Михајло Манић

Приказ књиге : ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА Миша Стојадиновић, Живојин Ђурић, Политички митови неолиберализма, Институт за политичке студије, Београд, 2017, 292 стр.

Аутор у раду указује на перспективе и потенцијале нових медијских технологија у ери техничко-технолошких достигнућа. Савремени средства масовног комуницирања више нису потреба и неоходност, већ саставни део човекове свакодневице. Није грешка тврдити да је то данас начин живота. Због тога се поставља питање: Да ли је то нови правац друштвеног развоја или алијенација човека? Експанзија технолошких могућности средстава масовног комуницирања крчи пут ка неограниченим могућностима. Сва та средства не треба посматрати као чудо, већ као ору ђе чије домете треба обазриво и са посебном пажњом размотрити и сагледати ефекте и контраефекте њиховог коришћења.

У раду су идентификовани разлози слабог друштвеног и политичког ангажмана и активизма грађана, кроз истраживање утицаја политике, медија и грађана на ниво и квалитет политичког комуницирања. Аутори говоре о грађанској партиципацији у локалној самоуправи, представницима власти, медијима и грађанима у њиховом међусобном односу у процесима политичког комуницирања и политичке партиципације, који представљају поуздане индикаторе достигнутог нивоа и квалитета демократизације укупног друштва. Без подизања политичке културе грађана, али и представника власти, као и без оснаживања демократског капацитета медија – нема партиципације грађана у и ван политичког поља, односно јавности. Основни предмет истраживања у раду је: партиципација студената у јавном политичком животу у Пироту. Рад је посвећен теоријској анализи: улоге актера политичког комуницирања (политичари, медији и грађани), емпиријској анализи: степена развијености политичке партиципације на локалном нивоу, утицају актера политичког комуницирања на партиципацију грађана на локалном нивоу (на основу ставова студената о томе), као и анализи ставова студената о квалитету размене политичких садржаја, повратности информација и договора на релацији политичари-медији-грађани (у циљу утврђивања евентуалне зависности између квалитета политичког комуницирања и степена развијености политичке партиципације).

Сирија представља још једну у низу држава коју је захватио талас „арапског пролећа“, а чије су последице одјекнуле на глобалном нивоу. Оно што је обележило читав грађански рат у Сирији је што се, поред Асадових снага, побуњеника и Исламске државе, укључују и интереси великих сила, који су неретко међусобно супротстављени. Такође, у ову кризу су, посредно или непосредно, укључени и многи регионални актери, било да су умешани у овај сукоб пружајући подршку једној од страна, било да су погођени његовим последицама. Овај рад има за циљ анализу узрока и последица сиријске кризе пре свега са становишта критичког преиспитивања неолиберализма који покушава да се наметне као универзални модел друштвеног развоја, а који неретко поприма облик неоимперијалне праксе у тренуцима када неолиберална теорија наиђе на препреку.

Политичка ситуација у Србији као и у готово свим бившим социјалистичким земљама, препуна је дефицита демократских потенцијала али и значајних резерва грађана према неформалним и формалним облицима сопственог учешћа у управљању јавним пословима. У овим земљама, укључујући и нашу, наслеђена политичка култура не вреднује позитивно било какав вид грађанског учешћа у одлучивању или било каквог ангажмана грађана у пословима од јавног значаја. Поменути постојећи дефицит изворно људских и демократских потенцијала, на делу је не само у политици већ у читавој социокултурној стварности која се са политиком међусобно прожима. У покушају да превладају ову ситуацију, представници политичких власти потражили су савезника, довољно јаког али и слабог како би га могли инструментализовати  и (и)користити у сврхе творења и формирања мишљења које се суштински не разликује од њиховог. Пронашли су га у виду гласног и јаког, и, што је најважније, оног који утиче на грађане формирајући им мишљење – медији – који представљају техничке канале дисеминације информација, али не само то, већ  и канале стабилизовања политичке власти.