Зоран Јевтовић

Посматрајући појам безбедности као једну од виталних функција државе, у чијој структури и мноштву субјеката се издвајају комуникацијски токови, у тексту се разматра улога информација и јавног мњења у процесима заштите националних вредности. У мултиполарном геополитичком окружењу постепено се редизајнира природа међународних односа, али и инструмената националне моћи. Дигиталне технологије све чвршће се интегришу у савремене информационо-комуникационе системе и безбедносне стратегије, ширећи меку моћ која значајним психолошким деловањем постаје много ефикаснија од војне силе. У конфликтним ситуацијама и временима међународних притисака, у пропагандним акцијама побеђује онај ко креира доминантни дискурс, не само унутар сопствене заједнице, већ и у ширем делу глобалног аудиторијума. Планирање, обликовање, спровођење и управљање сложеним поступком конструисања стварности део је измењеног референтног оквира, у којем сваки медиј има значај и место у ширем систему пропагандног утицања. То значи да није важно шта се десило, већ како ће то да буде медијски представљено. Такође, дигитално доба је донело нови изазов - друштвене мреже, односно могућности комуникације и ширења информација ван традиционалног начина организације медијских субјеката, што је посебан аспект разматрања. Јасно је да у глобалном умреженом друштву државе имају све тежи задатак да одржавају комуникациони суверенитет, чему доприносе и бројне унутрашње слабости, али је исто тако јасно и да је неопходно обликовати јасну медијску стратегију за неговање и очување основних националних вредности, уместо једноставног декларативног залагања за њих.

Свест да се посредством штампе идеје могу распростирати брже и ефикасније од било којег облика интерперсоналне комуникације, усмерила је од ране младости Марксово идеолошко опредељење ка пропагандним техникама и методама новинарства, али се о томе у научној јавности још увек недовољно говори. Тумачећи појаве и односе у тадашњем друштву, он је постепено креирао идентитет радничке класе, користећи медијске садржаје за образовање и просвећивање будућих припадника левице. Програми политичког деловања прво су изношени на страницама Нових рајнских новина, у којима је дубински продорно критиковао и разобличавао социјално-економску беду буржоаске елите, указујући на скривене механизме израбљивања пролетеријата. Да би превладао унутрашњу кризу капитализам производи спољне конфликте и ратове, међу првима је констатовао Маркс, закључујући како конзервативна и реакционарна штампа користи цензуру и лажне вести да би манипулисала јавним мњењем и капиталом. Постављајући темеље ангажоване и револуционарне штампе, он је конструисао пропагандне обрасце, технике и алате који се и данас користе у страначкој комуникацији.

Кроз квалитативну анализу садржаја карактеристичних прилога и наслова светских медија који су извештавали о НАТО агресији на Југославију, аутори указују на примену сложеног концепта хибридног ратовања у којем се дејством пропаганде утицало на психолошку дестибилизацију становништва, ширење моралне панике и лојалност држави. Стигматизацијом Срба кривица за разбијање државе приписивана је само једној страни. Циљ је био смањење могућности за отпор становништва. Деловањем на емоције подстицала се унутрашња нестабилност. Бомбардовањем националне телевизије, али и система релеја и предајника тежило се уништењу комуникационог суверенитета, чиме би медијски рат наметнут од стране 18 држава био политички оправдан. Уз лукаво пласирано мишљење да је Југославија историјски савезник Русије и земља комунистичког карактера, изграђиван је мит о српској непокорности и фатализму с којим се што пре ваљало обрачунати. Суверенитет државе прво је рушен у медијима, а тек, касније бомбардовањем и оружаном агресијом. Укрштањем војних, безбедоносних, економских, дипломатских и информативних метода и техника креирана је стратешка подлога за ратове пете генерације, у којима глобално конструисана манипулација постаје легитимни део конвенционалног ратовања. Циљ агресора је сломити дух нападнутог народа, стварност заменити дехуманизујућим фалсификованим сликама, а последице реалности преточити у узроке ангажовања.

