Горан В. Николић

У раду се указује да се релативно спор развој јуана као резервне валуте одвија паралелно са експанзијом трговине фактурисане у ренминбијама. Тврди се да би, и у одсуству финансијске либерализације, ренминби ипак могао постати глобална валута. Наиме, предност статуса лидера у светској трговини ствара потенцијал за креирање тражње и понуде ренминбија, а у истом смеру делује и повећање броја централних банака са којима Народна банка Кине има уговоре о своп линијама за размену девиза, као и убрзан развој офшор тржишта јуана. Важан моменат биће очекиване промене у кинеском режиму девизног курса будући да би престанак везивања јуана за корпу валута и прелазак на режим циљања инфлације могао да доведе до тога да већи део Азије прати Кину, односно интензивније користи њену валуту. Додатно, иако тренутно искључиво за домаћу употребу, дигитална валута централне банке Кине ће на крају олакшати међународну употребу ренминбија. Последично, може се закључити да ће у наредним деценијама долар наставити да буде главна светска монета, али не тако изражено као што је то тренутно случај.

Рад има за циљ да испита саме терминолошке контроверзе везане за појам новог хладног рата. Интенција рада је и да се одговори на питање шта ће одлучитити победника у сукобу две силе, посебно у контексту америчко-кинеског „трговинског рата'' који је смањио међусобну зависност две стране, дајући простор за дивергентније спољнополитичко понашање. Додатно, намера рада је и анализа утицаја рата у Украјини и санкција према Руској Федерацији на односе Вашингтона и Пекинга. Анализом садржаја релевантне литературе дошло се до следећих закључака: (а) Интелектуални алати „старог хладног рата“ и „обуздавања“ не могу пуно помоћи креаторима политике у Вашингтону и Пекингу да се носе са геополитичким изазовима данашњице; (б) Иако Вашингтон и Пекинг инсистирају да нису у „новом хладном рату“, таква аналогија је све чешћа у дискусијама о односима две државе и оне се често понашају као да су у њему. Суштински елемент старог хладног рата - „стање непријатељства без оружаног сукоба“ - је присутан, пошто обе земље траже моћ и утицај, или желе да опструишу или обуздају једна другу градећи нове безбедносне архитектуре, трговинске и финансијске режиме и развијајући системе регулације технологије и глобалних норми; в) Дубоке везе између економија две супростављене суперсиле, међусобна зависност од технологије, трговине и података никада нису постојале у оригиналном Хладном рату, а прекид привредне сарадње гурнуо би обе државе и свет у дубоку вишегодишњу депресију. Ова међуповезаност отвара могућности коегзистенције, које могу довести и до краја тзв. „Другог хладног рата“.

Док је у прошлости моћ држава била заснована на контроли копна или океана, данас је она дефинисана контролом токова људи, робе, новца и података, и конекција које токови истих креирају. Кључне области моћи п(остају): економија, технологија, потенцијал за долазеће климатске промене, људство, војска, здравствени капацитети и културна доминација. Нова реалност дефинише глобалну привреду: (непријатељско) преузимање међународне економије од стране геополитике, иако главно бојно поље на коме се такмиче велике силе није војно, већ економско. У новонастућој гео-економској ери многе државе стављају економију у центар стратегије. Тржишна моћ у неким областима – као што су 5Г, полупроводници, ретке земље, квантно рачунарство и системи плаћања – је критична, као и контрола токова података и дигиталних услуга. Дошло је до драматичне промене у самој природи моћи и начинима на које се она мења и креће и у ери која је дошла након пост-хладноратовеске, налазимо се у стању без формалног рата, али свакако не мира.

"Да није било ратова... Срба би било..." Овај чланак посвећен је у литератури више пута поновљеним тезама према којима је српско становништво током позног средњег века било једнако бројно као народи појединих западоевропских држава, након чега је последицом ратова, сеоба и асимилације до савременог доба постало вишеструко малобројније од њих. Анализирајући познате податке о бројности становништва Србије и српских земаља, те балканских и западноевропских друштава, током претходних хиљаду година, дошли смо до нешто другачијих закључака који су упоредно представљени у овом раду.

