Јован Базић

У овом раду су изложени резултати анализе о друштвеним узроцима и разлозима који су навели велике силе да буду присутне и умешане у догађаје на Балкану, као и на судбину балканских држава и квалитет живота њихових грађана. У функцији овог рада изложена је и хронологија најважнијих друштвено-историјских догађаја из XIX и XX века који су пресудно утицали на уређење Балкана и стварање националних држава на овом простору. Основни циљ рада је да пружи одговор на питање: да ли су балкански народи, због значаја простора на коме живе, постали трајни заробљеници интереса великих сила или пак имају могућност да сами одлучују о свом животу и будућности? Предмет овог рада условио је и примењене методе. Зато су овде примењене аналитичко-синтетичка метода, дескриптивна и историјска метода, као помоћна метода. Простор Балкана је у протекла два века био поприште бројних спорова, конфликата и ратова, како између балканских народа, тако и против неке од великих сила или између великих сила. Балкански народи су почев од ХIХ века настојали да створе или прошире своје државе, а велике силе су, готово увек утицале на исход тих планова, водећи при том рачуна превасходно о својим. Такав значај за велике силе Балкан дугује пре свега свом географском положају, као најкраћем путном правцу различитих делова Европе са Малом Азијом, као и настојању великих сила да остваре утицај и контролу над овим геостратешки изузетно важним подручјем.

У овом раду се разматрају различити аспекти савремених политичких догађаја и процеса који све више доводе у питање могућност опстанка Србије у евроинтеграцијским процесима, чији је крајњи циљ остваривање пуноправног чланства у Европској унији. Ово је један од кључних приоритета и стратешки циљ актуелне спољне политике Србије. У том контексту се нарочито указује на: еволуцију опредељења за чланство у ЕУ након петооктобарских промена и ток реформских процеса који воде томе; на асиметричне, непринципијелне и непредвидиве политичке услове и ултиматуме који се постављају Србији у преговарачком процесу, међу којима је најтежи признање независности Косова, чиме се дестабилизује Србија, нарушава њен територијални интегритет и суверенитет; као и на друге политичке појаве које доводе у питање перспективу њеног чланства у ЕУ. Циљ овог рада је да, на основу анализе релевантних докумената, резултата новијих истраживања и литературе, као и непосредних запажања тенденција релевантних политичких процеса, укаже на основне политичке чиниоце који успоравају Србију у евроинтеграцијским процесима; а потом, покуша да елаборира питања жељене и нежељене будућности Србије на европском путу. У методолошком приступу, у овом раду, доминира аналитичко дескриптивни метод, као и компаративни метод чији је смисао да објасни специфичности критеријума и услова који се постављају Србији за пријем у чланство ЕУ у односу на друге земље које су већ примљене или оне које су у преговарачком процесу као и Србија.

У овом раду je компаративном анализом обухваћен са­став институционалне структуре политичких елита у државама насталим из бивших република СФРЈ. Анализом су обухваћени актуелни председници република, чланови парламената и чланови влада. Основни циљ у овом раду јесте сагледавање нивоа, врсте и карактера образовања припадника политичких елита. Посебна пажња ce посвећyje члановима влада, јер је основна претпоставка да образовни профил њиховог састава треба да буде најкомпетентнији за вршење власти. Са тог становишта, из ове анализе се могу формулисати две значајне оцене. Прва је да међу члановима влада има доста људи чије образовање и радно искуство нису ни у каквој функционалној вези са пословима које врше у влади; и друга, запажену улогу имају млади високо образовани људи који су се школовали у време распада СФРЈ и настанка њихових држава, а многи међу њима су били у иностранству на стручним усавршавањима или различитим курсевима политичке обуке. Даљим сагледавањем њиховог образовања и политике коју заступају, могу се тражити одговори на различита политичка питања.

Предмет овог paдa јесте анализа друштвених аспеката националног и грађанског васпитања у просветној политици Србије након великих друштвених промена од 2000. године до данас. У овом периоду непрестано трају реформе основног образовања и васпитања, које се у суштини односе на прилагођавање нашег образовања неолибералном концеп­ту друштвених реформи и образовним системима земаља Европске уније. У тој функцији је и редефинисање национал­ног и грађанског васпитања, где се све више у циљевима и садржају образовања истичу вредности евоинтеграцијских процеса и либералне демократије. При томе се инсистира на развоју свести о европском идентитету и заједничким основним вредностима, као и на етничким карактеристикама српског народа и других етничких заједница које живе у Србији. Зато су у фокусу ове анализе образовни циљеви и садржаји који су релевантни са становишта националног и грађанског васпитања, при чему ce посебна пажња посвећyje њиховој заступљености у наставним плановима и програмима, као и у релевантним наставним предметима.

Приказ књиге: Љубиша Р. Митровић, Савремене структурне промене и култура мира, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет, Центар за социолошка истраживања, Ниш, 2007.

