Душан Пророковић

На самиту у Јоханесбургу у августу 2023. године чланице БРИКС – а донеле су одлуку о ширењу, те је позив за пуноправно чланство послат на адресе још шест потенцијалних чланица. Годину дана пре тога, постигнут је договор о успостављању резервне корпе валута што је први корак у стварању међународне резервне валуте. Очигледан циљ је да се стварају алтернативне финансијске институције насупрот ММФ, СБ и СТО и да се дедоларизацијом глобалне економије смањи политички утицај САД и колективног Запада.

У овом раду доказује се теза како је БРИКС и настао због успостављања равнотеже снага у међународним односима. Односно, да су одлуке које се доносе мотивисане политичким разлозима због којих је основана ова платформа. Дакле, не успоставља се равнотежа снага због дедоларизације, већ се дедоларизација циљано индукује како би се остварила равнотежа снага у међународним односима. Или, не шири се БРИКС због тога што се мења равнотежа снага, него се управо ширењем БРИКС убрзава успостављање новог баланса у међународним односима. На интензивирање интеграција унутар БРИКС-а, као и стратешких пројеката БРИКС-а, попут оснивања Нове развојне банке и најаве дедоларизације, утицала су два важна догађаја у последњих деценију и по: Арапско пролеће и ескалација Украјинске кризе. Промене у међународним односима и безбедносном окружењу натерале су БРИКС да убрза са разрадом конкретних пројеката и њиховом применом. Услед тога се и успостављање равнотеже снага одвија брже него што је раније предвиђано.

Кључна карактеристика међународних односа је њихова анархичност, а у савременим условима то се манифестује непрестаним извођењем психолошко-пропагандних операција једних актера против других. Психолошко-пропагандне операције представљају прву фазу у припреми и спровођењу хибридног рата, али оне могу бити и циљ сам по себи. Током времена, постале су незаобилазно средство осигуравања националне безбедности, која се остварује елиминацијом или релативизацијом конфликтних интереса сарадника (непријатеља) против којих су психолошко-пропагандне операције усмерене. Нови моменат у примени овог концепта представља развој и (зло)употреба вештачке интелигенције. Капацитети вештачке интелигенције за осмишљавање и реализацију психолошко-пропагандних операција далеко превазилазе људске потенцијале. То може увести међународне односе у етапу сталних и трајних сукобљавања извођењем континуалних психолошко-пропагандних операција и започињањем хибридних ратова који се никада неће завршити. Још једна опасност налази се и у тврдњи креатора вештачке интелигенције да она има своју логику, те да ће због тога у будућности све мање зависити од задатих инпута. У анархичном окружењу вештачка интелигенција може самостално индуковати и генерисати ратове водећи непредвиђене психолошко-пропагадне операције. Закључак аутора је да спој традиционалне анархије и нове технологије угоржава националну безбедност држава, али индиректно и глобалну безбедност, те да је због тога нужно размишљати о различитим начинима ограничавања употребе вештачке интелигенције у међународним односима.

Процес милитаризације Арктика већ неко време привлачи пажњу међународне политичке и научне јавности. У овом раду, аутори су фокусирани на анализу руске војне моћи на Високом Северу. Применом SWOT анализе, циљ је био да се испита које су основне снаге, слабости, могућности и претње које карактеришу руску арктичку стратегију у војном домену. Дошло се до сазнања да главну снагу војног ангажмана Руске Федерације на простору око Северног пола чине масивна заступљеност војне инфраструктуре и особља, као и војно-технолошка супериорност, нарочито када је реч о ракетним системима. Велика шанса за унапређење постојеће позиције Русије лежи у потенцијалном проширењу војне сарадње с другим (неарктичким) нацијама, пре свега са Кином. Тренутно одсуство значајнијих сталних снага Сeверноатлантске алијансе (North Atlantic Treaty Organization – NATO) на том подручју, такође је битан фактор. С друге стране, највећу претњу за званичну Москву представља актуелно проширење НАТО-а и с тим повезана проблематика заштите националних граница. Основу слабост Руске Федерације када је реч о Арктику чини неусаглашеност војне компоненте са осталим (невојним) аспектима пројекције моћи у региону. Климатске промене и лоше стање једног дела војне опреме додатно су оптерећење. Уколико Русија жели да задржи војни примат и статус арктичке водеће нације у будућности, аутори закључују да ће за то бити неопходно видно јачање осталих регионалних потенцијала – социјалних, економских и др.