Пандемија КОВИД-19 и с њом повезана економска криза катализује ребаланс у глобалној моћи, од Запада ка Истоку, што се одражава и на валутна тржишта. Процене су да ће значајно ојачати утицај ренминбија (РМБ) током треће деценије 21. века, да би на крају тог периода он постао трећа највећа резервна валута. Ово је повезано са растућом спремношћу страних инвеститора да уђу на једно од ретких тржишта капитала за које се очекује значајан раст у пост-КОВИД-19 ери, пре свега захваљујући убрзању либерализације кинеског финансијског тржишта и очекиваној апресијацији РМБ током 2020-их. Кинески помаци на развоју прве суверене дигиталне валуте ће такође имати велику важност за интернационализацију РМБ. Огромна величина кинеске економије, која ће 2028. вероватно престићи америчку, и растућа улога РМБ-а представљају до сада најозбиљнији изазов за САД и долар. У надолазећем мултиполарном свету може се замислити да долар наставља да игра претежну, али не као сада ексклузивну улогу, у међународној трговини и финансијама. Дакле, јасно је да је РМБ још увек далеко од светске резервне валуте, која захтева пуну конвертибилност и потпуну либерализацију тржишта капитала, али се пут ка трополном монетарном систему, кога би чинили долар, евро и ренминби, назире.

Технолошки напредак који је Кина успела да постигне у последње две деценије, чини је далеко најозбиљнијим изазивачем за глобалну хегемонију са којим су се две англосаксонске земље (прво Британија, а затим САД) сусреле у последња скоро три века. Упоредо са тренутним трговинским ратом, САД и Кина су заплетене у растућу конкуренцију ради доминације у различитим пољима технологије следеће генерације, пре свега 5G мрежама и вештачкој интелигенцији (AI). Суштински, надметање је око тога ко ће контролисати инфраструктуру и стандарде информационе технологије на глобалном нивоу. Пекинг је припремио бројне планове, као што је “Made in China 2025”, са циљем да доминира у области глобалне ‘high-tech' производње, са идејом да Кину претвори у светског лидера у 5G, AI и другим областима високе технологије.

Бележећи константан снажан трговински дефицит са Кином, САД су се надале да ће повећање тарифа и јачање економских претњи присилити Пекинг на спровођење реформи које би смањиле трговинске неравнотеже и ојачале позицију америчких компанија у Кини (нпр. кроз напуштање субвенција и укидање обавезног трансфера технологије и ојачвање права интелектуалне својине). Али, чини се да су то била прилично нереална очекивања. Наиме, бивајући у све тежој позицији, кинеске фирме су да би минимизовале трошкове, почеле да повлаче из ланаца снабдевања које су подложне санкцијама САД-а, настојећи да уместо тога произведу инпут или у земљи или у земљама кинеске сфере утицаја. Дуготрајни америчко-кинески трговински конфликт ће изазвати шокове који ће захватити читаву светску економију. Глобална конкуренција између Вашингтона и Пекинга ће се интензивирати без обзира на напредак у решавању трговинских питања, будући да америчка политика фактички промовише поделу светске економије на два конкурентна блока. На крају, чини се да ће западне земље бити присиљене да привате успон Кине и да укључе ту земљу у хегемонијско језгро или да буде спремне за појаву контра-хегемонијске силе.

Референтне анализе указују да су главни узроци не­станка и настанка држава у нововековној историји углавном национални, религиозни, културолошки, те да економски фактор има мањи утицај. При анализи економских аргумената за и против сецесије круцијална је процена ефеката раздруживања у кратком и дугом року. Сумарна анализа не иде на руку индепендистима; наиме показује се да сецесија кошта, односно да има сасвим извесне губитке док су добици у дугом року неизвесни што, уз инхерентну несклоност еко­номских актера ка ризику, сугерише да је лакше мобилисати снаге за "статус кво". Наиме, велики број студија указује да је управо економија била један од интегративних чинилаца, односно да сецесионистички покрети, услед антиципираних високих трошкова за њихове резиденте, нису успевали у индустријализованим и демократским земљама, у којима постоје разрађени механизми мирног решавања конфликтних интереса. Велике земље уживају економске предности због тога што политички детерминисане границе одређују величину тржишта. Ако постоји слободна трговина и глобално тржиште, чак и релативно мале културалне, лингвистичке и етничке групе могу имати користи од креирања сопствених правних и политичких јурисдикција. У сваком случају, историја стварања и сецесија нација-држава је под утицајем трговинског режима.

На почетку 21. века свет пролази кроз турбулентне геополитичке промене. Финансијска, а потом и економска, криза крајем 2000-их драматично поткопова постојеће глобалне обрасце моћи. Свет улази у неку врсту мултиполарног међународног система. На делу je дифузија глобалне моћи, њена прерасподела на капиларни начин. САД још увек има убедљиво највећу привреду, обим војне моћи у поређењу са оном код потенцијалних противника je неупоредиво већи, степен политичког утицаја у међународном систему je без преседана. Међутим, кинески војни издаци ћe средином следеће деценије престићи америчке, економска моћ те земље ће још раније превазићи америчку, политички утицај САД ћe остати снажан, али ни изблиза као данас. Будући да je, борем формално, инаугурисана вишевекторска политика наше земље, тзв. ослањање на четири стуба светске моћи, промене на глобалној равни су од повећаног значаја за креаторе домаће политике.

