Др Вишња Стојадиновић

Предмет овог рада јесте разматрање политичких импликација дистинкције између позитивног и негативног схватања слободе. Концептуална дистинкција између ових различитих појмова слободе, поред својих нормативних и аксиолошких, има импликације и на плану политике. Ауторка најпре образлаже релевантност ове теме у оквиру ширих моралних и политичких расправа. Полазна тачка ових разматрања јесте Берлиново разликовање између позитивне и негативне слободе. У првом делу рада ауторка анализира импликације оваквог разликовања у односу на тип политичког режима. У том смислу, настојаћемо да покажемо да демократски концепт слободе јесте позитивна слобода, док је класично либерално схватање слободе негативно. Показује се, дакле, да однос између негативне и позитивне слободе представља рефлексију односа либерализма и демократије. Другим речима, индивидуална слобода није инхерентно повезана са демократским уређењем: таква веза није нужна, већ само емпиријска. У другом делу рада ауторка анализира импликације разликовања између два појма слободе када је реч о дистинктивним моделима демократије. Ослањајући се на Рајкерово становиште, циљ је да покажемо на који начин позитивно схватање слободе води популистичком моделу демократије, док, са друге стране, негативно схватање води либералном моделу. Разлика између ових модела огледа се и у ставу о томе да ли демократија има инструменталну или интринсичну вредност. На основу ових разматрања, можемо закључити да заговорници позитивног схватања слободе демократско учешће посматрају као идеал, односно вредност по себи, док за либерале оно представља само средство очувања индивидуалне слободе.

Предмет овог рада јесте темељно разматрање појма слободе. Ауторка полази од Берлиновог разликовања позитивног и негативног схватања слободе, како на историјском, тако и на појмовном плану. У том смислу, најпре ће бити представљено Берлиново одређење позитивне и негативне слободе, као и разлози на основу којих се ови концепти могу сматрати логички независним. Ауторка затим анализира Макеламову критику Берлиновог схватања о постојању два различита концепта слободе у виду тезе о постојању само једног појма слободе. Овом приликом биће приказано Макеламово схватање слободе као тријадичне релације, односно његов став о могућности јединственог формалног приказа свих смислених исказа о слободи. Након Макеламове критике, ауторка анализира још једну релевантну критику Берлиновог становишта. Реч је о критици из угла републиканског разумевања слободе – у виду Скинерове тезе о постојању трећег појма слободе. Том приликом биће разматрано Скинерово схватање слободе као одсуства политичке и друштвене зависности. Циљ рада се састоји у томе да горе поменуте критике прикажемо као неуспешне, односно да пружимо разлоге на основу којих се Берлинова теза о постојању два различита појма слободе може сматрати оправданом. Коначно, ауторка ће настојати да образложи релевантност одређења појма слободе у оквиру ширих моралних и политичких расправа.

Предмет овог рада јесте темељно разматрање вредносног плурализма и моралног и културног релативизма, као различитих мета-етичких теорија. У фокусу анализе налази се Берлиново схватање вредносног плурализма, односно дистинкција између вредносног монизма и плурализма, као и импликације оваквог разликовања. Аутори најпре образлажу релевантност ове теме у оквиру моралних и политичких расправа, истичући повезаност овог проблема са другим кључним питањима, као што су појмови слободе, људске природе и улоге разума. У првом делу рада аутори ће представити Берлиново становиште вредносног плурализма, као схватања по коме, супротно монизму, суштину вредности чини њихова потенцијална међусобна инкомпатибилност и несамерљивост, односно одсуство апсолутне вредности. У другом делу рада аутори ће приказати и анализирати релевантне критике Берлиновог схватања вредносног плурализма од стране савремених теоретичара, са фокусом на Грејево тумачење. Ове критике се своде на интерпретацију Берлиновог схватања као радикалног плурализма, субјективизма и моралног и културног релативизма. Примарни циљ овог рада јесте да покажемо по чему се Берлинова позиција разликује од оваквих становишта и зашто се не може свести на њих. У светлу горе поменутих разматрања, закључак аутора је да схватање о постојању минималног језгра универзалне људске природе и моралности јесте оно што разликује вредносни плурализам од моралног и културног релативизма.

