Goran V. Nikolić

U radu se ukazuje da se relativno spor razvoj juana kao rezervne valute odvija paralelno sa ekspanzijom trgovine fakturisane u renminbijama. Tvrdi se da bi, i u odsustvu finansijske liberalizacije, renminbi ipak mogao postati globalna valuta. Naime, prednost statusa lidera u svetskoj trgovini stvara potencijal za kreiranje tražnje i ponude renminbija, a u istom smeru deluje i povećanje broja centralnih banaka sa kojima Narodna banka Kine ima ugovore o svop linijama za razmenu deviza, kao i ubrzan razvoj ofšor tržišta juana. Važan momenat biće očekivane promene u kineskom režimu deviznog kursa budući da bi prestanak vezivanja juana za korpu valuta i prelazak na režim ciljanja inflacije mogao da dovede do toga da veći deo Azije prati Kinu, odnosno intenzivnije koristi njenu valutu. Dodatno, iako trenutno isključivo za domaću upotrebu, digitalna valuta centralne banke Kine će na kraju olakšati međunarodnu upotrebu renminbija. Posledično, može se zaključiti da će u narednim decenijama dolar nastaviti da bude glavna svetska moneta, ali ne tako izraženo kao što je to trenutno slučaj.

Rad ima za cilj da ispita same terminološke kontroverze vezane za pojam novog hladnog rata. Intencija rada je i da se odgovori na pitanje šta će odlučititi pobednika u sukobu dve sile, posebno u kontekstu američko-kineskog „trgovinskog rata'' koji je smanjio međusobnu zavisnost dve strane, dajući prostor za divergentnije spoljnopolitičko ponašanje. Dodatno, namera rada je i analiza uticaja rata u Ukrajini i sankcija prema Ruskoj Federaciji na odnose Vašingtona i Pekinga. Analizom sadržaja relevantne literature došlo se do sledećih zaključaka: (a) Intelektualni alati „starog hladnog rata“ i „obuzdavanja“ ne mogu puno pomoći kreatorima politike u Vašingtonu i Pekingu da se nose sa geopolitičkim izazovima današnjice; (b) Iako Vašington i Peking insistiraju da nisu u „novom hladnom ratu“, takva analogija je sve češća u diskusijama o odnosima dve države i one se često ponašaju kao da su u njemu. Suštinski element starog hladnog rata - „stanje neprijateljstva bez oružanog sukoba“ - je prisutan, pošto obe zemlje traže moć i uticaj, ili žele da opstruišu ili obuzdaju jedna drugu gradeći nove bezbednosne arhitekture, trgovinske i finansijske režime i razvijajući sisteme regulacije tehnologije i globalnih normi; v) Duboke veze između ekonomija dve suprostavljene supersile, međusobna zavisnost od tehnologije, trgovine i podataka nikada nisu postojale u originalnom Hladnom ratu, a prekid privredne saradnje gurnuo bi obe države i svet u duboku višegodišnju depresiju. Ova međupovezanost otvara mogućnosti koegzistencije, koje mogu dovesti i do kraja tzv. „Drugog hladnog rata“.

Dok je u prošlosti moć država bila zasnovana na kontroli kopna ili okeana, danas je ona definisana kontrolom tokova ljudi, robe, novca i podataka, i konekcija koje tokovi istih kreiraju. Ključne oblasti moći p(ostaju): ekonomija, tehnologija, potencijal za dolazeće klimatske promene, ljudstvo, vojska, zdravstveni kapaciteti i kulturna dominacija. Nova realnost definiše globalnu privredu: (neprijateljsko) preuzimanje međunarodne ekonomije od strane geopolitike, iako glavno bojno polje na kome se takmiče velike sile nije vojno, već ekonomsko. U novonastućoj geo-ekonomskoj eri mnoge države stavljaju ekonomiju u centar strategije. Tržišna moć u nekim oblastima – kao što su 5G, poluprovodnici, retke zemlje, kvantno računarstvo i sistemi plaćanja – je kritična, kao i kontrola tokova podataka i digitalnih usluga. Došlo je do dramatične promene u samoj prirodi moći i načinima na koje se ona menja i kreće i u eri koja je došla nakon post-hladnoratoveske, nalazimo se u stanju bez formalnog rata, ali svakako ne mira.