Предмет овог рада јесте разматрање националног и европског идентитета, као облика колективне самосвести и битног чиниоца општег и хуманистичког васпитања и образовања, у реформи високог образовања према стандардима Болоњског процеса. При томе се полази од Болоњске декларације где је указано да ће се у реформи образовања поштовати различите културе, језици и национални образовни системи. Национални идентитет је у Болоњском процесу садржан двоструко. Најпре као његово свођење искључиво на етничка обележја, а потом, као настојање да се гради европски идентитет, који је у функцији глобализацијских процеса и евроинтеграција. У том контексту, и као потврда ове тезе, илустративно се указује на заступљеност релевантних садржаја о националном идентитету у реформисаним студијским програмима учитељских факултета у Београду и Загребу.

У овом раду се разматра национални идентитет, као израз индивидуалног и колективног самоодређења, у процесу политичке социјализације. У том процесу деца и други чланови друштва стичу знања о одређеној нацији, начину живота у њој, њеним вредностима и особеностима, оспособљавају се за самостални живот, прилагођавају се околностима и другим људима, усвајају политичке обрасце и кроз друштвену интеракцију обликују своје, али и друштвено понашање. Социјалне интеракције у овим контекстима помажу људима да науче и развију обрасце политичке културе, међусобну солидарност и свест о пригодности одређеној нацији, као и позитиван однос према њој. Национални идентитет је присутан још од најранијих фаза политичке социјализације у сложеној мрежи интеракција између друштва и индивидуе, најпре учењем матерњег језика и усвајањем основних елемената културе, а по­том кроз процес образовања се усвајају симболички и материјални чиниоци сопствене нације. У формирању националног идентитета учествују бројни агенси, међу којима су најзначајнији породица, школа, група вршњака, политичке организације, верске установе, средства масовних комуникација, инструменти симболичке ком­поненте политике и тд. Кроз процесе политичке социјализације, формирања и учвршћивања националног идентитета људи уче своје улоге, односно национално дефинисана очекивања која у датим друштвеним ситуацијама треба да следе.

У овом раду се разматра улога косовског мита у обликовању српског националног идентитета кроз веома сложене друштвеноисторијске процесе, као и његове рефлексије у савременој српској политици. Настанак косовског мита је везан за наративе о Косовској бици из 1389. године утемељене у црквеној књижевности и српским епским песмама косовског циклуса, а потом и континуираном приповедању о овом догађају које припада различитим дискурсима. Косовски мит је најважнији српски мит који чини основу српског националног идентитета. Он je био важан чинилац националних осећања и имао је веома значајну улогу у процесу културне и политичке хомогенизације Срба, нарочито у време ослободилачких ратова од Отоманске империје. Свој врхунац, косовски мит, је достигао у време Балканских ратова (1912-1913), када је ослобођење Косова и Метохије, као и других српских крајева, тумачено као испуњење завета предака и освета Турцима за пораз из 1389. годи­не. Касније, је слабије долазио до изражаја, осим у два снажнија таласа. Најпре у време Првог светског рата када је инструментализован у функцији уједињења Срба, Хрвата и Словенаца и третиран као заједничко културно наслеђе које уједињује ове народе; а по­том, крајем XX века, у време заоштравања кризе на Косову и Метохији и обележавања 600-те годишњице Косовске битке (1989).

У овом раду су изложени резултати анализе идеолошких циљева и садржаја, као и њихових међусобних корелација у актуелним наставним програмима за први циклус основног образовања у Републици Србији. Ови програми су донети у процесу друштвено-политичких промена започетих октобра 2000. године, у којима је осим смене владајућих елита и прерасподеле политичке моћи, дошло до промена у друштву и систему вредности, а потом и до реконструкције српске државности. Све је то утицало и на учестале промене у образовно васпитном систему, што се може најпоузданије запазити у програмима за први циклус основног образовања где су наставни садржаји о друштвеним вредностима и најзаступљенији. Зато се ово истраживање бави анализом програма на нивоу документа, па је у њему примењен аналитичко-дескриптивни метод како би се идентификовали и описали основни идеолошки циљеви и садржаји, а потом и утврдила њихова међусобна сагласност и кохерентност са владајућом идеолошкoм концепцијом. Основно полазиште у овим разматрањима је да су актуелни наставни програми за први циклус основног образовања у Србији дефинисани у складу са неолибералном идеологијом и стратегијом развоја и да је то учињено кроз механизме селективног приступа културним вредностима, њихове евалуације и наметања друкчијег погледа на свет. Идеолошки чиниоци у овимнаставним програмима се могу препознати кроз циљеве, задатке и наставне садржаје који се односе нарочито на: развој свести о државној и националној припадности; развој религијске свести и верске толеранције; и оспособљавање за живот у демократски уређеном друштву. Ова питања су комплементарно дефинисана у виду експлицитних или скривених идеолошких садржаја.