Африка је дуго била неоправдано занемаривана у теоријским разматрањима која се баве међународним односима. Једна од најдоминантнијих перцепција које су се шириле јесте да се на афрички континент гледа као на целину, заборављајући да њега чини више од педесет држава са свим својим специфичностима. То је у великој мери доприносило заговорницима империјализма и маргинализацији значаја афричких земаља. Са друге стране, афричке земље су се укључивале у глобалне токове пре свега билатерално, а на основу процена сопствених националних интереса, занемарујући притом чињеницу да би много више постигле јединственим наступом према остатку света, попут земаља Латинске Америке. Аутори у раду сагледавају положај афричких земаља кроз призму неолиберализма. Основна претпоставка којом се аутори руководе јесте да су афричке земље тиме што су стекле независност и даље остале под утицајем страних фактора који су их на много суптилније начине довели у неоколонијални положај. Сам рад се састоји из два дела. У првом делу аутори анализирају митологизацију афричког континента којом су се вешто користиле империјалне силе како би оправдале своју власт на овим просторима током историје, док се у другом делу анализира положај афричких земаља у односу на друге значајне међународне актере, а пре свега Сједињене Америчке Државе, Русију, Кину и Европску унију.

Развој науке и технике представља једну од кључних карактеристика модерног доба, па се данас научни стил мишљења сматра супериорном формом људске духовности. Поред еманципаторског потенцијала, наука, међутим, садржи и негативну димензију - у виду потенцијално погубних ефеката научних резултата, па је потребно преиспитати сам смисао, домашај и положај науке у савременим демократским друштвима. У том смислу, аутори у овом раду најпре анализирajу традиционално схватање науке, а затим и приступ који се у оквиру савремене теорије науке и епистемологије назива новом сликом науке. Овакав приступ представљен је кроз Фајерабендово виђење науке и њеног положаја и моћи у демократском друштву. Фајерабендова позиција карактерише се као епистемолошки анархизам, односно теоријски и методолошки плурализам. Аутори надаље разматрају етичке и политичке импликације супротстављених теоријских позиција монизма и плурализма. У светлу поменутих разматрања, циљ аутора је да укажу на одређене недостатке и слабости традиционалног схватања науке. У раду су коришћене следеће методе: интерпретативна метода, критичка и евалуативна метода, метода појмовне и нормативне анализе.

Рад представља критичку анализу демократског капацитета политичких институција Републике Србије у XXI веку. Аутори у раду анализирају значај и улогу  политичких институција у друштву, истовремено указујући на неопходност јачања њиховог демократског капацитета. Сам рад се састоји из два дела, у првом делу аутори трагају за успешним одређењем јаких и стабилних институција, док се у другом делу анализира квалитет политичких институција Републике Србије. Као полазну тачку испитивања њиховог квалитета аутори користе истраживање Института за политичке студије, Бертелсман штифтунг индекс трансформације, као и извештај Европске комисије. Имајући у виду комплексност проблема којим се рад бави истиче се неопходност мултидисциплинарног приступа. Као главне методе користе се анализа садржаја и компаративни метод.

У овом раду се разматра однос између либерализма и демократије, политичких идеологија које представљају две компоненте данас тако интригантног појма и праксе либералне демократије. Однос либерали­зма и демократије разматра се кроз анализу њихових међусобних сличности и разлика. Најпре се указује на оно што повезује ова два уређења, а затим на оно што их раздваја и што као такво представља основ за њихов потенцијални сукоб. Циљ рада је да се на основу теоријског разматрања нормативних појмова либе­рализма и демократије укаже на могућност њиховог међусобног супротстављања. Дакле, у овом раду од­нос између либерализма и демократије бива проблематизован осветљавањем конститутивних елемената ових двају учења.

Приказ књиге: Зоран Видојевић, Демократија на заласку: ауторитарно-тоталитарна претња, Институт друштвених наука, Београд 2010.