Нагли раст глобалних медијских канала, информација и инструмената јавне комуникације које је омогућио интернет, трансформисао је природу и садржаје политичког комуницирања, приближивши обичног грађанина процесима идентификовања и конструисања слика о реалности у којима обитавају. Аутори полазе од претпоставке да захваљујући друштвеним мрежама у нашој земљи расте број актера који артикулисањем идеја и проблема постају видљиви у јавном простору, али и да окоштали државни апарат суочен са могућностима нових технологија постепено губи део монополске моћи који се скривао у хијерархијски надзираним традиционалним медијима. Истраживање указује како се са интернетом коперникански мења оквир наметања тема и медијског дискурса, тако да већина политичких партија и њихових лидера друштвене мреже користе као политичку платформу за пласирање својих идеја и актуелних реаговања. Резултати показују и како се са увећањем броја конекција и корисника повећава утицај политичког маркетинга и ПР кампања, као и да динамични, интензивни и емотивни наступи све чешће воде политички некоректном говору и обрачунавању са идеолошким неистомишљеницима. Нове комуникационе стратегије теже освајању публицитета и перманентној производњи комуникационе моћи, што значи да се политичка воља из државних институција и установа, делом измешта и у дигиталне коридоре наративне симболичке подршке.

Анализом садржаја насловних страна осам дневних новина у Србији, које су излазиле у континуитету током прве половине 2017. године (Политика, Данас, Вечерње новости, Блиц, Курир, Информер, Ало и Српски телеграф), аутори истражују каракте­ристичне комуниколошке приступе извештавања о темама везаним за Европску унију. Полазећи од претпоставке да медији већ обликовањем насловних страна усмеравају информативну агенду једног друштва, трага се за концептуалним обрасцима уоквиравања текстова у којима се налазе теме везане за Европску унију, али и начинима интерпретације од стране озбиљне и таблоидне штампе. Резултати показују да се Европска унија на насловним странама најчешће спомиње у вези Косова и Метохије, односно кроз Бриселски споразум, односе Београда и Приштине, а да егзистирају и друге теме, попут европских интеграција Србије, Брегзита, утицаја ЕУ у региону, међународних односа, мигрантске кризе итд. Интерпретативна матрица у значајној мери прати ставове владајуће елите, а резултати показују површну, тенденциозну, сензационалистичку и једнострану слику таблоида са једне стране и покушаје озбиљне штампе да на темељнији и одговорнији начин приступе темама у којима се спомиње ЕУ.

Фокус је на истраживању деловања нових медија и тектонским поремећајима унутар структуре новинарских жанрова, посебно вести. Традиционална концепција ауторитативних медија постепено се урушава, карактер друштвених елита и вршења вла­сти такође се мења, угрожавајући грађанску функцију новинарства. Нови облици комуникације управљају стварношћу: реална порука се мења сликом, критичка дубина естетизованом површином, а аргументација и истраживачки немири повлаче пред слаткоречивим политичким уверавањима, забавом и сензацијама. Ограничена пажња публике засићује се неограниченим количинама информација, док усмеравање садржаја у мултимедијима под притиском дигиталне метрике и наклоности публике производи економски промет и идеолошки утицај, независно од јавног интереса. Моћ управљања се сели ка стварању и презентации догађаја и информација, грађењу друштвених веза и лажне хомогености као магловитих идеала једнакости и задовољства. Дигитална револуција мења етичку, политичку и комуниколошку праксу, отварајући нову парадигму у биткама за управљањем јавним мнењем!

Аутор етику новинарства посматра као комплексно подручје које поред новинарских и уређивачких послова обухвата и остале учеснике у процесима јавног комуницирања који су у прилици да саопште своја мишљења, идеје и програме како би утицали на друге. Фокус је на анализи садржаја водећих новина у националном информационом простору и идентификовању етичког обрасца којим се успостављају односи између чињеница, моралних дилема и етичких вредности, али и структуралних социолошких и економских односа који одређују промене у масмедијском и политичком пољу. У индустријској производњи вести истраживачко новинарство нема перспективу, док се интерпретација чињеница све чешће врши у складу са очекивањима моћних оглашивача, политичких елита, пр-служби, интересних група и невидљивих центара моћи. Анализом садржаја дневних новина у Србији примећујемо да у контексту друштвених и политичких питања жељени плурализам мишљења изостаје. Добро новинарство никада нису угрожавале технологије које су га пратиле, већ неквалитетно (апологетско) извештавање, спремно да зара