"Da nije bilo ratova... Srba bi bilo..." Ovaj članak posvećen je u literaturi više puta ponovljenim tezama prema kojima je srpsko stanovništvo tokom poznog srednjeg veka bilo jednako brojno kao narodi pojedinih zapadoevropskih država, nakon čega je posledicom ratova, seoba i asimilacije do savremenog doba postalo višestruko malobrojnije od njih. Analizirajući poznate podatke o brojnosti stanovništva Srbije i srpskih zemalja, te balkanskih i zapadnoevropskih društava, tokom prethodnih hiljadu godina, došli smo do nešto drugačijih zaključaka koji su uporedno predstavljeni u ovom radu.

Pandemija KOVID-19 i s njom povezana ekonomska kriza katalizuje rebalans u globalnoj moći, od Zapada ka Istoku, što se odražava i na valutna tržišta. Procene su da će značajno ojačati uticaj renminbija (RMB) tokom treće decenije 21. veka, da bi na kraju tog perioda on postao treća najveća rezervna valuta. Ovo je povezano sa rastućom spremnošću stranih investitora da uđu na jedno od retkih tržišta kapitala za koje se očekuje značajan rast u post-KOVID-19 eri, pre svega zahvaljujući ubrzanju liberalizacije kineskog finansijskog tržišta i očekivanoj apresijaciji RMB tokom 2020-ih. Kineski pomaci na razvoju prve suverene digitalne valute će takođe imati veliku važnost za internacionalizaciju RMB. Ogromna veličina kineske ekonomije, koja će 2028. verovatno prestići američku, i rastuća uloga RMB-a predstavljaju do sada najozbiljniji izazov za SAD i dolar. U nadolazećem multipolarnom svetu može se zamisliti da dolar nastavlja da igra pretežnu, ali ne kao sada ekskluzivnu ulogu, u međunarodnoj trgovini i finansijama. Dakle, jasno je da je RMB još uvek daleko od svetske rezervne valute, koja zahteva punu konvertibilnost i potpunu liberalizaciju tržišta kapitala, ali se put ka tropolnom monetarnom sistemu, koga bi činili dolar, evro i renminbi, nazire.

Tehnološki napredak koji je Kina uspela da postigne u poslednje dve decenije, čini je daleko najozbiljnijim izazivačem za globalnu hegemoniju sa kojim su se dve anglosaksonske zemlje (prvo Britanija, a zatim SAD) susrele u poslednja skoro tri veka. Uporedo sa trenutnim trgovinskim ratom, SAD i Kina su zapletene u rastuću konkurenciju radi dominacije u različitim poljima tehnologije sledeće generacije, pre svega 5G mrežama i veštačkoj inteligenciji (AI). Suštinski, nadmetanje je oko toga ko će kontrolisati infrastrukturu i standarde informacione tehnologije na globalnom nivou. Peking je pripremio brojne planove, kao što je “Made in China 2025”, sa ciljem da dominira u oblasti globalne ‘high-tech' proizvodnje, sa idejom da Kinu pretvori u svetskog lidera u 5G, AI i drugim oblastima visoke tehnologije.

Beležeći konstantan snažan trgovinski deficit sa Kinom, SAD su se nadale da će povećanje tarifa i jačanje ekonomskih pretnji prisiliti Peking na sprovođenje reformi koje bi smanjile trgovinske neravnoteže i ojačale poziciju američkih kompanija u Kini (npr. kroz napuštanje subvencija i ukidanje obaveznog transfera tehnologije i ojačvanje prava intelektualne svojine). Ali, čini se da su to bila prilično nerealna očekivanja. Naime, bivajući u sve težoj poziciji, kineske firme su da bi minimizovale troškove, počele da povlače iz lanaca snabdevanja koje su podložne sankcijama SAD-a, nastojeći da umesto toga proizvedu input ili u zemlji ili u zemljama kineske sfere uticaja. Dugotrajni američko-kineski trgovinski konflikt će izazvati šokove koji će zahvatiti čitavu svetsku ekonomiju. Globalna konkurencija između Vašingtona i Pekinga će se intenzivirati bez obzira na napredak u rešavanju trgovinskih pitanja, budući da američka politika faktički promoviše podelu svetske ekonomije na dva konkurentna bloka. Na kraju, čini se da će zapadne zemlje biti prisiljene da private uspon Kine i da uključe tu zemlju u hegemonijsko jezgro ili da bude spremne za pojavu kontra-hegemonijske sile.

