Срђан В. Старчевић

Мислити o суштинским питањима, смислу људског трајања, друштвено–историјским и онтолошким загонеткама Света, значи нужно бити у одајама филозофије. Нажалост, наш (пост)модерни, глобализовани и ужурбани свет, олако окреће леђа мудрости свих векова. У овом раду аутори указују на одбацивање филозофије у савременом потрошачком друштву и трагају за одговорима на питања о потреби изучавања филозофије данас, о њеној важности за човека, народ и човечанство. Рад се састоји од три целине, у којима се даје допринос разумевању значаја филозофије за човека, друштво и човечанство, истражују разлози одбацивања филозофије у савременом добу и испитује однос филозофије и наука.Филозофија потребна савременом човеку/друштву/човечанству из истих разлога због којих је била потребна у прошлости, али је потреба за њом скривена у савременом потрошачком друштву. Филозофија је вечна и вечита. Уколико је корен филозофије дубок око 27 векова и преживео је све радикалне промене у свету и све (р)еволуције, владаре и династије, политичке и социјалне покрете, све ратове и разарања, сва географска открића и освајање Космоса, зар је паметно да се добровољно одрекнемо таквог дубоког извора мудрости?

Предмет овог рада јесте оправданост политике војне неутралности Републике Србије после избијања руско-украјинског сукоба, дакле у времену веома напетих односа између земаља Запада и Русије. Значај ове теме додатно је порастао након што су две неутралне државе, Шведска и Финска, одустале од неутралности, а дебата о сврсисходности неутралности појавила се и у другим неутралним државама, нпр. у Ирској, Малти и Аустрији. Циљ рада је да се из политиколошко-социолошке перспективе испита да ли је заузимање позиције војне неутралности Србије и даље оправдано. Узроци због којих је Србија прогласила војну неутралност нису нестали, као што није нестала ни подељеност српског друштва у коме „се роје опреке Истока-Западаˮ, како је то називао Владимир Велмар Јанковић. Стога је хипотеза овог рада да је војна неутралност Србије оправдана друштвеном стварношћу у Србији. Аутори закључују да је војна неутралност повољна стратешка опција за Републику Србију, како због болних сећања грађана Србија на НАТО агресију на СР Југославију (стога и слабог упоришта у бирачком телу опције за чланство Србије у НАТО) и подршке коју Руска Федерација даје Србији када је реч о Косову и Метохији, тако и због интринзичних вредности неутралности које могу да постану идентитетска одлика и буду основа за обнову органске солидарности у српском друштву.

Обавеза служења војног рока у Србији установљена је у 19. веку, а војска је релативно брзо постала незаобилазна организација у процесу социјализације грађана. То је остала до 2011. године, што је ондашњим стратегијским разматрањима о одвраћању и тоталној одбрани обезбедило веродостојност. Повратак рата на европско тло актуелизује питање спремности друштва за одбрану у многим европским државама. Српско друштво се у две претходне деценије битно променило, постајући у главним цртама описано Баумановом флуидном модерношћу, а оспособљеност грађана за оружани и неоружани отпор у случају рата је значајно опала. Полазећи од претпоставке да обустава обавезе служења војног рока остаје пуноважна, аутори испитују могућности за повећање интересовања младих за добровољно служење војног рока, што је предмет овог рада. Циљ рада је да покаже неопходност, оправданост и начелни садржај државних подстицаја за младе који се определе за служење војног рока, као и да назначи њихове вероватне друштвене последице. Теоријски оквир рада је теорија мрежног друштва Мануела Кастелса и његово разумевање индивидуације као културне тенденције савременог друштва која се разликује од индивидуализма, а аутори користе хипотетичко-дедуктивни и историјски метод, као и анализу садржаја. Аутори закључују да је повећање интересовања за добровољно служење војног рока могуће путем повезивања индивидуалних пројеката грађана са служењем војног рока као делом заједничког, друштвеног идеала у Србији.

Рад представља спој филозофских и социолошких разматрања проблема рата уопште и Другог светског рата посебно, као и доприноса српског народа победи над нацизмом и фашизмом у овом рату који се сагледава из историјског и политиколошко-социолошког угла. Аутори прво дају кратак преглед различитих погледа на рат и доминантних проблема са којима се суочава свако ко покуша да дефинише појам рата, с намером да истакну специфичност Другог светског рата као највеће арене тоталног друштвеног оружаног сукоба и до сада најочигледнијег приближавања апсолутном рату. Посебан акценат аутори стављају на спој онога што се може одредити као заоставштина ратова Француске револуције и Наполеонових ратова са техничким напретком и политичким злом оличеним у идеологији фашизма и нацизма. Потом се аутори окрећу начину на који се српски народ супротставио злу нацизма и фашизма, показујући да су на простору некадашње Краљевине Југославије постојала два антифашистичка покрета отпора и да су у оба доминирали припадници српског народа.