У овом раду аутори се најпре баве анализом феноме­на транзиције са посебним освртом на транзициони процес у Србији од октобарских промена 2000. годи­не до данас. Транзиција, која означава темељне друштвено-политичке промене, представља важан појам политичке теорије и праксе, а због своје актуелности и данас се налази у жижи интересовања стручне и шире јавности, не престајући да изазива бројне поле­мике. Затим се, на основу теоријских разматрања и мноштва економских показатеља, као и искуства земаља које су прошле кроз транзицију, даје негативна оцена досадашњег тока транзиције у нашој земљи. У другом делу рада аутори се детаљније баве економским реформама, као и анализом искустава различитих транзиционих привреда. На основу ових теоријских и емпиријских анализа, долази се до закључка да су политичка и економска трансформација међусобно условљене. Методе коришћене у овом раду јесу аналитичка, епистемолошко-сазнајна и компаративна ме­тода, као и методе економских и социолошких наука, што је омогућило мултидисциплинарни приступ.

У овом раду аутори се најпре баве анализом појма неолиберализам, који данас представља преовлађујућу економско-политичку доктрину и систем вредно­сти и као такав представља интригантан појам по­литичке теорије и праксе. Образлаже се настанак и развој система неолиберализма и показује се у којим елементима се разликује у односу на класични либерализам. Затим се показује да се систем неолибералног капитализма, по мишљењу аутора, пре свега састоји у потчињености политике и демократских институција првенствено профиту. Оваква неолиберална стратегија оличена је, између осталог, у политици условљавања ММФ-а, па се аутори даље баве разматрањем ове политике, као и давањем критичких оцена њених циљева и резултата. На основу ових теоријских анализа и мноштва емпиријских индикатора аутори указују на постојање кризе легитимитета демократије, односно на супротстављеност политике корпоративне државе и циљева демократске политике.

Аутор се у овом раду бави појмом слободе као друштвеним феноменом, не и филозофским проблемом слободне воље (сложићемо се са Кантовом полазном претпоставком да је човек слободно биће). Овај интригантни појам и један од најзлоупотребљенијих у друштвеној теорији, релевантан је како на плану vita contemplativa тако и на плану vita activa. Јасно је да овде није реч о чисто академском питању: идеја слободе одувек је играла кључну улогу не само у етичкој тео­рии него и у политичкој пракси, па је изучавање овог проблема од несумњивог значаја. Аутор се најпре бави разматрањем античког и модерног схватања слобо­де, и на основу ових анализа показује у чему се састоји разлика између ових концепата. Затим се разматрају појмови позитивне и негативне слободе, и долази се до закључка да позитивна и негативна слобода, уколико се схвате као апсолутни захтеви, могу доћи у сукоб. Питања која се такође разматрају у овом раду јесу: да ли је слобода интринсична или инструментална вредност, као и да ли је држава средство или циљ по себи. Када је реч о разматрању слободе, показује се да је методолошки индивидуализам једини теоријски и методолошки легитиман приступ проблему слободе.

У овом раду аутор се најпре бави разматрањем филозофских претпоставки либерализма, односно настојањем либералних мислилаца да свој захтев за важењем либералних принципа и своју приврженост либералним вредностима заснују на универзалним аргументима. У оквиру либералне традиције, коју одликује богата историјска разноврсност, издвајају се три посебне струје у образлагању либералних принципа: учење о природним правима, утилитаристичка теорија и уговорни приступ. У раду се даље разматрају специфичне аргументације ових приступа у испитивању сопствених темеља, као и њихови евентуални недостаци. Други део рада посвећен је испитивању односа либералне теорије и просветитељског покрета, односно вредности и постулата које ове две интелектуалне традиције деле. С обзиром на специфичну концепцију човека и историје, на којој су ове две традиције утемељене, разматра се у којој мери се либерализам као доминантна политичка теорија модерног доба ослања на идеје не мање утицајног и значајног покрета Просветитељства.

Приказ књиге: Jamil Jreisat, Globalism аnd Comparative Public Administration, Taylor & Frances Group, 2011.

Приказ књиге: Коста Чавошки, Макијавели, Orpheus, Нови Сад, 2008.

У овом раду се анализирају појмови либерализма и демократије који представљају компоненте либералне демократије, друштвено-политичког уређења које се сматра оптималним оквиром за институционализацију слободе. Либерална демократија та­ко по многима представља политички идеал који је однео превагу над осталим политичким идеологијама, и коме, сходно томе, треба тежити. Зато се сматра релевантним истраживање о томе шта чини суштину либералне демократије и на који начин, односно захваљујући којим механизмима, она успева да оствари овај циљ. Најпре се разматрају нормативна одређења либерализма и демократије тако што се показује у чему се састоје ова два учења , а затим се пока­зухе у каквом све односу могу бити ова два уређења. Циљ рада је да се на основу ових анализа покаже зашто се либерална демократија може сматрати оптималним правно-политичким поретком за остварење слободе, и које су то вредности и идеали оваквог уређења који имају ранг цивилизацијских тековина.

