја њиховог села. На крају чланка упоређујући досадашње напоре појединаца и институција за очување српског националног идентитета и за остварење пробабилног развоја Штиткова аутор излаже предлоге за даље конкретне потезе у сврху решавања досадашњих проблема мештана села Штит­ково и омогућавања дугорочног развоја овог села.

Материјална и духовна достигнућа средњовековног периода владавине српске династије Немањић доказују да је овај период био најзначајнији историјски период у Србији што се тиче успостављања српског националног идентитета и државотворности, функционисања српске државе и њеног културног наслеђа и трајања. Свети Сава (рођен као Растко Немањић) као средишња личност у српској историји је успоставио српску државотворност и право законоправилом Крмчија на основу правних константинопољских докумената и личног залагања за принципе правде и со цијалне заштите. Владари из немањићке династије су потврдили и на специфичан начин надградили Крмчију и остале правне државне документе. Успостављање државног Устава у пост-османлијској модер­ној српској држави било је само површински фактор формализације државотворности и овај процес није обезбедио гаранције за поштовање људских права већине српског народа у пракси. Аутор текста је кроз аналитичко-синтетичку методу приметио да ни у данашњој генерацији српског народа нема гаранције за очување неких врло важних културно-историјских споменика угрожених најновијим најавама изградње хидроцентрала, вештачких језера или ауто-путева.

У овом тексту аутор анализира скрнављење и оштећивање Манастира Светог Арханђела Михаила код Ваљева 31. августа 2015. године од стране појединих ваљевских јавних предузећа и полиције. Аутор анализира правне незаконитости у позадини скрнављења Манастира Светог Арханђела Михаила, познатог у народу као манастир Ваљевска Грачаница, сврстава тај чин у процес уништавања српског националног идентиета и аналитичко-синтетичком и компаративном методом анализира корене процеса уништавања српског националног идентитета који у модерној држави Србији траје од деветнаестог века до данас. На крају аутор дефинише тај чин скрнављења и оштећивања манастира Ваљевска Грачаница опасном прекретницом у историји Српске православне цркве, српске државе и српског националног идентитета због правне позадине, друштвених околности и историјског тренутка у којем је оно извршено.

У овом чланку аутор анализира одлуку стручне комисије Републичког завода за заштиту споменика културе у Србији почетком јула 2015. године да се затрпа песком археолошко налазиште са ранохришћанском базиликом у Кладенчишту у околини Беле Паланке на траси изградње Коридора 11 упркос доступним решењима за заштиту тог налазишта и базилике од стране нишког Завода за заштиту споменика културе. Аутор чланка аналитичко-синтетичком и компаративном методом описује овакву одлуку институције задужене за очување споменика културе, као и функционисање институција задужених за очување културног наслеђа у Србији у овом случају. Аутор чланка такође даје историјски пресек развоја српске и светске цивилизације на подручју на којем се налази археолошко налазиште са базиликом у Кладенчишту и предочава да постоји правна основа да се оно ипак заштити и сачува за будуће генерације на основу сличних позитивних примера у земљи и иностранству, што би помогло очувању знања о историји српске и светске цивилизације на овом подручју и послужило на добробит будућим генерацијама.

У овом тексту аутор је навео и анализирао неколико узрока стагнације и пада животног стандарда људи у руралним подручјима Србије у последњим годинама и деценијама. Аутор је анали­зирао чињеницу да је кроз историју Србија била аграрна држава, али да је упркос тој чињеници статус и положај пољопривредника (нарочито ратара и сточара) у њој био и остао лош. Анализом одређених историјских чињеница и употребом компаративне мето­де у том контексту аутор је навео следеће проблеме као неке од главних узрока пропадања села у руралним подручјима државе низак ниво писмености и образовања становништва, непостојање консензуса о развоју привреде од почетка изградње грађанске државе у деветнаестом веку до данас највише због оштро поларизованих сукоба политичких партија око власти, као и неизграђена инфраструктура у држави. У финалном делу текста аутор указује на све популарније очување и изградњу установа културе као што су етно-села и остале традиционалне тековине и достигнућа у руралним подручјима као један од могућих институционалних и појединачних доприноса развоју економије у њима и предлаже на који начин они могу да постану специфична надградња традиције у процесу модернизације руралних подручја и подстицај одрживом развоју тих подручја.

У овом чланку аутор разматра повезаност настанка и развоја праисторијског Винчанског писма са развојем етникума Срби и Словени, те са оригиналним записима о сазнатим праисторијским догађајима. У склопу те теме аутор разматра распостирање винчанског писма, тзв. „србице“ као праписма, односно извора на­станка осталих писама у Медитерану и затим у осталим деловима Европе. Тим разматрањем су створене полазне основе за суптилнија разматрања утицаја развоја писмености српских прото-етнија на њихов „проход ентитета“ од праисторије до данас, те на утицај развоја писмености на заснивање и суштинско успостављање српског националног идентитета.

Приказ књиге: Милисав Савић, Долина српских краљева: Пролећно путовање 2013., Друштво Рашка школа, Београд, 2014.

У овом раду аутор је аналитичко-синтетичком и компаративном методом анализирао карактеристику држава као што су Русија, Србија и неких других словенских држава да у периоду колонијалне културолошке политике западних држава у ери „модерне“ и „постмодерне“ усвајају стране политичке философије и друштвену организацију, истовремено одбацујући неке важне елементе свог дотадашњег националног и цивилизацијског идентитета као што су историја, писмо и етноними својих народа. Затим је аутор анализирао последице мањка капацитета интелектуалаца у словенским државама у периоду „модерне“ и „постмодерне“, укључујући и савремени период стварања „европских“ и „евроазијских“ интеграционих процеса, да схвате потребу очувања и систематизације словенских етнонима у линеарном вертикалном историјском току у практичној употреби и историјским документима у сврху одређења њихових националних и цивилизацијских идентитета и позиционирања у међународним интеграцијама. Аутор је на крају дао мишљење да је потребно да данашња генерација словенских научника актуелизује суптилније научно разматрање евентуалне лингвистичко-семантичке и историјске последице одбацивања помињања руског или словенског етнонима у називу садашњег „евроазијског“ интеграционог концепта.

У овом тексту аутор је аналитичко-синтетичком и компаративном методом предочио да су владари из српске средњовековне династије Немањић преузели од ранијих генерација Срба знања о историји, календару, писмености, астрономији, метеорологији, архитектури и осталим наукама стара више хиљада година и оставили их као своју задужбину будућим генерацијама. Аутор је анализирао узроке и континуитет распостирања цивилизацијских знања и достигнућа из периода праисторијске цивилизације Лепенског Вира и Винче у Србији, као што су знакови и симболи за време и вечност из праисторијског Винчанског писма и стари српски народни календар, који су уписани на значајним државним документима, манастирима, фрескама и споменицима из периода владавине династије Немањић у средњем веку, као и начин на који су владари из династије Немањић оставили знања која су претходила њима и знања из свог времена у завештање будућим генерацијама у Србији.