Ослањањем на реалистичке теорије међународних односа, уз коришћење метода анализе садржаја, синтезе и компарације, могуће је пратити и доказати феномен успостављања равнотеже снага у савременим међународним односима. Један од кључних чинилаца тог процеса свакако је Руска Федерација. Тежња ка редефинисању постхладноратовског међународног поретка и обликовање новог – мултиполарног и полицентричног, приметна је како у стратегијама Русије, тако и у наступима званичника и конкретном деловању. Несумњиво, Русија се позиционира као један од самосталних полова у новонастајућој структури светског политичког система, због чега је неопходно размотрити стратешке опције Републике Србије у том контексту. Рад се састоји из пет делова. Уводни део посвећен је представљању оквира – методолошког и теоријског, као и кључних појмова. У другом делу објашњавају се структура светског политичког система и феномен равнотеже снага, док је у трећем то конкретно приказано кроз текуће (спољнополитичко) позиционирање Русије (утицај на трансформацију структуре светског политичког система и успостављање равнотеже снага). У четвртом делу анализирају се руско – српски односи, њихов квалитет и садржај, док су у петом делу размотрене стратешке опције Републике Србије. Временски оквир истраживања ограничен је на период од 2008. године и почетак глобалне финансијске – економске кризе до данас. За потребе истраживања коришћена је савремена политиколошка, безбедносна, економска, правна и историографска литература, затим примарни извори везани за одлуке међународних организација, институција Русије и Србије, као и изјаве званичника релевантне за тему овог рада.

Приликом дефинисања концепта одрживог развоја Републике Србије прихваћено је најуже могуће тумачење његове социјалне димензије, па се самим тим није ни могло озбиљније размишљати о политичким векторима који утичу на усмеравање развоја. Због тога се у одређеном развоју ситуације доводи у питање не само економски раст, већ и безбедност државе или друштвених група. Несамосталност у политичким изборима и опредељењима има своју цену и узрокује конкретне последице. Зато је неопходно мењати приступ у дефинисању одрживог развоја и пројектовање сопствених циљева у складу са мултивекторским спољнополитичким тежњама, како би се потенцијалне последице умањиле, а одрживост дугорочног развоја постала реалнија. Рад се састоји из четири дела. Уводни део посвећен је разматрању појма развоја и критици везивања развојне парадигме за искључиво економски раст. У другом делу се објашњава концепт одрживог развоја и његова социјална димензија. Национална стратегија одрживог развоја Републике Србије анализирана је у трећем делу, уз критички осврт на неусаглашеност са осталим стратешким документима и недоречености. Четврти део су закључна разматрања.

Да би држава опстала, поред низа других, неопходно је испунити и макар један од два елементарна предуслова: она или мора бити израз дугог народотворног процеса једне нације; или мора поседовати централне институције које ће бранити њене интересе, а за шта ће постојати како несумњива подршка народа који на тој територији живи, тако и подршка интелектуалне и политичке елите. У том контексту, у овом раду се несрећна судбина југословенске државе анализира сагледавањем народотворних процеса југословенских народа и југословенског државотворног процеса. Рад се састоји од четири дела. После првог, уводног, у другом делу се разматра због чега никада није створена југословенска нација, нити се запатио југословенски национализам. Трећи део посвећен је процесу институционализоване југославизације политичког живота и покушају одржавања такве државе. Закључак како је без југословенства и после неупеха југославизације било немогуће сачувати Југославију као државу, објашњен је у четвртом делу рада.