У овом раду изложене су основне претпоставке и резултати теорије рационалног избора на индивидуалном и колективном нивоу, као и инхерентни проблеми са којима се ова теорија суочава. Уколико демократију схватимо као процедуру (односно метод агрегације датих преференција појединаца), која треба да задовољи одређене услове рационалности и етичности, показује се да не можемо да формулишемо такав метод групног избора. Полазећи од оваквог агрегативног концепта демократије, Кенет Ероу (Kenneth Arrow) изводи дедуктивни доказ о немогућности демократског друштвеног избора. Затим се указује на одређене тешкоће са којима се суочава овакав концепт демократије, као и могући начи­ни да се оне превазиђу. Последњи део рада посвећен је концепту делиберативне демократије, који се јавља као одговор на проблеме агрегативног концепта.

У овом раду аутор се бави Ролсовом идејом јавног ума, затим примедбама изнетим у вези са овим концептом, као и могућим одговорима на њих. Уколико пођемо од чињенице постојања дубоких доктринарних подела у модерним демократским друштвима, намеће се питање о томе како осигурати основу за јединство друштва, односно како постићи сагласност око фундаменталних питања која се односе на основе политичког поретка. Другим речима: како обезбедити стабилност и кооперативност у друштву чији чланови нису припадници исте вере, нити деле иста морална уверења? Према Ролсу, управо ово представља главни проблем демократских друштава. У том смислу, у раду ће бити разматран Ролсов пројекат политичког либерализма, који представља могуће решење поменутог проблема. У оквиру овога, бице анализирани појмови рационалности и разложности, као и концепт преклапајућег консензуса. Напокон, у светлу поменутих разматрања, бавићемо се питањем да ли су, и могу ли бити, компатибилне демократија и свеобухватне доктрине, религијске и нерелигијске.

Појам легитимитета један је од кључних теоријских проблема како филозофије политике, тако и филозофије права, што указује на то да концепт легитимитета у себи нужно садржи филозофски и правни аспект, па је тако потребан мултидисциплинарни приступ како би се овај појам темељно истражио и разумео. Следствено томе, појам легитимитета неодвојив је од појма легалитета (и vice versa) и тиче се утемељености, моралне оправданости и ваљаности правног и, шире посматрано, политичког поретка. У најопштијем смислу појам легитимитета везан је за проблем оправдања државе са моралног становишта, што даље имплицира нужну повезаност овог појма са феноменима моћи, власти и државе, са једне стране, и категоријом људске слободе, морала и вредности, са друге. У тексту се анализира однос између легитимитета и легалитета са два подједнако важна аспекта и дају се и неки упечатљиви примери сукоба ова два темељна начела уз одговарајуће закључке.

У овом раду аутор ће се бавити упоређивањем конститутивних идеја либерализма и конзервативизма на апстрактном плану, који представљају политичке теорије модерног доба. С обзиром на овај циљ истраживања, најпре ћемо покушати да одредимо идентитет саме конзервативне мисли. Сходно томе, аутор ће изложити и анализирати три централне доктрине конзервативизма које се ослањају једна на другу: традиционализам, скептицизам и органицизам. У другом делу рада аутор ће покушати да покаже у чему се огледају кључне разлике између либералног и конзервативног погледа на свет. У том циљу биће представљена мелиористичка филозофија историје и специфична либерална концепција човека као прогресивног бића. Такође, биће речи о схватању политике као науке о владању, односно о томе да ли она треба да буде заснована на искуству и традицији или, пак, на апстрактним политичким принципима и идеалима. У том смислу, политичке институције могу да се посматрају као резултат рационалног избора, што представља либерално гледиште, или, пак, оне представљају резултат традиције и акумулираног историјског искуства једног народа, према схватању конзервативаца. Најзад, у последњем делу рада, аутор ће покушати да покаже како одређене идеје конзервативизма могу да послуже као корекција извесних слабости либералне теорије.