Др Зоран Милосављевић

Зашто се људи боре једни против других? Да ли јe то због недостатака разумевања, недостатка поверења, незнања једних о другима, недостатка узајамног поштовања и добре воље да се живи у миру са суседима. Шта је етнички мотивисана мржња и шта је интеркултурални дијалог? Ко су пријатељи, а ко непријатељи? Како да избегнемо анимозитете и изградимо поверење? Случај Косова и Метохије био је предмет истраживања у овом трагању за одговорима на горе постављена питања. Изградња институција на Косову и Метохији била је потпуно блокирана или онемогућена активностима које спроводи организовани криминал. Чланови група организованог криминала имају двоструки прилаз. Са једне стране нарко-босови и шефови орга­низованог криминала су фокусирани на успостављање потпуне контроле над државним апаратом путем покушаја успостављања доминације у одређеним кључним секторима.

Најкраће речено, основне побуде које су навеле поједине научнике да усмере своје напоре ка истраживању мира биле су свест о опасности од новог светског рата и његових катастрофалних последица, уверење у неопходност да и наука пружи свој допринос отклањању те опасности и незадовољство резултатима које су у том погледу давале друштвене науке. Садашње стање се, пак, не може у том смислу назвати миром због тога што и даље постоји опасност од нуклеарног рата и што у читавом овом периоду није било готово ниједног дана у коме нису изгубљени животи у ратним сукобима. У истом смислу ово стање међународних односа Kenneth Boulding квалификује као «систем претње» (threat system), Sugata Dasgupta као «стање без мира» (peacelessness), а Dieter Senghaas као «организовани немир» (organisierter Unfri­eden). Да није борбе за супремацију великих сила и њихове тежње да имају монопол надресурсима наше планете, сарадња и размена добара могла би да буде веома развијена уз очување мира и коегзистенцију. Упркос лепим жељама, датим обећањима и преузетим правним обавезама, нпр. потписивањем Повеље ОУН, државе тешко успевају да усагласе своје националне интересе у тој мери да би солидарно могле да се супротставе агресији. Ситуација је управо обрнута: државе се групишу и конфронтирају око својих партикуларних интереса и својим експанзионистичким поступцима непрекидно угрожавају међународну безбедност и светски мир. Дакле, упорно концепт конфронтације (милитаристички модел) побеђује концепт коегзистенције (хуманистички модел).

Још је Платон утврдио да се политика може и мора учити ради општег добра политичке заједнице. Глав­но поље античке политике била је политичка заједница. Тај психолошки осећај веће заштићености кад смо са неким и кад нас води, неко ко зна пут, као и први бедем су темељи прве политичке заједнице. Проживљено искуство заједништва у породици и племену до­приноси да човек прихвати полис као политичку заједницу. На то их натерује и егзистенцијална нужност. Аутор овог текста жели да укаже на важност у разумевању функционисања политичких заједница као кључног фактора у данашњој модерној политичкој сфери позиционирања, нарочито малих земаља које по свему судећи не припадају лиги супер-сила, налазе се у облику транзиције које су обично последица деловања истих, или пак морају да буду спремне на адекватно препознавање деловања супер-сила, као и спремности да благовремено реагују, тј. делују како би у модер­ном глобалном политичком систему нашле своје ме­сто. На тај начин, боре се за своју егзистенцију, пре свега егзистенцију свог народа. У свом аргументу аутор приказује настајање политичких заједница, као и потребу развоја међународног права и међународних односа. За детаљније проучавање политичких заједница скреће пажњу на важност дипломатске историје, политичких аспекта односа међу државама, важност међународних заједница као регулатора светског ми­ра и успешност у томе, појаве међузависности и повезаности држава и народа.

Овај чланак скреће пажњу на побољшањe методa неопходних у решавању случајева високе корупције и организације државних органа за спровођење закона у успешној борби против корупције и свих других тешких кривичних дела. Пре свега, реч је о организацији Агенције за борбу против корупције која је обликована као врховна координација, као и кључни принцип у спровођењу процесних радњи које предузимају државни органи и судови. Затим, изнета је студија стварног случаја корупције који још увек није решен у потпуној надлежности, нити је добио институционализовани одговор на криминал или одговарајућу примену стандарда Конвенције Уједињених нација против корупције (UNCAC), директно или приликом доношења коначне одлуке о покретању кривичног поступка у предме­ту уопште или иницијализирајући кривчини поступак на самом почетку, а да поступак још није започет. Угрожен је интегритет општинске власти и борба против корупције је перципирана у току претходног поступка који би могао бити нарушен од сумњичених и правних лица која су уплетена у корупцију, или су у вези са њом. Координација и активности за борбу про­тив корупције је компликован процес који је заснован на принципима UNCAC и Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог кримина­ла (UNTOC). У савременом кривичном поступку једнак значај је дат принципу законититости и принципу легитимности. Имали смо у виду да је тај легитимитет за праведност предвиђен као једнакост странака пред законом и да је наслеђе модерног европског Кривичног поступка. Идеја праведног и правичног суђења стоји на супротној страни од идеја које подржавају остварења намера за себичну реализацију сопствених интереса, који ако нису артикулисани по закону, понекад могу да генеришу корупцију. Правда замишљена као једнакост, могућност и воља за борбу против корупције представљаљући правило, стандард и општу смерницу за решавање случајева корупције.

