Сретен Сокић

Економске институције су нераздвојан сегмент економије и економског система чији се фундаментални задатак може свести на „систем понашања“ који у свом појединачном одлучивању наглашава критерије економске оптималности и реалности. Ове особености крцате су рационалностима у смислу њиховог функционисања, флуктуирања, супротстављања... Отуда их је нужно ценити и уважавати без илузија и оних апстрактних идеја које су очигледно антиекономске, а које увек чине, на краћи и дужи рок, губитак дохотка и супстанце капитала. Тим пре, јер се низ процеса, појава и тенденција, које су засноване на особеностима тржишта и субјективној моћи поли­тике, јављају ... „неодређено, лелујаво, хаотично“... (Зигмунд Бауман). Економске институције су постале нераздвојни импулс савремених економских и политич­ких токова. Међутим, оне су показале готово непремостиву разлику између покушаја њиховог објашњења у политичкој теорији, у сегменту начела политике и њених принципа и праксе орагнизовања и деловања у јединству процеса политичког организовања. Појављују се као институција конзервативизма или импулс промена унутар друштвеног поретка са токовима ко­ри опредељују политички и друштвени живот. У свом историјском развоју економска мисао није развијала мисао о економским институцијама, њеним особинама, својствима, утицајима на економске процесе и др. То је и основни разлог да се у оквиру истраживачког пројекта “Демократски и национални капацитети политичких институција Србије у окви­ру међународних интеграција” (Бр. 179009.), посебно анализирају проблеми и значај економских институција у економском, друштвеном развоју и неминовној перспективи.

Акумулација је економски најфинији и најчистији облик инвестиција. Она је трајна економска законитост. Стално потчињавање закону акумулације као економском закону прогреса капитала је овде у функцији увећања његове вредности. Овим се у први план ставља способност једног предузећа или друштва за увећавање производне основе, а то подразумева и мобилност акумулације као појавног облика раста економије. Из анализе у овоме тексту произилази закључак да су мо­дели тржишта капитала егзистентни, да се финансијска тржишта појављују као регуларни сегмент инвестиција. Низ је фактора економије који су у исто време предузетни, национални али облик економске интеграције света. Савремено светско тржиште је преовлађујући облик мада има и тржишног фундаментализма у коме је пресудна неекономска основа „владајућег модела глобализације“. Ипак капитал у савременим условима проналази могућност и значајне форме самосталног кретања и, независно од геополитичких напора, општих вредносних (са аспекта економске рационалности) тенденција. Али таквих које нису ван регуларних и нужних токова глобализације. У том контексту су и нужности интензивне друштвене акумулације у Србији и пројектовања новог модела развоја.

Најновије савремене међународне путање развоја демократије носе са собом објективне процесе уједињавања али и субјективне разједињавања. На сцени је обиље политичких и, пре свега, економских условљености. Синтеза су неумитности тенденција капитала које су безгранични просперитет и прави пут напретка. Процеси савремене улоге државе мора пратити и адекватан развој демократских процеса. Наравно, уз посебне концепције овладавања земљама и регионима. Сукобе или јединство домаћих могућности и међународних „погледа“ и баријера прилагођавања међународном. Сва друштва су на „међународном фону“ нужних прилагођавања који веома често отворено намећу одређене геостратешке интересе. Не ретко и светске токове капитала и њихов отворени сукоб са националним идентитетом. У исто време цивилизација тежи за што развијенијом демократијом, тржишном економијом и адекватном улогом државе. Тај неминовно је да прати и Србија. Капацитети и садржаји постојећих политичких институција у нашој земљи далеко су од реалности владајућих савремених демократских облика. Још даље од оних форми и садржаја које су претпоставка модерности и будућности. Отуда je пред научноистраживачким активностима у оквиру пројекта “Демократски и национални капацитети политичких институција Србије у оквиру међународних интеграција” (Бр. 179009.), у наредном петогодишњем периоду, посебан задатак критички преиспитати демократске могућности развоја уз унапређење основних садржаја реформских процеса ка савремености. Ова рад је теоријски облик указивању на најважније проблеме и дилеме непосредне условљености економије и демократије и значају државе у њима.

Најновија светска економско-финансијска криза довела је разноврсне аспекте економије под неминовно критичко преиспитивање. Трагајући за узроцима кризе уједно се покушава одржавање свих преовлађујућих сегмената економије и друштвене организације. “Западњачка теорија” и владајући носиоци политичких одлука од самог њеног почетка (2007) почели су да примењују мере санирања најризичнијих појавних облика кризе (велике бан­ке) и потстицања тражње. Пуне три године су прошле у покушају умањивања ефеката кризе а тенденција њеног увећања све више снажи своје изворе. Последњи покушаји у САД и Еврозони пока­зуху да преовлађује прагматизам. За наше тематско опредељење је најважније како се понашају бројни носиоци мера економских по­литика на међународном плану. Значи, осим мера у сфери националних економија (повећање буџетског дефицита, промене у сфери фискалне политике, стање државних дугова, у области социјалне политике), посебно је значајно сагледавање нових процеса глобалних економских функција државе зарад нове фазе успостављања односа који на нов начин усмеравају компетенције државе у економији али и околности и збивања. Глобализација економије и поли­тике се ту намеће као “светско земљиште” амбиција и реалности. У том контексту је и ово наше разматрање.