Др Драган Траиловић

Србија и Русија су земље које деле дугу и сложену историју политичких, економских и културних веза. Њихови односи додатно постају комплекснији након избијања кризе у Украјини, која је генерисала бројне импликације по шире међународне односе, те тако и по односе између две државе. Супротстављање Русије и Запада створило је нове изазове спољној политици Србије позиционирајући је између стратешког спољнополитичког циља прикључења ЕУ и традиционалног пријатељства са Русијом. Овај чланак има за циљ да анализира стање и да приказ односа Србије и Русије од почетка и током кризе у Украјини. Рад ће испитати главне области сарадње између две земље, са посебним фокусом на политичко-економске односе у овом периоду. Рад се ослања на различите изворе, као што су званичне изјаве и документа, медијски извештаји, академске студије и истраживања јавног мњења.

Рад се бави новим дипломатским платформама за сарадњу Народне Републике Кине и Сједињених Америчких Држава са централноазијским регионом у формату „5+1”. Ова два формата сарадње сагледавају се у контексту унутаррегионалних промена у политичкој структури Централне Азије, пре свега промена у вези са транзицијом власти у централноазијским републикама и покретања консултативних састанака лидера држава Централне Азије са циљем унапређења регионалног повезивања. За аналитички оквир узимамо ону групу литературе која на међународне односе и процесе у овом региону гледа кроз призму Енглеске школе међународних односа, посебно се ослањајући на концепт „међународног друштва”. Полазимо од тврдње да и саме државе Централне Азије имају значајан утицај на процесе у политичко-економској структури региона исто како га имају и велики геополитички играчи. Циљ рада је да, узимајући у обзир регионални спољнополитички контекст и промене у њему, а преко дипломатских платформи „Кина+5” и „Ц5+1”, ослика део нове геополитичке динамике у региону. Закључује се да НР Кина преко ове дипломатске платформе у своје односе са регионом уводи и политичку компоненту сарадње уз нови приступ региону као интегралној целини, док САД настоје да оживљавањем дипломатске платформе „Ц5+1” остваре интеграцију Авганистана у регион, као и да Централној Азији пруже противтежу кинеском и руском утицају и ојачају своју позицију у региону.

Сарадња Народне Републике Кине и Републике Србије се у оквиру постојећег свеобухватног стратешког партнерства последњих неколико година, поред досадашњих поља партнерских односа, проширила и на сферу војне и сарадње у области безбедности. Та сарадња се одвија у два дела система националне безбедности Републике Србије и то у војном домену и у домену полицијске сарадње. У основи оваквог ангажмана НР Кине у Србији би се могли наћи, могући покушај њеног уласка на безбедносно и одбрамбено тржиште Европе са једне стране, као и њена потреба да заштити своја улагања и пројекте дуж новог Пута свиле, са другe. Стога је циљ овог рада да прикаже облике остварене и договорене сарадње између Народне Републике Кине и Републике Србије у овим областима, а као показатеља потенцијалних форми сарадње Кине и са другим државама Европе, те тако и остварења њене нове улоге у Европи као безбедносног актера.

У условима настајања нових прилика у међународним односима садржаним у новој расподели моћи на глобалном нивоу, настајању мултиполарног међународног поретка и све веће повезаности и међузависности државних и недржавних актера, када политички, економски и безбедносни изазови постају транснационални у свом домету веома је важно и позиционирање држава, посебно оних „малих“ у односу на ове промене. Као што је битно за друге државе, тако је битно и за Републику Србију да у оваквим околностима пронађе своје место, а у складу са својим националним и државним интересима, у оквирима савремених политичких, економских и безбедносних међународних интеграција. Уколико се пође од става да Србија само интегрисана у савремене токове у међународним односима може на најбољи начин да оствари и заштити своје националне интересе, постављају се и питања којим се интегративним токовима приклонити, према којим критеријумима се определити или пак, како уравнотежити своје односе са постојећим и новонастајућим половима моћи на глобалном нивоу. Стога је веома важно да свака држава има јасно дефинисану спољнополитичку стратегију и спољнополитичко опредељење, а које би било засновано на широком друштвеном консензусу о виталним националним интересима. Полазећи од тога, циљ овог рада је да на основу анализе резултата истраживања које је спровео Институт за политичке студије (2015-2018) прикаже основне налазе који се тичу оцене и мишљења грађана Србије према политичким, економским и безбедносним алтернативама у процесу њених међународних интеграција и сарадње са другим државама (Евроазијски савез, Русија, Кина), а у односу на оне који се често у јавном дискурсу Србије одређују безалтернативним.