Referentne analize ukazuju da su glavni uzroci ne­stanka i nastanka država u novovekovnoj istoriji uglavnom nacionalni, religiozni, kulturološki, te da ekonomski faktor ima manji uticaj. Pri analizi ekonomskih argumenata za i protiv secesije krucijalna je procena efekata razdruživanja u kratkom i dugom roku. Sumarna analiza ne ide na ruku independistima; naime pokazuje se da secesija košta, odnosno da ima sasvim izvesne gubitke dok su dobici u dugom roku neizvesni što, uz inherentnu nesklonost eko­nomskih aktera ka riziku, sugeriše da je lakše mobilisati snage za "status kvo". Naime, veliki broj studija ukazuje da je upravo ekonomija bila jedan od integrativnih činilaca, odnosno da secesionistički pokreti, usled anticipiranih visokih troškova za njihove rezidente, nisu uspevali u industrijalizovanim i demokratskim zemljama, u kojima postoje razrađeni mehanizmi mirnog rešavanja konfliktnih interesa. Velike zemlje uživaju ekonomske prednosti zbog toga što politički determinisane granice određuju veličinu tržišta. Ako postoji slobodna trgovina i globalno tržište, čak i relativno male kulturalne, lingvističke i etničke grupe mogu imati koristi od kreiranja sopstvenih pravnih i političkih jurisdikcija. U svakom slučaju, istorija stvaranja i secesija nacija-država je pod uticajem trgovinskog režima.

Na početku 21. veka svet prolazi kroz turbulentne geopolitičke promene. Finansijska, a potom i ekonomska, kriza krajem 2000-ih dramatično potkopova postojeće globalne obrasce moći. Svet ulazi u neku vrstu multipolarnog međunarodnog sistema. Na delu je difuzija globalne moći, njena preraspodela na kapilarni način. SAD još uvek ima ubedljivo najveću privredu, obim vojne moći u poređenju sa onom kod potencijalnih protivnika je neuporedivo veći, stepen političkog uticaja u međunarodnom sistemu je bez presedana. Međutim, kineski vojni izdaci će sredinom sledeće decenije prestići američke, ekonomska moć te zemlje će još ranije prevazići američku, politički uticaj SAD će ostati snažan, ali ni izbliza kao danas. Budući da je, borem formalno, inaugurisana viševektorska politika naše zemlje, tzv. oslanjanje na četiri stuba svetske moći, promene na globalnoj ravni su od povećanog značaja za kreatore domaće politike.

Finansijska kriza je Evropu pogurala ka introspek­ciji, ka reviziji sopstvenog ekonomskog poretka i odnosa i posledičio smanjila volju za promišljanjem svog spoljno-političkog položaja. Uključivanje u svetske privredne tokove radne snage većeg broja zemalja, pre svih Kine, Indije, Brazi­la, resurgencija Rusije u finansijskom i vojnom smislu, njihov sveukupni političko-ekonomski rast nužno je doveo do relativnog opadanja moći tradicionalnih zapadnih sila. U ovom radu je izneta kvantitativna analiza aktuelnih ekonomskih trendova koji govore u prilog tezi o relativnom ekonomskom padu, kao i presek spoljno-političkog položaja EU. Rad takođe pokazuje da dosadašnji model uticaja pu­tem projekcije normativne moći ne daje željene rezultate niti pruža mogućnosti razvoja usled specifične geneze i razvoja post-kolonijalnog i post-imperijalnog sveta.

Prvi put u modernoj istoriji jedna nezapadna država, Kina, postala je prva industrijska sila sveta i najveći globalni izvoznik. Srednjoročno posmatrano, globalni fi­nansijski sistem se kreće ka multi-valutnom sistemu, gde će dolar postati samo jedna od nekoliko valuta koje će deliti međunarodnu ulogu. Referentne projekcije pokazuju da će ekonomija Kine prestići američku već početnom 20-ih godina ovog veka, i Velika recesija 2007-08. samo je ubrzala ove procese. Međutim, SAD će izvesno još decenijama zadržati tehnološki superiornu privredu, obim vojne moći u poređenju sa onom kod potencijalnih protivnika će ostati neuporedivo veći, dok je stepen političkog uticaja u međunarodnim odnosima bez presedana.

