Др Горан Буџак

Актуелни модел националне економије мађарске владе премијера Виктора Орбана представља оригиналан и адекватан одговор на доминантни ток транзиционих тенденција у земљама Источне Европе, које су на крају 20. и почетку 21. века прошле кроз фазу трансформације од једнопартијског ка вишепартијском политичком систему и период власничке трансформације, тј. приватизације државне и друштвене имовине у приватну својину, чиме су њихове националне економије и национална економска богатства постали у великој мери својина транснационалних корпорација (ТНК). На тај начин је транзиција као систем великих друштвених промена захватила комплетне друштвене структуре и подсистеме као што су национална економија, политика и држава. Наведене транзиционе промене у економској сфери су довеле до катастрофалних последица као што су: ниска стопа привредног раста, енормно нагомилани дугови, стално нарастајућа инфлација, армија незапослених људи, пад просечног прихода становништва, незапамћен ниво социјалне диференцијације, апсолутно осиромашење становништва и изузетно увећана стопа смртности, које су се манифестовале знатно пре светске економске кризе која је ескалирала у лето 2008. године. Предмет истраживања ове студије је национална економска политика владе мађарског премијера Виктора Орбана, која представља карактеристичан модел националне економије земаља у транзицији. Циљ истраживања представља утврђивање узрока и последица утицаја транзиционих промена на националне економије земаља бившег реалног социјализма и дефинисање адекватног модела економске политике земаља Источне Европе на почетку 21. века. Метод истраживања је компаративна квантитативна и квалитативна анализа садржаја домаћих и иностраних научних и стручних монографија, студија и чланака, доступних релевантних докумената и текстова објављених у електронским и штампаним медијима.

Oд момента потписивања Дејтонског мировног споразума одвија се паралелни процес „пузајуће“ ревизије, чији су иницијатори, пре свега, амерички дипломатски представници са Ричардом Холбруком на челу, који се, иначе, сматра главним креатором овог међународног уговора.

Холбрук је, с једне стране, хвалио мировни аспект Споразума, а с друге стране, оспоравао његов уставни сегмент садржан у Анексу 4, залажући се за усвајање „Дејтона 2“ – новог споразума који би обезбедио чвршћу интеграцију, тј. унитаризацију БиХ, што фактички представља директан атак на равноправност конститутивних народа и аутономију ентитета.

Континуирани дводеценијски ангажман на фактичкој ревизији Дејтонског споразума је последица спознаје да се овим међународно верификованим документом дефинише БиХ као немогућа држава са малим овлашћењима и нефункционалним институцијама. Искористивши временско раздобље у другој половини 90-их и почетком 2000-их, током кога Руска Федерација није могла и није хтела да се меша у балканске послове, САД и ЕУ су се споразумеле око „бонских овлашћења“, којима су током 1997. дали Високом представнику међународне заједнице за БиХ могућност да тумачи, мења и спроводи Устав БиХ, као и овлашћења да смењује демократски изабране представнике народа у ентитетима, уместо да конструктивно помаже спровођење Дејтонског споразума.

Процес „стабилизације и придруживања“ ЕУ је, такође, током овог временског периода обухватио интеграцију сложених институционалних структура у БиХ, а несугласице ентитета представљале су додатну олакшавајућу околност за спровођење волунтаристичке политике високих представника.

Осврт поводом изласка књиге Од речи до речи Mилош Кнежевић, ОД РЕЧИ ДО РЕЧИ Тридесет година програма Форум Дома културе Студентски град – Хиљаду осам стотина трибина – 7. јун 1988 – 16. август 2017. Замисао „Замах“, књига 35, циклус „Хронике“ Дом културе Студентски град, Београд 2017, 336 стр.

