Дарко Маринковић

Анализа тока успостављања страначког и синдикалног плурализма, као и међусобних односа синдиката и политичких странака у земљама транзиције указује на неке заједничке именитеље овог процеса. Пре свега, све земље транзиције су, као и у другим областима и аспектима политичких, економских и социјалних реформи и на овом плану, у већој или мањој мери копирале искуства и праксу односа синдиката и политичких странака развијених земаља. Међутим, управо сложеност и изузетна осетљивост овог процеса је веома јасно, у многим тачкама на појавној равни, потврдила и упозорила да се историја не понавља, односно да копирање тако сложених и конфликтних друштвених процеса и односа, као што су односи синдиката и политичких странака није могуће, јер реални садржај и домети ових процеса зависе од стварних реформских капацитета и реалне друштвене моћи синдиката и политичких странака. То проистиче из неспорног ис­куства данас развијених демократских земаља, према коме су политичке странке и синдикати, кључни покретачи политичког живота друштва. То значи, што је потврдило искуство неуспешних земаља транзиције, да су синдикати и политичке странке које нису имале потребну друштвену моћ, уместо да буду моторна снага промена и сами постали заробљеници ограничавајућег, недемократског друштвеног окружења.

Било је очекивано и логично да ће после 5. октобра 2000. друштвена кретања кренути другачијим, повољнијим, позитивнијим током, пре свега за најугроженије припаднике света рада. Међутим, веома брзо после петооктобарских догађања радници и грађани настављају да се суочавају са сивилом стварности, која се споро мења. Насилно прекинута транзиција се наставља, али ни приближно оним темпом који је очекиван и који је реално био могућ. У политички живот улази и све се чешће користи израз „недостатак политичке воље“, који, у ствари, еуфемистички прикрива недостатак политичких, стручних и моралних капацитета нових власти да ефикасније и по социјално прихватљивијој цени остварују неопходне социјалне и економске реформе.

Савремена пракса, како економски и технолошки развијених земаља, при чему се, пре свега, имају у виду земље ЕУ, у којима су у највећој мери развијени концепција и пракса социјалног мира, тако и земаља транзиције потврђује да се правни оквир, сви инструменти и механизми социјалног мира морају посматрати, пре свега у контексту друштвеног окружења, по принци­пу повратне спреге, која подразумева да друштвено окружење одражава однос релевантних друштвених снага, одређује основни оквир, и у крајњој линији реалне домете механизама и инструмената социјалног мира. Исто тако сви инструменти и механизми социјалног мира морају се посматрати повезано, као делови једне функционалне целине, који служе као ослонац једни другима. Не треба посебно доказивати да нема развијеног ефикасног система колективног преговарања без слободе организовања синдиката и послода ваца, без одговарајуће друштвене моћи ових организација, да не може бити социјалног дијалога ако нема развијеног система колективног преговарања, а свега тога без права запослених на информисање, консултовање, саодлучивање. Само кроз заједнички повезани рад ових институција и механизама могуће је градити трајни стабилни социјални мир. Из тога проистиче да правне оквире, организацију, начин рада и објективне домете Агенције за мирно решавање радних спорова треба посматрати у актуелном политичком и економском друштвеном контексту.

Целокупни, изразито конфликтни ток расправе о предложеним изменама и допунама закона, који су од неспорно стратешког значаја за економски развој, мо­ра да се схвати као упозорење свим актерима индустријских односа на све оно што није урађено у процесу транзиције, односно које реформе нису, или нису квалитетно и ефикасно спроведене. У том смислу, може се рећи за сва три актера индустријских односа да су се у протеклом периоду показали као лоши ђаци, који више пута, неуспешно уче, или не желе да науче оне лекције које не иду у прилог њиховом ограниченом схватању сопствених, али и укупних друштвених интереса. Зато све њих - послодавце, државу, синдика­те, очекује, по ко зна који пут, оно што се у педагогији зове „утврђивање пређеног градива“. При томе, је сваки пут „утврђивање пређеног градива“ социјално и економски скупље него претходни пут, што другим речима значи да се повећава и иначе за већину радника социјално и економски неподношљива цена транзиције.

Савремено доба, односно индустријско друштво, утемељено на људским слободама и правима, вишестраначкој парламентарној демократији и тржишној утакмици, донело је суштинске промене у природи, карактеру, садржају и начину људског рада, стављајући пред етику и филозофију људског рада читав низ изазова. Нови начин производње не утиче само на људски рад, као процес стварања материјалних и духовних добара, већ мења целокупни на­чин живота, односе међу људима, систем друштвених и моралних вредности. Свакодневни људски живот добија нове садржаје, али и нову структуру. Долази до јасног и видљивог раздвајања радног и нерадног дела дана, Рад се из доминантно пољопривредне производње у којој је радна и истовремено животна средина природа, премешта у затворени простор индустријских погона, успоставља се техничка подела рада и рад се све више специјализује, односно парцијализује. Што је од посебне важности, долази до изузетно велике динамике промена у области људског рада. Може се слободно рећи, да је управо та динамика промена, актуелизовала стара и отворила читав низ нових питања филозофије и етике људског рада.