Полазећи од става да је отворена политичка комуникација суштински елеменат савремене политике, аутори истражују симболичку размену аргумената, чињеница и информација између представника српске државе и опозиције, посебно проучавајући улогу дневне штампе и њен значај у креирању политичке културе. Фокус је на уочавању дискурсивности садржаја, при чему се кван­титативном и квалитативном анализом уочава окошталост процеса политичког општења, једносмерног и пропагандног, од врха надоле, односно од власти ка грађанима. Нови облици нарације откривају доминантан садржај: текст се мења естетизованом сликом, критичка дубина нарцисоидном површином, а чврста аргументација и новинарска истраживања повлаче пред маркетиншким уверавањима, јефтином забавом и таблоидизацијом. Дневна штампа у Србији се добровољно посипа златном прашином ПР служби и агенција, посредујући стварност у којој живе моћне елите и богати оглашивачи, али не и обични грађани, осиромашени и загледани у будућност. Отуда и све евидентнији пад новинских тиража; уместо “Аргусовог ока” јавности штампа све више постаје огласна табла политичких партија и прикривених тајкуна, полигон за блаћење и дискредитовање политичких ривала. Референтни политички оквир креира се иза кулиса јавности, па се може констатовати да је српско друштво још увек удаљено од партиципаторног модела демократије, са свеобухватним учешћем грађана који процесима слободно формираног мишљења и воље мењају заједницу ради општег добра.

У савременим геополитичким процесима битно се реконструишу појмови политичког, економског, безбедносног, правног и културног суверенитета, чиме се мења иконцепт међународних односа. Глобалне комуникационе технологије производећи меку моћ декомпонују унутрашњи суверенитет држава, које губећи управљање и контролу над симболичко-појмовном праксом остају препуштене самодеструкцији и спољној пропагандној агресији. Вештина обликовања, креирања, дистрибуције и надзора над информацијама обезбеђује софистицирано управљање свешћу других, па држа­ва која не брани сопствени комуникациони простор лако постаје плен са препарираним јавним мишљењем. Нагла заинтересованост глобалних медија (америчког Си-еН-еНа, руског медијског сервиса Спутњик и арапске Ал Џазире) за активнијом улогом на просторима Балкана указује нам на стратешку важност ових простора, али и најаву постратне реконструкције којом суверенитет овдашњих држава треба даље сужавати. Комуникациона моћ подразумева управљање свим другим облицима моћи, што значи да демократска држава без ње не постоји. Истовремено, гашењем бројних јавних сервиса, укључујући и водећу националну информативну агенцију снага српских медија се смањује? Мали народи одрасли на митовима о епским биткама и херојству споро уочавају да је правовремена информација јача од заглушујућег хука оружја. У новом геополитичком амбијенту много је ефикасније поробити свест, него разорити и освојити територију!

У раду ће бити разматрани историјски токови конструкције националних идентитета у временима њиховог интензивног настанка и консолидације као фактора интеграције модерне националне државе. Такође биће разматран и актуелни контекст и процеси  разградње  српског националног идентитета као ултимативног услова за евроинтеграције Србије. У раду ће се такође анализирати и двоструки стандарди међународне заједнице у подршци изградње синтетичких нација на простору бивше Југославије.

Постепена селидба публике традиционалних медија на друштвене мреже условила је и преобликовање терористичких активности, које су отвореност сајбер заједнице искористиле за убрзање, промоцију и ширење екстремистичких идеја. Поред регрутовања нових чланова и интерне комуникације унутар терористичких организација, друштвене мреже са технолошки све савршенијим платформама (Facebook, Twitter, Instagram, You Tube) добиле су и важну улогу у прикупљању финансијских прилога, организовању логистике, продукцији сопственог публицитета и усмеравању екстерне комуникације ка циљним јавностима. Мењајући публику интернет мења и тероризам, који више није само реакција организованих терористичких група, већ све чешће инезадовољних појединаца. Пракса показује како онлајн подстицање мржње развија офлајн насиље са све већим бројем жртава, при чему децентрализована структура мрежног комуницирања отежава надзор и контролу емитованих информација. У случајевима када држава успешно обара терористичке сајтове терористи креирају нове, стратешки се повлачећи у још дубље и теже приступачне просторе „тамног интернета“. Истовремено, деструктивне акције медијским сликама циљају на креирање колективног страха и панике, па сајбер подршка добија задатак самопромоције терористичких актера.