Агресија НАТО на СР Југославију уследила је после неуспеха преговора у Рамбујеу. Југословенско руководство је окривљено од стране САД, НАТО и ЕУ као одговорно за ескалацију кризе и тако да је конструисан аргумент да се косовска криза може решити искључиво отпочињањем опсежне војне акције. Међутим, сам преговарачки процес у Рамбујеу, а затим и понуђени документ, показују да руководство СР Југославије и није имало другачијег избора осим да понуђено одбије. Прихватањем таквих предлога у доброј мери био би суспендован уставни поредак на целокупној територији земље, НАТО снаге би имале неограничена овлашћења у СР Југославији, а заузврат би на Косову и Метохији после три године био организован референдум о „коначном решењу“. Циљ процеса у Рамбујеу био је да се створе предуслови за отпочињање војне интервенције. Овај рад састоји се из четири дела. У уводном делу објашњава се како су преговори у Рамбујеу послужили да се војна интервенција НАТО против СР Југославије легитимизује. Други део је посвећен опису дешавања на Косову и Метохији током 1998 – 1999. године и догађајима који су претходили преговорима у Рамбујеу. У трећем делу је анализиран текст споразума, док четврти део чине закључна разматрања.

Регионална безбедносна динамика у Централној Азији опредељује и међународне односе у целини. То је простор од значаја за националну безбедност Кине, Русије, Индије, Пакистана и Ирана, те је логично што у дугом историјском континуитету западне земље, данас предвођене САД, показују интерес да се позиционирају као кључни чинилац регионалних односа. После распада Совјетског савеза, САД су директно (распоређивањем војних снага) и индиректно (кроз међународне организације) покушавале да намећу решења и тако усмеравају регионалне односе. Међутим, удруживањем потенцијала моћи Кине и Русије, што је институционализовано оснивањем Шангајске организације за сарадњу, од прве деценије ХХI  века постепено је стварана ефикасна равнотежа снага и ограничаван утицај САД. Рад се састоји од пет делова. У уводном делу је објашњен појам Централне Азије и разлози због којих је овај регион значајан за међународне односе. У другом делу се описује како су САД инсталирале свој утицај током деведесетих година ХХ века, а у трећем активности Кине и Русије како би се осигурала равнотежа снага. Четврти део је посвећен илустрацији новог односа снага, а пети представљају закључна разматрања.

Евроатлантизам као геополитички коцепт представља окриље за спровођење дугорочно постављених циљева атлантизма у континенталној Европи. У том контексту се препознају два најважнија циља: први је даља геополитичка изолација Русије, а други спречавање било каквог стратешког партнерства Русије и Немачке. Ово је за Србију неповољно, с обзиром на тежње да се са Русијом одрже најбољи могући односи и прокламовани циљ о чланству у ЕУ. Рад се састоји из четири дела. У првом делу се објашњава историјски развој теорије атлантизма. Други део је посвећен анализи покушаја дефинисања новог садржаја евроатлантизма током последњих двадесет година. Однос евроатлантизма према Србији, уз осврт на Иницијативу три мора представљен је у трећем делу. Последњи део су закључна разматрања.

Овај рад се бави тренутним положајем ЕУ у односу на САД и НАТО. Допринос САД и НАТО формирању ЕУ је велики. Истовремено, утицај САД и сложени односи са НА­ТО су и препрека чвршћој политичкој интеграцији европских држава. У том смислу, структура овог рада је подељена на три дела. У првом делу се описује развој европске економске интеграције. У другом делу се анализирају односи ЕУ-НАТО и улога САД током стварања ЕУ. Док се у трећем делу разматра питање: зашто je ЕУ дугорочно позиционирана као проводник атлантистичких интереса.

Рад се бави оценом текућег геоекономског положаја балканских држава и могућношћу његовог побољшања. Та могућност je повезана ca реализацијом најављених стратешких пројеката од континенталног значаја. У том смислу, структура овог рада је подељена на три дела. У првом де­лу се анализира геоекономски положај земаља Балкана. У другом значај паневропских саобраћајних коридора који пресецају Балкан. Док се у трећем делу разматра питање исплативости и могућности изградње цевовода стратешког карактера.

Приказ књиге: Andrew Korybko, Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach to Regime Change, Peopleʼs Friendship University of Russia, Moscow, 2015, 132 стр.

Арктичко питање постаје једно од најважнијих у међународним односима. Када је у питању међународна безбедност, овај регион се помиње због три ствари: 1) геостратегијског значаја, 2) утицаја климатских промена на топљење леденог покривача и заштиту биодиверзитета, 3) и експлоатације фосилних горива. Сведоци смо процеса милитаризације Арктика, а од односа снага кључних геополитичких играча, њихових циљева и међусобних веза, зависи и брзина климатских промена, енергетска безбедност и економска будућност европских држава. Неповољно по европске државе је што ЕУ као важан чинилац европске безбедности није директно укључена у политичке процесе доношења кључних одлука о будућности Арктика, а истовремено није војно способна да се наметне као чинилац у том процесу.