Приказ књиге: Владимир Маљавин, Кина - историја, култура, религија, ННК Интернационал, Београд, 2008.

Рад разматра који су то главни геополитички актери нове Велике игре као и то које су основне детерминанте, интереси и циљеви који ове геополитичке актере на простору Централне Азије наводе на активан и свестран геополитички ангажман у региону. Додатно, циљ је да се утврде и средства, мере и начини помоћу којих ови актери настоје да успостављене геополитичке циљеве и остваре. Прво се у радудaje опис основних физичко-географских и демографских карактеристика, али и политичких процеса битних за овај регион, а затим се анализирају односи три највећа геополитичка актера у овом региону - Русија, Кина и САД. Рад се даље бави и мањим регионалним силама као што су Турска, Иран, Индија и Пакистан и њиховом улогом у новој Великој игри, као и улогом коју имају саме централноазијске републике у својим односима са великим силама у оваквим новонасталим околностима.

Популизам се јавља као једна од значајних друштвених и политичких појава, која око себе ствара доста контрoверзи. На популизам се са једне стране гледа као на озбиљну претњу демократији, док са друге стране постоје схватања која настоје да популизам одреде управо као демократску силу, као друштвени покрет, који је усмерен на премошћавање насталог социјалног јаза између народа и политичке и економске елите. До оваквих противречности долази због самих карактеристика популизма које се манифестују у друштвеној и политичкој пракси и које су међусобно често веома супротне једна другој. Стога је потребно поред једног општег одређења појма популизма, увек водити рачуна и о конкретним околностима у којима се он јавља и приступити му у зависности од случаја до случаја. У складу са тим у овом раду ћемо најпре покушати да одредимо које су то битне одлике популизма, а затим ћемо навести и које су то његове основне врсте. У другом делу рада бавићемо се узроцима популизма, као и његовим основним појавним облицима у Србији анализирањем деловања српских политичких партија као генератора овог политичког феномена.

Циљ овог рада је да на основу Устава Републике Србије као и Закона о председнику Републике, али и поли­тичке праксе и реалног политичког живота Србије, опише и утврди какав положај и какву улогу заузима шеф државе у њеном систему власти. У првом де­лу рада бавићемо се проблемом одређења карактера система власти у Србији, кроз супротстављање два става. Један заступа група аутора која сматра да је систем власти у Србији парламентарни, а друга група је она која истиче да је он полупредседничког типа. У другом делу рада бавићемо се надлежностима пред седника републике које му гарантује Устав Републике Србије, али и положајем и улогом коју му у систему обезбеђује реалан политички живот.

Етнички сукоби су једна од најозбиљнијих претњи по мир и стабилност једне државе, па и претња за међународни мир и безбедност, стога је бављење природом и узроцима етничких конфликата веома битно са становишта њихове превенције. У складу са тим, у овом раду бавићемо се облашћу етничких сукоба и то на конкретном примеру етничког конфликта из међу ханске популације и ујгурске етничке мањине у Аутономној области Синђанг у Народној Републици Кини. Основно (средишње) истраживачко питање, проблем који настојимо да истражимо јесте: како, на који начин, су из државног центра инициране про­мене друштвено-политичког уређења кинеске државе од формирања Народне Републике Кине 1949. године до данас, утицале на избијање етничког сукоба Хана и Ујгура. У овом истраживању ћемо настојати да покажемо на који начин су промене које су изазване новим обликом организације власти у Кини у процесу изградње националне државе довеле до друштвених расцепа и јачања национализма и сепаратизма код Ујгура и напослетку произвеле етнички конфликт. Рад је организован тако да ћемо после увода, у коме ћемо одредити проблем којим се бавимо, дати најпре основне податке о самој Аутономној области Синђанг, а затим и дати кратак историјски преглед дешавања на овом простору пре оснивања НР Кине. Други део рада ће се бавити социјалним расцепима који карактеришу кинеско друштво на овом делу територије Кине.

