Dušan Proroković

Oslanjanjem na realističke teorije međunarodnih odnosa, uz korišćenje metoda analize sadržaja, sinteze i komparacije, moguće je pratiti i dokazati fenomen uspostavljanja ravnoteže snaga u savremenim međunarodnim odnosima. Jedan od ključnih činilaca tog procesa svakako je Ruska Federacija. Težnja ka redefinisanju posthladnoratovskog međunarodnog poretka i oblikovanje novog – multipolarnog i policentričnog, primetna je kako u strategijama Rusije, tako i u nastupima zvaničnika i konkretnom delovanju. Nesumnjivo, Rusija se pozicionira kao jedan od samostalnih polova u novonastajućoj strukturi svetskog političkog sistema, zbog čega je neophodno razmotriti strateške opcije Republike Srbije u tom kontekstu. Rad se sastoji iz pet delova. Uvodni deo posvećen je predstavljanju okvira – metodološkog i teorijskog, kao i ključnih pojmova. U drugom delu objašnjavaju se struktura svetskog političkog sistema i fenomen ravnoteže snaga, dok je u trećem to konkretno prikazano kroz tekuće (spoljnopolitičko) pozicioniranje Rusije (uticaj na transformaciju strukture svetskog političkog sistema i uspostavljanje ravnoteže snaga). U četvrtom delu analiziraju se rusko – srpski odnosi, njihov kvalitet i sadržaj, dok su u petom delu razmotrene strateške opcije Republike Srbije. Vremenski okvir istraživanja ograničen je na period od 2008. godine i početak globalne finansijske – ekonomske krize do danas. Za potrebe istraživanja korišćena je savremena politikološka, bezbednosna, ekonomska, pravna i istoriografska literatura, zatim primarni izvori vezani za odluke međunarodnih organizacija, institucija Rusije i Srbije, kao i izjave zvaničnika relevantne za temu ovog rada.

Prilikom definisanja koncepta održivog razvoja Republike Srbije prihvaćeno je najuže moguće tumačenje njegove socijalne dimenzije, pa se samim tim nije ni moglo ozbiljnije razmišljati o političkim vektorima koji utiču na usmeravanje razvoja. Zbog toga se u određenom razvoju situacije dovodi u pitanje ne samo ekonomski rast, već i bezbednost države ili društvenih grupa. Nesamostalnost u političkim izborima i opredeljenjima ima svoju cenu i uzrokuje konkretne posledice. Zato je neophodno menjati pristup u definisanju održivog razvoja i projektovanje sopstvenih ciljeva u skladu sa multivektorskim spoljnopolitičkim težnjama, kako bi se potencijalne posledice umanjile, a održivost dugoročnog razvoja postala realnija. Rad se sastoji iz četiri dela. Uvodni deo posvećen je razmatranju pojma razvoja i kritici vezivanja razvojne paradigme za isključivo ekonomski rast. U drugom delu se objašnjava koncept održivog razvoja i njegova socijalna dimenzija. Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije analizirana je u trećem delu, uz kritički osvrt na neusaglašenost sa ostalim strateškim dokumentima i nedorečenosti. Četvrti deo su zaključna razmatranja.

Da bi država opstala, pored niza drugih, neophodno je ispuniti i makar jedan od dva elementarna preduslova: ona ili mora biti izraz dugog narodotvornog procesa jedne nacije; ili mora posedovati centralne institucije koje će braniti njene interese, a za šta će postojati kako nesumnjiva podrška naroda koji na toj teritoriji živi, tako i podrška intelektualne i političke elite. U tom kontekstu, u ovom radu se nesrećna sudbina jugoslovenske države analizira sagledavanjem narodotvornih procesa jugoslovenskih naroda i jugoslovenskog državotvornog procesa. Rad se sastoji od četiri dela. Posle prvog, uvodnog, u drugom delu se razmatra zbog čega nikada nije stvorena jugoslovenska nacija, niti se zapatio jugoslovenski nacionalizam. Treći deo posvećen je procesu institucionalizovane jugoslavizacije političkog života i pokušaju održavanja takve države. Zaključak kako je bez jugoslovenstva i posle neupeha jugoslavizacije bilo nemoguće sačuvati Jugoslaviju kao državu, objašnjen je u četvrtom delu rada.