Nakon snažnog rasta u periodu 1998-2008 i recesije tokom 2009. ruska ekonomija je postigla umeren rast u periodu 2010-2012. Potom je detektovan spor rast (1,3%) u 2013, dok su projekcije za 2014. povećanje BDP od samo 0,2%. Trenutno se ruska privreda suočava s mogućnošću sankcija i stagnacije što bi moglo potrajati i duže od tri godine. Rublja je izgubila 1/4 svoje vrednosti od sredine 2014, zaključno sa krajem te godine. U baznom scenario ruske centralne banke očekuje se praktično nulti rast u 2015. i 2016, sa veoma skromnim oporavkom od 1,6% u 2017. Čak i pre eskalacije krize u Ukrajini, privreda Rusije je relativio loše funkcionisala, ukazujući kako model rasta zasnovan na iz­vozu energenata dobrim delom nije efektivan. U skladu sa MMF, mereno po kupovnoj moći, Rusija 2014 ima BDP od 2,6 hiljada milijardi dolara (oko 18,4 hiljada dolara per capita), te je njen udeo u svetskoj proizvodnji 3,4%, što je blag pad u odnosu na prethodne godine, a projekcije ukazuju da će se taj trend nastaviti. Po tržišnim kursevima Rusija čini 2,8% svetskog BDP.

Nakon održavanja minimalnog rasta u 2014, privreda Rusije će zabeležiti duboku recesiju 2015, nakon čega sledi stabilizacija 2016, sa verovatnim jenjavanjem geopolitičkih tenzija. Trend pada privrednog rasta u Rusiji pogoršava se usled kombinovanog efekta kolapsa cene nafte i ekonomskih sankcija, koje su dovele do drastične depresijacije rublje, snažnih finansijskih pritisaka na bankarski sektor i kompanije i pogoršanih ekonomskih očekivanja. Usporavanje rasta je posledica oštrog pada investicija i usporavanja privatne potrošnje, te snažnog ubrzanja odliva kapitala, povećanih troškova kreditiranja i rasta inflacije. Izvesno je da će ruska privreda morati da pretrpi težak period adaptacije pre nego što dođe na novu (nižu) ravnotežnu tačku. Međunarodne devizne rezerve Rusije pale su za 24,4% u 2014, na 385 milijardi dolara 1. januara 2015. Dodatno, devizne rezerve smanjene su za 16 milijardi dolara od početka godine, zaključno sa krajem oktobra 2015. Inflacija je u prvih deset meseci 2015. iznosila visokih 11,2%. Konačno stabilizovana rublja je izgubila skoro petinu svoje vrednosti prema evru u poslednjih 12 meseci, zaključno sa novembrom 2015, dok je pad u odnosu na dolar bio još snažniji. Neto odliv kapitala iz zemllje odstrane kompanija i banaka dostigao je 151,5 milijardi dolara u 2014, dok se predviđa da će on ostati visok i tokom 2015 (70 milijardi dolara). Zapadne sankcije i njihov uticaj na finansiranje korporacija predstavljaju veću pretnju proizvodnji nafte Rusije nego sama niska cena nafte, zaključak je martovskog (2015) izveštaja Ficha, svetske rejting agencije. Ruske naftne kompanije mogu izdržati i cenu od 55 dolara za barel nekoliko godina, ali ako se pristup finansiranju ne popravi i ograničenja izvoza ostanu, proizvođači neće moći da preduzmu investicije koje su potrebne za održavanje proizvodnje srednjoročno. Ovo je posebno važno jer oko polovine budžeta Rusije čine prihodi vezani sa energente. Inače, poslednjih meseci Rusija je smanjivala izvoz sirove nafte i umesto toga dobar deo produkcije slala domaćim rafinerijama, što donosi više stope prinosa nego prodaja sirove nafte na svetskom tržištu po tekućim niskim cenama.