Финансијска криза je Европу погурала ка интроспек­цији, ка ревизији сопственог економског поретка и односа и последичио смањила вољу за промишљањем свог спољно-политичког положаја. Укључивање у светске привредне токове радне снаге већег броја земаља, пре свих Кине, Индије, Брази­ла, ресургенција Русије у финансијском и војном смислу, њихов свеукупни политичко-економски раст нужно je довео до релативног опадања моћи традиционалних западних сила. У овом раду je изнета квантитативна анализа актуелних економских трендова који говоре у прилог тези о релативном економском паду, као и пресек спољно-политичког положаja ЕУ. Рад такође показује да досадашњи модел утицаја пу­тем пројекције нормативне моћи не дaje жељене резултате нити пружа могућности развоја услед специфичне генезе и развоја пост-колонијалног и пост-империјалног света.

Први пут у модерној историји једна незападна држава, Кина, постала је прва индустријска сила света и највећи глобални извозник. Средњорочно посматрано, глобални фи­нансијски систем се креће ка мулти-валутном систему, где ћe долар постати само једна од неколико валута које ће делити међународну улогу. Референтне пројекције показују да ћe економија Кине престићи америчку већ почетном 20-их година овог века, и Велика рецесија 2007-08. само је убрзала ове процесе. Међутим, САД ћe извесно још деценијама задржати технолошки супериорну привреду, обим војне моћи у поређењу са оном код потенцијалних противника ћe остати неупоредиво већи, док je степен политичког утицаја у међународним односима без преседана.

Након снажног раста у периоду 1998-2008 и рецесије током 2009. руска економија је постигла умерен раст у периоду 2010-2012. Потом је детектован спор раст (1,3%) у 2013, док су пројекције за 2014. повећање БДП од само 0,2%. Тренутно се руска привреда суочава с могућношћу санкција и стагнације што би могло потрајати и дуже од три године. Рубља је изгубила 1/4 своје вредности од средине 2014, закључно са крајем те године. У базном сценарио руске централне банке очекује се практично нулти раст у 2015. и 2016, са веома скромним опоравком од 1,6% у 2017. Чак и пре ескалације кризе у Украјини, привреда Русије je релативио лоше функционисала, указујући како модел раста заснован на из­возу енергената добрим делом није ефективан. У складу са ММФ, мерено по куповној моћи, Русија 2014 има БДП од 2,6 хиљада милијарди долара (око 18,4 хиљада долара per capita), те је њен удео у светској производњи 3,4%, што је благ пад у односу на претходне године, а пројекције указују да ће се тај тренд наставити. По тржишним курсевима Русија чини 2,8% светског БДП.

Након одржавања минималног раста у 2014, привреда Русије ће забележити дубоку рецесију 2015, након чега следи стабилизација 2016, са вероватним јењавањем геополитичких тензија. Тренд пада привредног раста у Русији погоршава се услед комбинованог ефекта колапса цене нафте и економских санкција, које су довеле до драстичне депресијације рубље, снажних финансијских притисака на банкарски сектор и компаније и погоршаних економских очекивања. Успоравање раста је последица оштрог пада инвестиција и успоравања приватне потрошње, те снажног убрзања одлива капитала, повећаних трошкова кредитирања и раста инфлације. Извесно је да ће руска привреда морати да претрпи тежак период адаптације пре него што дође на нову (нижу) равнотежну тачку. Међународне девизне резерве Русије пале су за 24,4% у 2014, на 385 милијарди долара 1. јануара 2015. Додатно, девизне резерве смањене су за 16 милијарди долара од почетка године, закључно са крајем октобра 2015. Инфлација је у првих десет месеци 2015. износила високих 11,2%. Коначно стабилизована рубља је изгубила скоро петину своје вредности према евру у последњих 12 месеци, закључно са новембром 2015, док је пад у односу на долар био још снажнији. Нето одлив капитала из землље одстране компанија и банака достигао је 151,5 милијарди долара у 2014, док се предвиђа да ће он остати висок и током 2015 (70 милијарди долара). Западне санкције и њихов утицај на финансирање корпорација представљају већу претњу производњи нафте Русије него сама ниска цена нафте, закључак је мартовског (2015) извештаја Фицха, светске рејтинг агенције. Руске нафтне компаније могу издржати и цену од 55 долара за барел неколико година, али ако се приступ финансирању не поправи и ограничења извоза остану, произвођачи неће моћи да предузму инвестиције које су потребне за одржавање производње средњорочно. Ово је посебно важно јер око половине буџета Русије чине приходи везани са енергенте. Иначе, последњих месеци Русија је смањивала извоз сирове нафте и уместо тога добар део продукције слала домаћим рафинеријама, што доноси више стопе приноса него продаја сирове нафте на светском тржишту по текућим ниским ценама.