Agresija NATO na SR Jugoslaviju usledila je posle neuspeha pregovora u Rambujeu. Jugoslovensko rukovodstvo je okrivljeno od strane SAD, NATO i EU kao odgovorno za eskalaciju krize i tako da je konstruisan argument da se kosovska kriza može rešiti isključivo otpočinjanjem opsežne vojne akcije. Međutim, sam pregovarački proces u Rambujeu, a zatim i ponuđeni dokument, pokazuju da rukovodstvo SR Jugoslavije i nije imalo drugačijeg izbora osim da ponuđeno odbije. Prihvatanjem takvih predloga u dobroj meri bio bi suspendovan ustavni poredak na celokupnoj teritoriji zemlje, NATO snage bi imale neograničena ovlašćenja u SR Jugoslaviji, a zauzvrat bi na Kosovu i Metohiji posle tri godine bio organizovan referendum o „konačnom rešenju“. Cilj procesa u Rambujeu bio je da se stvore preduslovi za otpočinjanje vojne intervencije. Ovaj rad sastoji se iz četiri dela. U uvodnom delu objašnjava se kako su pregovori u Rambujeu poslužili da se vojna intervencija NATO protiv SR Jugoslavije legitimizuje. Drugi deo je posvećen opisu dešavanja na Kosovu i Metohiji tokom 1998 – 1999. godine i događajima koji su prethodili pregovorima u Rambujeu. U trećem delu je analiziran tekst sporazuma, dok četvrti deo čine zaključna razmatranja.

Regionalna bezbednosna dinamika u Centralnoj Aziji opredeljuje i međunarodne odnose u celini. To je prostor od značaja za nacionalnu bezbednost Kine, Rusije, Indije, Pakistana i Irana, te je logično što u dugom istorijskom kontinuitetu zapadne zemlje, danas predvođene SAD, pokazuju interes da se pozicioniraju kao ključni činilac regionalnih odnosa. Posle raspada Sovjetskog saveza, SAD su direktno (raspoređivanjem vojnih snaga) i indirektno (kroz međunarodne organizacije) pokušavale da nameću rešenja i tako usmeravaju regionalne odnose. Međutim, udruživanjem potencijala moći Kine i Rusije, što je institucionalizovano osnivanjem Šangajske organizacije za saradnju, od prve decenije HHI  veka postepeno je stvarana efikasna ravnoteža snaga i ograničavan uticaj SAD. Rad se sastoji od pet delova. U uvodnom delu je objašnjen pojam Centralne Azije i razlozi zbog kojih je ovaj region značajan za međunarodne odnose. U drugom delu se opisuje kako su SAD instalirale svoj uticaj tokom devedesetih godina HH veka, a u trećem aktivnosti Kine i Rusije kako bi se osigurala ravnoteža snaga. Četvrti deo je posvećen ilustraciji novog odnosa snaga, a peti predstavljaju zaključna razmatranja.

Evroatlantizam kao geopolitički kocept predstavlja okrilje za sprovođenje dugoročno postavljenih ciljeva atlantizma u kontinentalnoj Evropi. U tom kontekstu se prepoznaju dva najvažnija cilja: prvi je dalja geopolitička izolacija Rusije, a drugi sprečavanje bilo kakvog strateškog partnerstva Rusije i Nemačke. Ovo je za Srbiju nepovoljno, s obzirom na težnje da se sa Rusijom održe najbolji mogući odnosi i proklamovani cilj o članstvu u EU. Rad se sastoji iz četiri dela. U prvom delu se objašnjava istorijski razvoj teorije atlantizma. Drugi deo je posvećen analizi pokušaja definisanja novog sadržaja evroatlantizma tokom poslednjih dvadeset godina. Odnos evroatlantizma prema Srbiji, uz osvrt na Inicijativu tri mora predstavljen je u trećem delu. Poslednji deo su zaključna razmatranja.