Низом одлука усвојених од 1999. године НАТО је и у институционалном и у политичком смислу учвршћивао своју позицију на Косову и Метохији. Од једнострано проглашене независности косовско-метохијских Албанаца, НАТО је постао гарант „државности Косова“. То неповољно утиче на укупни положај Републике Србије и угрожава њену безбедност. Без обзира што се односи Србије и НАТО развијају, због позиционирања НАТО на Косову и Метохији остали су неискрени и у доброј мери непредвидиви. Рад се састоји из пет делова. У првом је објашњено институционално инсталирање НАТО после 1999. године. Други део је посвећен анализи Ахтисаријевог плана и новој улози која је додељена НАТО, а трећи описивању како је НАТО ту нову улогу вршио. У четвртом делу се разматра однос Србије и НАТО у контексту улоге коју северноатлантски војни савез има у обезбеђивању „државности Косова“. Пети део су закључна разматрања.

Геостратегијски, Македонија је најважнија земља Балкана. Проходна је по вертикали и хоризонтали и представља комуникацијско средиште региона. Ипак, она нема стартегијску дубину па је рањива. Политички систем је нестабилан, а међуетнички односи лоши, што је неповољно по геополитички положај. Уз то, Македонија има крупне спорове са све четири суседне земље. Начин за поправљање позиције се тражи у везивању за САД, којима је Бал­кан важан у спречавању ширења зоне утицаја Русије и Немачке на источни Медитеран.

Процес регионализације спровођен од стране ЕУ имао je три различите фазе. У првој фази je подстицана прекогранична сарадња у Европи и стварање регионалних само­управа у државама чланицама. У другој фази су формирани „еврорегиони“ и дефинисани програми њиховог развоја у оквиру Кохезионе политике ЕУ. У трећој фази се појављују макрорегионалне стратегије ЕУ: Балтичка, Дунавска, Јадранско-јонска и Алпска. У одређеној мери, ове макрореги­оналне стратегије се појављују као средства геополитичког заокруживања централноисточноевропског простора и његовог чвршћег везивања за средњоевропску матицу.

У контексту националне безбедности данас је неопходно сагледавати све изазове, ризике и претње који угрожавају безбедност државе и народа, а не само војне како се то некада чинило. Регион Подриња је стратешки важан за Србију и Српску и у њему се јављају три изазова по националну безбедност оба субјекта: политичког, економског и демографског карактера. Рад је подељен у четири целине. У првој се говори о појму националне безбедности и уопште о савременим приступима који се тичу истраживања појава и процеса важних за безбедност. У другом су дате основне карактеристике региона Подриња, док су у трећем представљени изабрани економски, демографски и политички показатељи. Четврти део је закључак, у ком ће бити изнета констатација да је у циљу осигуравања националне безбедности неопходно предузети одговарајуће мере, док је то још могуће.

Кинески председник је 2013. године промовисао нову геоекономску концепцију под називом „Један појас-један пут“ (ОБОР). Она подразумева коришћење четири саобраћајна коридора (три континентална и један поморски) преко којих би Кина била повезана са осталим државама Евроазије. Крајњи циљ је да се обезбеди континуално повећавање обима трговинске размене у простору Евроазије. Један од три континентална коридора се протеже преко Балкана због чега је неопходно анализирати активности НР Кине у контексту спровођења концепције ОБОР. У овом раду су анализиране кинеске иницијативе у три балканске државе: Србији, Црној Гори и БиХ. Рад се састоји из четири дела. У првом делу се укратко описује појам геоекономије и објашњавају геоекономске концепције. У другом делу се анализира кинеска геоекономска концепција ОБОР. У трећем делу су представљене кинеске активности везане за три посматране државе, као и билатерални и мултилатерални споразуми који су потписивани. Четврти део је закључак у којем се наводи како је Кина чврсто опредељена да реализује постављене циљеве, а то је у овом тренутку пре свега видљиво кроз њено учешће у пројектима везаним за развој инфраструктуре и изградњу нових енергетских капацитета.