Приказ зборника: Dicky Sofjan, (ed.), Religion, Public Policy аnd Social Transformation in Southeast Asia: Managing Religious Diversity, Globalethics.net, 2016.

Приказ књиге: Зоран Петровић Пироћанац, Геопо­литика енергије, Институт за политичке студије, Центар „Југоисток“, Београд, октобар 2010. 477 стр.

Приказ књиге: Кристофер Ко­кер, Сумрак За­пада, издавач Досије, Београд, 2006, 222 стр.

Циљ овог рада је да на основу правних аката, пре свега уста­ва, али и закона који се односе на ову материју, као и политичке праксе, опише функције, значај и улоге коју политичка институција шефа државе има у политичком систему земаља Централне Азије. Шеф државе је у политичком систему сваке земље важна институција за функционисање власти. Она на свом значају добија пре свега у оним системима власти који се могу окарактерисати као председнички или полупредседнички (мешовити). Како се системи власти централноазијских република могу сврстати у неки од ова два, закључује се да је институција шефа државе, једна од битнијих у политичким системима ових држава. Компаративном ана­лизом уставног положаја и улоге коју шеф државе има у политич­ком систему централноазијских република овим радом обухваћено је пет држава Узбекистан, Казахстан, Киргистан, Таџикистан и Туркменистан. Први део рада бави се општим карактеристикама и детерминантама политичког система које су заједничке свим овим земљама, док се други део рада бави конкретним положајем и улогом коју председник републике има у овим државама појединачно. Трећи део рада бави се изазовима који се постављају пред поли­тичке системе ових држава.

Рад анализира утицај настојања НР Кине да повећа своју енергетску безбедност кроз низ билатералних енергетских аранжмана са држава Централне Азије, али и Русијом, те земљама на ободу Каспијског мора на билатералне односе Кине са овим земљама, њихову мултилатералну сарадњу, и нарочито односе са Русијом. Наиме, аутори полазе од промењене улоге Кине, која као друга економија света, израсла на извозно оријентисаним извозним индустријама, великим потрошачима енергената, постаје рањива због бржег раста потрошње енергије од укупног раста економије, а нарочито раста производње енергије, што је чини све зависнијом од повећаног увоза. Настојећи да умањи своју енергетску зависност, Кина иницира низ истовремених, мада дугорочних мера, које се састоје од усвајања нове енергетске стратегије и њеног реализовања кроз реформе система домаће енерго индустрије, повећања домаће производње, повећања потрошње обновљиве енергије и штедње, повећање увоза енергената и његова структурна и географска диферсификација, стварање стратешких резерви нафте, улагање у изворе нафте и гаса у иностранству, улагање у транспортне капацитете и закључивање дугогодишњих уговора о увозу нафте и гаса кроз ову инфраструктуру. Аутори пореде начине и садржај једновременог кинеског продора на тржишта земања у именованим географским подручјима, у настојању да уочи стратегију овог наступа и њену садржинску, географску и временску доследност. Аутори потврђују основну претпоставку да реализујући нову енергетску стратегију Кина суштински мења квалитет билатералних односа са овим земљама постајући изузетно битан економски, а тиме и политички партнер свакој од њих. Аутори закључују да остварујући елементе своје нове енергетске стратегије Кина мења глобално тржиште енергентима и истовремено изузетно јача своју геополитичку и геоекономску улогу у Централној Азији, али и глобално.