Ovaj rad se bavi trenutnim položajem EU u odnosu na SAD i NATO. Doprinos SAD i NATO formiranju EU je veliki. Istovremeno, uticaj SAD i složeni odnosi sa NA­TO su i prepreka čvršćoj političkoj integraciji evropskih država. U tom smislu, struktura ovog rada je podeljena na tri dela. U prvom delu se opisuje razvoj evropske ekonomske integracije. U drugom delu se analiziraju odnosi EU-NATO i uloga SAD tokom stvaranja EU. Dok se u trećem delu razmatra pitanje: zašto je EU dugoročno pozicionirana kao provodnik atlantističkih interesa.

Rad se bavi ocenom tekućeg geoekonomskog položaja balkanskih država i mogućnošću njegovog poboljšanja. Ta mogućnost je povezana ca realizacijom najavljenih strateških projekata od kontinentalnog značaja. U tom smislu, struktura ovog rada je podeljena na tri dela. U prvom de­lu se analizira geoekonomski položaj zemalja Balkana. U drugom značaj panevropskih saobraćajnih koridora koji presecaju Balkan. Dok se u trećem delu razmatra pitanje isplativosti i mogućnosti izgradnje cevovoda strateškog karaktera.

Prikaz knjige: Andrew Korybko, Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach to Regime Change, Peopleʼs Friendship University of Russia, Moscow, 2015, 132 str.

Arktičko pitanje postaje jedno od najvažnijih u međunarodnim odnosima. Kada je u pitanju međunarodna bezbednost, ovaj region se pominje zbog tri stvari: 1) geostrategijskog značaja, 2) uticaja klimatskih promena na topljenje ledenog pokrivača i zaštitu biodiverziteta, 3) i eksploatacije fosilnih goriva. Svedoci smo procesa militarizacije Arktika, a od odnosa snaga ključnih geopolitičkih igrača, njihovih ciljeva i međusobnih veza, zavisi i brzina klimatskih promena, energetska bezbednost i ekonomska budućnost evropskih država. Nepovoljno po evropske države je što EU kao važan činilac evropske bezbednosti nije direktno uključena u političke procese donošenja ključnih odluka o budućnosti Arktika, a istovremeno nije vojno sposobna da se nametne kao činilac u tom procesu.

Nizom odluka usvojenih od 1999. godine NATO je i u institucionalnom i u političkom smislu učvršćivao svoju poziciju na Kosovu i Metohiji. Od jednostrano proglašene nezavisnosti kosovsko-metohijskih Albanaca, NATO je postao garant „državnosti Kosova“. To nepovoljno utiče na ukupni položaj Republike Srbije i ugrožava njenu bezbednost. Bez obzira što se odnosi Srbije i NATO razvijaju, zbog pozicioniranja NATO na Kosovu i Metohiji ostali su neiskreni i u dobroj meri nepredvidivi. Rad se sastoji iz pet delova. U prvom je objašnjeno institucionalno instaliranje NATO posle 1999. godine. Drugi deo je posvećen analizi Ahtisarijevog plana i novoj ulozi koja je dodeljena NATO, a treći opisivanju kako je NATO tu novu ulogu vršio. U četvrtom delu se razmatra odnos Srbije i NATO u kontekstu uloge koju severnoatlantski vojni savez ima u obezbeđivanju „državnosti Kosova“. Peti deo su zaključna razmatranja.

