Невен Цветићанин

Сједињене Државе данас ни приближно не представљају монолитно јединствени и хомогени блок каквим се просечном и лаичком посматрачу исхитрено могу учинити. Такво стање постало је посебно очигледно након победе Доналда Трампа на 58. председничким изборима који су поларизовали америчку јавност више него било који у новијој историји. Међутим, идеолошка разилажења која су се интензивирала у последњих пар година не представљају новину и далеко су сложенија и старија од сукоба на линији Трамп–Клинтон. Такође, републиканско-демократске несугласице не ограничавају се само на питања приступа и методологије; по свој прилици, иза њих стоје дубоко и фундаментално супротстављени погледи на свет чије се размере често губе из вида. Спољна политика САД је, иако често скрајнута од стране питања много ближих просечном гласачу, попут миграција, опорезивања или здравствене политике, једна од арена у којима се поменуте идеолошке позиције сучељавају. Две године по преузимању функције, председник Трамп је својим курсом изолационистичког политичког нативизма приближио Републиканску партију њеним идеолошким коренима. Но, различити политички полови који обележавају америчку унутрашњу политику (конзервативни и либерални) се због америчког трансконтиненталног утицаја пројектују на читав свет, те ће глобални однос снага међу овим половима бити по свему судећи одлучен на америчком унутрашњем плану, првенствено на изборима за председника САД 2020. године.

Рад покушава да понуди нацрт за специфичну социологију српске историје, те ce, генеалошки, nocвeћyje истраживању дубинских историјских структура које делују у српском друштву и онемогућавају његово успешно функционисање. Рад утврђује да је особеност развоја српског друштва, због специфичних историјских узрока, немогућност успостављања легитимне елите што за последицу има низ историсјких дисконтинуитета и ванинституционалну борбу парцијалних „елита“ за „флуктуирајући легитимитет“, услед чега ce троши енергија друштва, онемогућава његово успешно функционисање и било каква стабилна интеграција. У последњем делу рада тематизује се проблем легитимитета елите у данашњој Србији и предлажу извесна решења за селекцију легитимне елите која ћe друштву моћи обезбедити успешно функционисање и задовољавајућу интеграцију.

Рад разматра „плишану револуцију“ из 1968. г. и тума­чи њене последице. Покрет из `68. се разуме као мали постмодерни протест против неких ригидности модернистичког либерално-демократског и прогресивистичког наслеђа. Последице дешавања из `68. су препознате у појави ткз. но­вих друштвених покрета, који расположу новим постмодерним стратегијама друштвене борбе. Од нових друштвених покрета посебно се у разматрање узима еколошки покрет, те се показује како он логиком својих акција превазилази класичну поделу политичког поља на левицу и десницу. Рад коначно закључује да ће се у постмодерном добу у којем жи­вимо потпуно измешати класичне модернистичке политичке идеологије и идеје стварајући нове политичке блокове од којих ниједан више неће бити класично-левичарски (револуција) или класично десничарски (рестаурација) као у време Француске револуције, већ ћемо имати нову постмодерну ситуацију коју ћe, место опозита левице и деснице, обележити опозит центра и маргина.

У раду се даје концизан и прегледан приказ тзв. комунитаристичке политичке теорије која је једна од доминантнијих социолошко-политиколошких теорија међу савременим теоретичарима. У раду се спецификује однос комунитарситичке теорије према либералној политичкој теорији коју настоји да критикује и превазиђе. У том контексту се тематизују основни појмови на којима почива комунитаристичка теорија као што су појмови општег добра, позитивних права и сопства. Рад обрађује појединачно и кључне политичке списе који су утицали на формулисање и разраду комунитаристичке теорије и пружа приказ појединачне мисли најистакнутијих комунитаристичких мислилаца као што су Аластер Мекинтајер, Чарлс Тејлор, Мајкл Сандел и Мајкл Волцер. У закључним напоменама рада се даје критичка оцена теоријских домета комунитаристичке политичке теорије и разматрају се могућности њене практичне политичке апликације.

Рад нуди социолошко-политиколошку анализу парламентарних облика који су били присутни у новијој историји Србије (и Југославије), при чему се пажња фокусира на епизоде „дводомности“ у нашој парламентарној историји, односно на анализу појаве дводомног парламента у нашем институционалном животу. Пажљиво се анализирају епизоде „дводомности“ у нашој новијој институционалној историји и извлачи се коначан закључак о (не)пријемчивости овог институционалног облика на конкретној друштвеној подлози српскога/југословенскога друштва.