Република Француска, колевка модерне идеје о уједињењу Европе, засноване на потреби за међусобним економским повезивањем, заједничким вредностима и трајном миру, данас представља активног члана и држав у носиоца политичке моћи и утицаја Европске Уније и НАТО-а. Поред тога што се европско уједињење понекад сматра као општа нужност западног света, Француска је ипак тражила начи­не за успостављање самосталне Европе чије би се мишљење равноправно уважавало на међународној сцени. Кроз призму Хладног рата и биполарних међународних односа тражио се начин, модел уједињења, који би спречио даља сукобљавања на европском континенту, уз упоредно јачање евро-атланског савезништа и економских односа. Примарни циљ свих европских савезника је био окупљање ради стабилизације економских и политичких прилика у ратом порушеној Европи. С порастом утицаја, економске и политичке моћи Немачке, која je прошла кроз године ослобађања баласта кривице и укупног наслеђа из Другог светског рата, дошло je и до померања тежишта моћи у уједињеној Европи ка званичном Берлину, на осовини Париз-Берлин (Бон). Ипак, у духу некада велике колонијалне и светске си­ле, Француска активно прати и мери безбедносне промене и активно тражи своје место у међународним односима. Данас је француска држава и даље окосница модерне Европе и Европске Уније. Усвајањем кровног доктринарног документа „Беле књиге одбране, 2013. године“, Француска je јавно изнела своје виђење међународних политичких и војних прилика, као и разумевање сопствене улоге у регионалним, европским и међународним односима. Првенствени циљ овог истраживања јесте приказ по­гледа Француске (политичке елите) на сопствене позиције у оквирима Европске Уније и НАТО кроз последњи усвојени доктринарни документ, „Белу књиге одбране, 2013. године“ у периоду од 2013-2018. године.

Савремене тенденције за ревизијом узрока Првог светског рата наводе на преиспитивање сопствене историје сваке појединачне нације, учеснице овог, до тада највећег сукоба у историји човечанства. Поредећи историјску интерпретацију и национално поимање узрока и одговорности за изазивање Великог рата у савременим државама, некадашњим чланицама Антанте и Тројног савеза, лако уочавамо јасне разлике и прикривање или чак одбијање сопствене негативне улоге у пресудним догађајима.  Покушај овог рада је сагледавање у којој мери су промене глобалне политике и консеквентне свести епохе утицале на виђења Првог светског рата и тумачења његових последица, узрока и повода из угла Француске Републике. Измењена стварност је нужно отворила нова историјска питања и нове теме у анализирању прошлости, које су неки препознали као даље ширење историјског хоризонта, а други као политичке ревизије и манипулацију историјском истином. Ипак, тумачења узрока рата и данас, као и пре једног века, рефлектују постојање готово идентичних интерпретатитвних оквира који снажно утичу на дефинисање савремених политичких пракси и њихових идеолошких корена. Наведени закључак је последица чињенице да је најважније наслеђе Првог светског рата, доминација националног принципа и прокламација националних држава као кључног субјекта глобалне политике. Управо стога, тумачења рата који је први у историји добио епитет „светски“ посматрана из националне перспективе отварају бројне теме и указују на многе дилеме, али не могу бити правилно сагледана без разумевања универзалног контекста у коме је рат почео, био вођен и до данас тумачен. Верујемо да је виђење Француске Републике остало на истом становишту као и пре сто година уз другачију перцепцију српске националне историје.

Проучавајући разлоге због којих модерне оружане снаге чак и изузетно моћних држава нису у стању да извојују победу у сукобима ниског интензитета Мартин ван Кревелд је дошао до закључка да се корен проблема налази у клаузевицевском схватању рата. У раду се разматрају кључни аргументи којима Кревелд настоји да побије Клаузевицево схватање рата као политичког инструмента: 1) постојање „нетројствених“ ратова, 2) успон тоталног рата који не само да није инструмент политике, него прети да прогута политику и 3) постојање ратова који се не воде због политичких циљева, него у име правде, религије и опстанка заједнице. Пореде се и критички сагледавају Клаузевицеви и Кревелдови одговори на питања ко води рат, у чему је логика рата и зашто се воде ратови. Показано је да Клаузевицева теорија пружа одређени отпор Кревелдовом превредновању и да логика рата нужно лежи у политичкој равни, управо како је то тврдио Клаузевиц. Аутори доказују да јаз између Клаузевицевог и Кревелдовог схватања узрока рата настаје због различитих перспектива из које ова два теоретичара посматрају рат. Закључено је да се непријатељи у рату боре за постизање својих циљева, то јест за остваривање/заштиту онога што опажају као свој интерес и/или ширење/одбрану својих (друштвених или групних) вредности, што је одређење циљева рата које уважава и Клаузевицев поглед одозго, визуру доносилаца политичких одлука, као и Кревелдов поглед одоздо, који рачуна са мотивима чланова друштва (групе) који иду у рат.

Едмунд Берк може да се сврста међу оне политичке филозофе којима је у средишту интересовања било бављење политичком праксом, који су својим теоријским опсервацијама узвисили ту праксу, дали јој специфични тонус због ког њихово бављење политиком, било као науком или као друштвеном делатношћу, представља извор инспирација и то не само за њихове савременике, него и за нас данас. Дело Едмунда Берка карактеристично је по томе што је он имао специфичан приступ друштвеним појавама и процесима, који је, како су то независно један од другога приметили Слободан Јовановић и Џефри Харт, у својој бити социолошки. Управо је такав приступ омогућио Берку да предвиди ток Француске револуције. У раду се анализирају Беркови ставови о праведном рату, друштвеном осамостаљењу војске и политизацији војске, с циљем да се укаже на Берков допринос разумевању феномена рата и војске као друштвене институције, као и на оне аспекте Беркове мисли о војсци који су још увек актуелни. Берк је пошао од претпоставке да је праведан рат који се води по нужности, прихватио је захтев за моралношћу рата, али је увео и процену пробитачности ратовања као критеријум праведности рата и повезао ове критеријуме у нераскидиву целину. Беркова размишљања о побуњеној и политизованој војсци блиска су великим политиколозима XX и XXI века као што су Роберт Дал и Ђовани Сартори.