Geostrategijski, Makedonija je najvažnija zemlja Balkana. Prohodna je po vertikali i horizontali i predstavlja komunikacijsko središte regiona. Ipak, ona nema startegijsku dubinu pa je ranjiva. Politički sistem je nestabilan, a međuetnički odnosi loši, što je nepovoljno po geopolitički položaj. Uz to, Makedonija ima krupne sporove sa sve četiri susedne zemlje. Način za popravljanje pozicije se traži u vezivanju za SAD, kojima je Bal­kan važan u sprečavanju širenja zone uticaja Rusije i Nemačke na istočni Mediteran.

Proces regionalizacije sprovođen od strane EU imao je tri različite faze. U prvoj fazi je podsticana prekogranična saradnja u Evropi i stvaranje regionalnih samo­uprava u državama članicama. U drugoj fazi su formirani „evroregioni“ i definisani programi njihovog razvoja u okviru Kohezione politike EU. U trećoj fazi se pojavljuju makroregionalne strategije EU: Baltička, Dunavska, Jadransko-jonska i Alpska. U određenoj meri, ove makroregi­onalne strategije se pojavljuju kao sredstva geopolitičkog zaokruživanja centralnoistočnoevropskog prostora i njegovog čvršćeg vezivanja za srednjoevropsku maticu.

“The End of History” that Fukuyama predicted did not mean only the final triumph of liberal democracy, but also the final triumph of the Western civilization. Western values ​​are transferred through the Culture of Megalopolis. This Culture aims to be globally accepted, universal and therefore able to assimilate all Poleis that exist in the world. However, it has been shown that traditional societies do not accept the Culture of Megalopolis because of the perception that it would lead to gradual political, economic and cultural peripherization. This is how the Culture of Polis, as an element of geopolitical positioning of regional powers is formed.

U kontekstu nacionalne bezbednosti danas je neophodno sagledavati sve izazove, rizike i pretnje koji ugrožavaju bezbednost države i naroda, a ne samo vojne kako se to nekada činilo. Region Podrinja je strateški važan za Srbiju i Srpsku i u njemu se javljaju tri izazova po nacionalnu bezbednost oba subjekta: političkog, ekonomskog i demografskog karaktera. Rad je podeljen u četiri celine. U prvoj se govori o pojmu nacionalne bezbednosti i uopšte o savremenim pristupima koji se tiču istraživanja pojava i procesa važnih za bezbednost. U drugom su date osnovne karakteristike regiona Podrinja, dok su u trećem predstavljeni izabrani ekonomski, demografski i politički pokazatelji. Četvrti deo je zaključak, u kom će biti izneta konstatacija da je u cilju osiguravanja nacionalne bezbednosti neophodno preduzeti odgovarajuće mere, dok je to još moguće.

Kineski predsednik je 2013. godine promovisao novu geoekonomsku koncepciju pod nazivom „Jedan pojas-jedan put“ (OBOR). Ona podrazumeva korišćenje četiri saobraćajna koridora (tri kontinentalna i jedan pomorski) preko kojih bi Kina bila povezana sa ostalim državama Evroazije. Krajnji cilj je da se obezbedi kontinualno povećavanje obima trgovinske razmene u prostoru Evroazije. Jedan od tri kontinentalna koridora se proteže preko Balkana zbog čega je neophodno analizirati aktivnosti NR Kine u kontekstu sprovođenja koncepcije OBOR. U ovom radu su analizirane kineske inicijative u tri balkanske države: Srbiji, Crnoj Gori i BiH. Rad se sastoji iz četiri dela. U prvom delu se ukratko opisuje pojam geoekonomije i objašnjavaju geoekonomske koncepcije. U drugom delu se analizira kineska geoekonomska koncepcija OBOR. U trećem delu su predstavljene kineske aktivnosti vezane za tri posmatrane države, kao i bilateralni i multilateralni sporazumi koji su potpisivani. Četvrti deo je zaključak u kojem se navodi kako je Kina čvrsto opredeljena da realizuje postavljene ciljeve, a to je u ovom trenutku pre svega vidljivo kroz njeno učešće u projektima vezanim za razvoj infrastrukture i izgradnju novih energetskih kapaciteta.