Борис Ђ. Кривокапић

Рад се бави сложеним проблемом међународних инцидената, који има и теоријски и практични значај. У уводном делу обрађен је појам међународног инцидента, који је дефинисан као неки непријатан случај, мали сукоб и слично, који угрожава или квари односе у међународној заједници, а посебно између држава или изазива друге више или мање изражене штетне последице. Затим је указано на одређене сличности и разлике између међународних инцидената, спорова, криза и конфликата. Други део рада садржи класификацију међународних инцидената према разлозима због којих настају. Ту је указано да инциденти могу настати као последица одлука влада појединих држава, деловања државних органа независно од воље владе, акција независних појединаца, несрећних случајева, природних догађаја, али и из разних других разлога, па чак и услед поступака животиња. Следећи део рада бави се врстама инцидената према њиховој природи при чему су посебно обрађени војни инциденти, гранични инциденти, атентати и дипломатски инциденти, зато што они најчешће избијају између држава и што њихове последице могу бити врло тешке. Коначно, последњи део рада бави се врстама инцидената према њиховим последицама. Ту су дати анализа и примери инцидената који су се претворили у спорове, инцидената који су прерасли у кризе и, на крају, инцидената који су се изродили у конфликте, било да је неко искористио одређене догађаје или чак сам створио инциденте да би могао да их искористи за своје циљеве, па и започињање оружаног сукоба. Рад садржи заиста велики број примера из праксе, од којих су неки заборављени, а други се тичу најновијих збивања.

Аутор подсећа на три познате дефиниције агресије у међународном праву. Прва, она из Статута Нирнбершког суда (1945) односила се на злочине против мира а не агресију као такву и није била довољно прецизна, те не одговара савременим условима. Друга, она из Резолуције 3314 (1974) Генералне скупштине УН, није правно обавезујућа, али су њена решења прерасла у опште обичајно међународно право, што значи да су обавезна за све, Трећа, она из новог чл. 8bis Римског статута након допуна из Кампале (2010) не може се применити да би се ретроактивно засновала надлежност Међународног кривичног суда, али је подобна да се према њој оцењује када постоји агресија. Аутор указује на карактеристике дефиниција агресије из Резолуције и Римског статута, а затим полазећи од тих дефиниција даје анализу рата који је НАТО водио против Југославије. У оквиру посебних одељака, уз навођење релевантних одредби Резолуције и Римског статута и чињеничног стања конкретног случаја, размотрена су следећа питања: општа дефиниција агресије, начин на који су дефинисани акти агресије, претпоставка да је на делу агресија, питање борбе за национално ослобођење као могућег изузетка, решење према којем никакви разлози не могу служити као оправдање за агресију. Аутор констатује да је напад НАТО-а на Југославију био класичан случај агресије и да га треба увек тако и називати.

Положај етничких мањина и домородачких народа могао би се описати као мањински. Обе категорије имају одређене етничке, културолошке и друге особености и жељу да их очувају, и једни и други су стварно или потенцијално угрожени у смислу да им прети насилна или макар природна асимилација; итд. Па ипак, с правом истичући да су староседеоци којима су дошљаци отели земљу и наметнули им своју друштвену организацију и културу, домородачки народи успели су да се њихов правни и стварни положај разматра и решава одвојено. У првом делу чланка указано је на одређене сличности које постоје између етничких мањина и староседелачких народа. Други део рада бави се фактичким односно стварним разликама између етничких мањина и домородачких народа, а онда и разликама у њиховом правном положају. Закључак је да су и поред многих сличности у питању различите категорије, које с правом очекују и заслужују различити третман и посебну међународноправну и другу заштиту.

Рад се бави сложеним и осетљивим пштањем које се своди на то да ли су мањинска права (права призната припадницима етничких мањина) по својој природи индивидуална или колективна? Другим речима да ли оно што спада у каталог мањинских права припади мањинцима као појединцима (као посебној категорији грађана односне земље) или, макар у извесној мери, припада мањинским колективитетима као таквима. У трагању за одговором аутор наводи и анализира релевантне одредбе најважнијих међународних докумената, да би на крају закључио да најважнији међународноправни докумениа не садрже признавање колективних права мањина. У даљем тексту писац се бави односом колективних права мањина и права на самоопредељење. У оквиру закључних разматрања аутор констатује да без обзира на то како их квалификује међународно право или унутрашње право неке земље, извесна права из каталога мањинских права су сама по себи колективна. Тако нпр. право на опстанак мањине; право на очување мањинског идентитета; право на одржавање међусобних контаката; право на непосредну заступљеност у представничким телима и другим органами власти; право на организовање и одржавање образовних, културних и сличних институција; и др. У ред таквих права спада и право (тамо где je признато) на територијалну и сваку другу аутономију. На исти начин у peд колективних права спадају и право на празновање верских и националних празника мањине, право на истицање националних симбола и знамења, и др. Колективни карактер ових права проистиче из чињенице да се она јамче не појединцима, већ свим члановима мањине као одређене заједнице, док je њихово уживање, с друге стране, најчешће немогуће без контаката са другим члановима групе. Оно што, међутим, треба стално имати на уму je чињеница да колективна права не значе (не укључују) право на самоопредељење, а посебно не право на отцепљење.

Међу најважније начине мирног решавања међународних спорова спадају добре услуге и посредовање. У савременој пракси често је тешко направити јасну разлику међу њима. У оба случаја ради се интервенцији треће (неутралне) стране на позив или макар уз сагласност страна у спору, са циљем да им се помогне да га саме реше. У том смислу могло би се чак рећи да се ту заправо ради о само различитим облицима односно различитом обиму и интензитету посредовања. То и даје за право да се ова два начина мирног решавања спорова разматрају заједно, тим пре што се ретко јављају у чистом облику. Штавише, чак и ако у почетној фази почне као пружање добрих услуга, ангажовање треће стране касније скоро неизбежно прераста у неки вид посредовања. Ипак, разлика, макар начелно, постоји. Рад се бави добрим услугама и посредовањем, разликама међу њима, неким посебним облицима и разликом у односу на друге начине мирног решавања међународних спорова