Теоријско-истраживачки рад за основу научне ана­лизе има савремени уставно-правни развој Србије и њених политичких институција. По својој основној дефиницији свака организација власти је инструментална категорија, што значи да у малим политичким заједницама још увек не постоји објективна потреба за посредовањем између друштвене заједнице и институција власти. На почетку рада систематски је и синтетички обухваћен развој хоризонталне организације власти, од дихотомије ка трихотомији, од парламентарног и председничког, ка савременим моделима мешовитог полупредседничког система. Научна анализа полупредседничког система или система рационализованог парламентаризма у Републици Србији је од научног и друштвеног значаја из бар два следећа разлога. Прво, иако је доношење Устава од 1990. годи­не било у предвечерје дезинтеграције СФРЈ, Србија је овим уставно-правним актом била међу првим источноевропским државама које су прихватиле вредно­сти либерално-демократског конституционализма и сходно томе извршиле корените промене друштвеног уређења и политичког система. Друго, Устав од 2006. године, као и претходни устав, организацију власти заснива на принципу поделе власти, али с обзиром да он представља само допуну претходног устава, отварају се многа питања, али једно од приоритетних је који су његови данас реални политички капацитети.

Традиционално обележје југоисточне Европе да је место мултиетничког сусретања и сукобљавања, империјалних тежњи великих сила на почетку 21. века веома је илустративно баш на примеру БиХ. Мада је српски народ један од европских народа, који је у односу на своју величину дао највеће жртве, од те исте Европе је за узврат награђен казном жртвеног јарца. Није само пут до мира био тежак и мукотрпан процес за српски народ у РС, већ је он и данас суочен са сталном борбом за очување свог националног идентитета. И последњи, cедми од грађанског рата, скоро у октобру месецу одржани политички избори у БиХ, по својој суштини ту ништа нису могли да промене.

Приказ књиге: Милош Кнежевић, Изневерена држава - Србија и Црна Гора у времену разлаза, Институт за политичке студије, Београд, 2007, 568 стр.

Приказ књиге: Милош Кнежевић, Призма геополитике - геополитичка димензија националног идентитета, Институт за политичке студије, Београд, 2013.

У области хоризонталне организације поделе власти ни уставотворац Устава од 1990, нити Устава од 2006. године нису успели да отклоне недостатке уставног система Србије. Уставотворци нису успели да до краја изведу доследне уставне реформе које би за резултат имале стварање новог, складног, мешовитог и функционалног уставног система Србије. Уставом од 2006. године, у суштини, само је незнатно измењен и коригован постојећи рационализовани парламентарни систем у коме су шефу државе ускраћена, постојећим уставним нормама, овлашћења која би морала да проистичу из његовог непосредног избора. И поред тога што шеф државе располаже првенствено протоколарним овлашћењима, уставна и политичка пракса Републике Србије је високо президенцијализована. Методом упоредне анализе садржаја докумената, уставне и политичке праксе у Србији, у временском периоду од 1990. до 2014. године, дошло се до потврде хипотезе о рационализованом облику парламентарног система који је уведен по угледу на француски Устав из 1958. године. Квалитативном анализом је потврђено да је у политичкој пракси у Србији од 1990. до 2014. године дошло до прекорачења уставних одредби којима се дефинишу положај, улога и овлашћења председника Републике Србије, премијера и Народне скупштине Републике Србије.

Глобализација као неоимперијални концепт по капацитет малих држава, па тако и Републике Србије, постаје стожер кризе на социјалном, политичком, безбедносном и др. пољу и иницијатор је угрожавања демократије, социјалног раслојавања на државном и међународном нивоу. Глобализација на државном и међународном нивоу представља тренд десуверенизације и прекрајања државних територија. Само ове наведене околности и обележја су довољни индикатори да се илуструје узрок и ток данашње вишедимензионалне кризе у Републици Србији у различитим областима са мањим или већим последицама. Аутори методом упоредне анализе садржаја докумената уставне и политичке праксе указују на чињеницу да се велики број националних држава, па тако и Република Србија, налазе у стању перманентне угрожености. Држава се разара утицајем глобализма и глобализације на различите начине. Квалитативном анализом је потврђено да у Републици Србији долази до прекорачења уставних одредби које се односе, пре свега, на питања суверености и националне безбедности. Ово тим пре јер новим светским финансијским олигархијама сметају и нације и националне државе. Република Србија за сада одолева настојањима политике великих сила, а многи индикатори указују да Србији као националној држави још увек није место у музеју старина.