У овом раду аутори су се позабавили анализом уставног положаја Републике Српске спрам централних органа у Сарајеву. Не прејудицирајући оцену, аутори применом догматско-нормативистичког, циљног, упоредног, развојног и метода анализе садржаја норми које регулишу основне оквире политичке власти у Републици Српској и Босни и Херцеговини, најпре анализирају основне уставне и политичко-институционалне темеље БиХ и Републике Српске, потом истражују поступке и акта о преношењу надлежности са Републике Српске на централне органе у Сарајеву, и на крају дају коначну оцену и суд о карактеру уставног положаја Републи­ке Српске, избегавајући при томе да за предмет свог истраживања узму државно уређење РС-а (јер би се тиме промашила намера истраживања), али и БиХ (јер би се тиме прејудицирао закључак о карактеру сложене државолике творевине каква је БиХ). Значај истраживачког подухвата огледа се у давању суда како о уставном положају ентитета на основу Париско-дејтонског мировног споразума (те око уставног карактера и природе дејтонске БиХ) тако и око тренутних односа политичке власти Републике Српске и БиХ. Из овога се може пропратити развојни пут Републике Српске и БиХ, те предвидети тенденције њихових међусобних релација у будућности, како би се превентивно онемогућили неки нови сукоби, али и угрожавање националног интереса српског народа у овом делу Балкана.

У овом научном раду аутор се позабавио мултиетничким и мултинационалним творевинама које себи стављају у изглед конституисање грађанског концепта државе-нације, и проблемима са којим се по том питању сусрећу две недовршене државолике творевине: Босна и Херцеговина и Црна Гора. Предмет истраживања је (не)могућност конституисања Босне и Херцеговине и Црне Горе на принципима грађанске државе. Значај истраживања огледа се у указивању на (не)могућност њиховог конституисања у стабилне државне творевине национално-грађанског типа, у указивању на положај српског народа у овим државним творевинама, те у покушају да се обезбеди регионална стабилност на Западном Балкану кроз покушаје расветљавања и овог проблема. Проблемско питање трагало би за запитаношћу: како омогућити стабилизацију мултетничких и мултинационалних творевина какве су БиХ и Црна Гора, а да при томе ове творевине не буду сметња за остваривање националних права српског народа у њима? Методи који су у ра­ду примењени су: аналитички метод, метод посматрања, анализа садржаја, метод генерализације, упоредни метод и сл. Овај рад ће се, дакле, позабавити Босном и Херцеговином и Црном Гором као мултиетничким и мултинационалним државама, и могућностима њиховог конституисања на принципима модерних, ефикасних грађанских држава, а да се из тога избегну сложености државног устројства и стабилизације политичког легитимитета.

Овај научни рад за предмет истраживања има изналажење политичког решења за случај Превлака. Полуострво Превлака чини, заправо, земљоуз (истог имена) који се продужава у полуострво-рт Оштра (или Оштро) на самом улазу у Бококоторски залив, на његовој крајњој, југозападној страни. Издужено полуострво-рт je спорна територија Републике Црне Горе и Републике Хрватске, и од великог је значаја за контролу читавог Бококоторског залива, јединог фјорда у појасу Медитерана. Територијални значај који спорно подручје има по Републику Хрватску, и безбедносни значај који има за Републику Црну Гору додатно се усложњава значајем који овај простор има за Републику Српску (БиХ) на коју се посредно и непосредно наслања, али и за Републику Србију због бројне српске популације у општини Херцег Нови, и непосредног суделовања Србије (као конституента СРЈ и СЦГ) у преговорима око Превлаке. Истраживање захвата период од распада СФРЈ (1991) до данас. Аутори су истраживању феномена пришли мултидисциплинарно (међуна родни односи, међународно јавно право, мировне студије), уз коришћење разнородных метода (упоредни метод, студија случаја, статистички метод, анализа садржаја...) како би дошли до предлога мера за решење случаја.