Драган Р. Симић

Many critics of Donald Trump argue that Donald Trump’s Grand Strategy is an absence of Grand Strategy or that his foreign and security policy is driven by impulses and tactical approach. However, such policy leaves us with practical consequences which mean that we have to follow this sort of a Donald Trump approach to foreign affairs and politics in general. The best guide in that sense would be the 2017 U. S. National Security Strategy idea of principled realism which is the most important written strategic statement of the Trump administration up to this date. If Trump’s approach “is guided by outcomes not ideology” and if “prosperity depend on strong, sovereign nations that respect their citizens at home and cooperate to advance peace abroad”, then the U. S. policy to Western Balkans has to be considered in that context. The Prespa agreement between Greece and North Macedonia is one form of that approach put in practice. Having in mind Belgrade–Pristina negotiations and Bosnia and Herzegovina’s future as well, the main thesis of this paper is that we may expect some kind of unusual approach from the United States to this region, different from the framework that was set up in the 1990s. That will have consequences both for the region and for the outside great powers, especially the European Union.

Иако већина истраживача сматра да постоји висок степен сагласности кад је реч о историји дисципли­не и њеним развојним фазама, парадоксално управо у тој чињеници лежи проблем. Све је видљивији, наиме, јаз између онога што је вишедеценијским понављањем постало готово мит с једне, и стварне историје са свим њеним отвореним питањима и противречностима, с друге стране. Упркос веровању како су ствари поводом настанка и развоја „области међународних односа” општепознате, број оних који изнова пишу историју дисциплине непрестано расте; подједнако са нивоа укупних међународних односа и из углова појединих држава. Није у сваком од ових случајева само трагање за истином покретач истраживачких напора: неретко се у таквим покушајима лако распознаје и интерес да одређеним тумачењима процеса и ставова истакнутих теоретичара и практичара међународне политике буду потврђена или оповргнута становишта у актуелним расправама. Важно је овде рећи и то да је пречесто и некритичко довођење у везу ста­вова корифеја политичке теорије и филозофије често ишло на штету доприноса који су пружали управо теоретичари самих међународних односа. Тешко је, разуме се, порицати било какву везу и утемељеност савремене теорије међународних односа у ставовима једног Тукидида, Платона, Аристотела или нововековних величина у области политичке теорије као што су Хобс, Макијавели, Боден,... ипак, без узимања у обзир околности у којима су деловали бројни историчари, филозофи или теолози, несумњива вредност њихових мисаоних домета неће данас имати велику сазнајну тежину, да и не говоримо о олаком посезању у далеку историју, чак и искривљавању појединих ставова како би што боље послужили сврси текућих надгорњавања.

Готово неизмењен у прва три века постојања, међународни поредак се темељио на равнотежи снага, дипломатији, савезима, међународном праву и, нешто касније, међународним организацијама као својим кључним чиниоцима и субјектима. У једном таквом поретку, суверене и независне државе у условима непостојања средишње власти анархије али не и хаоса ипак прихватају и признају заједничке стандарде понашања и међудејства. Може се говорити о политичкој, дипломатској, правној, економској и војној страни одређеног међународног поретка будући да се као си­ноним поретку најчешће употребљава појам међународни систем, неопходно је казати да поредак за разлику од система подразумева као своју посебност, поред постојања међудејства држава, још и усвојена правила понашања и заједничке вредности. Сваки поре­дак је истовремено и систем; с друге стране, основано је питање да ли, и колико, у одређеном систему има односа који одликују друштвени и међународни поредак. Међународни поредак држава, посебно у неколико последњих деценија, све дубље урања у шири­не глобалног друштва in statu nascendi добијајући при томе аморфан облик: упоредо постоје и боре се за претежност најмање два поретка поредак чији су главни субјекти државе и који је ослоњен на равнотежу снага, поларан распоред моћи (не искључујући при томе и хегемонску и империјалну структуру моћи) и различите об­лике колективне безбедности на једној страни, као и светски поре­дак са појединцима као главним субјектима утемељен у идејама, нормама, вредностима и институцијама које их придржавају, поре­дак људске безбедности и људских права, густе мреже глобалног управљања који почива на новом односу до тада преовлађујућег политичког над економским и околинским, на другој страни.

У овом раду аутори доводе у питање главне аргументе деклиниста у погледу неминовности опадања америчке моћи. Наводећи осам аргумената против деклинистичких учења, циљ рада је да се покаже да у међународним односима, поготово у погледу процене нечије моћи не постоји апсолутна сигурност да ће се нешто десити онако како то највећи број људи очекује. Конвенционалне мудрости често знају да поклекну пред непредвидивостима дешавања а детерминизам у међународним односима има много теже услове за живот него што је то случај у неким другим областима људског деловања.

Предмет овог осврта је анализа текста Семјуела Хантингтона, „Сукоб цивилизација“, који је пре двадесет година објављен на страницама познатог часописа „Foreign Affairs“. Циљ рада је да се са овог временског одстојања укаже на кретања која је Хантингтон у својој замисли будућности успешно предвидео, а која није, као и да се истовремено процени  значај ове замисли у промишљању кључних одлика света после Хладног рата. Поред основних Хантингтонових ставова, представљају се и најпознатије критике упућене овом тексту; нарочита пажња биће посвећена цивилизацијама као чиниоцима али и могућим главним субјектима светске политике у будућности с посебним освртом на питања њиховог идентитета. Хантингтон види у религијама главну покретачку снагу савремених и будућих међународних односа. Иако држава, нападнута „одозго и одоздо“, опстаје као главни субјект светске политике, не треба искључити могућност да у будућности цивилизације и други чиниоци и актери привремено или трајно угрозе место и улогу држава у међународном систему и глобализованој светској политици.