Срђан Благојевић
НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЗА УЧЕШЋЕ ВОЈСКЕ СРБИЈЕ У МИРОВНИМ ОПЕРАЦИЈАМА
Мировне операције (мултинационалне операције) су један од инструмената за решавање криза у свету и спречавање оружаних сукоба који угрожавају глобални мир и безбедност. У раду се наводи да је учешће Војске Србије у мисијама УН допринело очувању мира у свету и донело позитивне користи за земљу. Наиме, Војска Србије баштини традицију вишегодишњег учешћа у мировним операцијама УН и ЕУ. Најпре се даје преглед најважнијих доприноса Републике Србије мировним операцијама, фокусирајући се на важну улогу коју ова активност има у остваривању циљева спољне политике, националном развоју и међународним односима. Након тога следи представљање националног законодавства које регулише учешће Војске Србије у мировним операцијама. Стога су мировне операције препознате као вид мултилатералног механизма за остваривање сарадње Републике Србије и УН/ЕУ и допринос изградњи поверења и позиције поузданог партнера у међународним односима. Теорија међународних односа која објашњава такве поступке држава је реализам. У складу са реалистичком школом мишљења, државни национални интереси за учешће у мировним операцијама су питања војне безбедности, национални и стратешки интереси, надаље економски интереси, као и повећање кредибилитета и моћи државе у међународним односима.
Полазећи од тога да је глобална безбедност свеобухватна и недељива, државе су још више заинтересоване за учешће у мировним операцијама и то виде као своје националне интересе и елемент спољне и безбедносне политике. Ово је полазна претпоставка на којој аутори заснивају своју анализу изнету у раду.
На тај начин Република Србија је препознала и могућност ангажовања снага и капацитета Војске Србије у мултинационалним операцијама у изградњи поверења и позиције поузданог партнера у међународним односима. Схватање да је глобална безбедност једна и недељива је полазна основа за допринос Републике Србије очувању мира и стабилности у региону и свету и активан утицај на актере међународних односа да се важна међународна питања решавају ненасилним путем. Из анализе коју су аутори спровели може се закључити да слањем трупа у мировне операције у иностранству Република Србија: показује спремност и пре свега способност да допринесе очувању међународне безбедности и стабилности; пројектује позитивну слику земље као одговорне нације спремне да делује у интересу светског мира; повећава утицај земље не само у систему УН и ЕУ, већ и у земљи домаћину и региону у коме је ангажована – укључујући промоцију економских интереса. На тај начин мировне операције постају одраз кредибилитета државе и елемент спољне политике државе у међународним односима.
Учешће Србије у мировним операцијама има стратешки значај на више начина. Као прво аутори истичу посвећеност земље међународној и регионалној стабилности и безбедности, што може помоћи у спречавању ширења сукоба и кризе ван њених граница. Надаље, аутори истичу да учешће Србије шаље сигнал да је посвећена придржавању међународних норми и стандарда и може помоћи у изградњи поверења у суседним земљама и међународним односима у целини. Аутори као посебну и додатну вредност истичу да учешће Републике Србије у мировним операцијама може да обезбеди драгоцено искуство и обуку њених оружаних снага, унапређујући њихове вештине и професионализам, што може допринети укупним одбрамбеним способностима земље. Ово је посебно важно с обзиром на тежњу Републике Србије да се придружи ЕУ, у којој се све више наглашава значај јаких одбрамбених и безбедносних снага и капацитета.
СЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА КАО ДЕО ДРУШТВЕНОГ ИДЕАЛА У СРБИЈИ
Обавеза служења војног рока у Србији установљена је у 19. веку, а војска је релативно брзо постала незаобилазна организација у процесу социјализације грађана. То је остала до 2011. године, што је ондашњим стратегијским разматрањима о одвраћању и тоталној одбрани обезбедило веродостојност. Повратак рата на европско тло актуелизује питање спремности друштва за одбрану у многим европским државама. Српско друштво се у две претходне деценије битно променило, постајући у главним цртама описано Баумановом флуидном модерношћу, а оспособљеност грађана за оружани и неоружани отпор у случају рата је значајно опала. Полазећи од претпоставке да обустава обавезе служења војног рока остаје пуноважна, аутори испитују могућности за повећање интересовања младих за добровољно служење војног рока, што је предмет овог рада. Циљ рада је да покаже неопходност, оправданост и начелни садржај државних подстицаја за младе који се определе за служење војног рока, као и да назначи њихове вероватне друштвене последице. Теоријски оквир рада је теорија мрежног друштва Мануела Кастелса и његово разумевање индивидуације као културне тенденције савременог друштва која се разликује од индивидуализма, а аутори користе хипотетичко-дедуктивни и историјски метод, као и анализу садржаја. Аутори закључују да је повећање интересовања за добровољно служење војног рока могуће путем повезивања индивидуалних пројеката грађана са служењем војног рока као делом заједничког, друштвеног идеала у Србији.
КРЕВЕЛДОВ СПОР СА КЛАУЗЕВИЦЕМ – ДА ЛИ ЈЕ СМИСАО РАТА ПОЛИТИЧКИ?
Проучавајући разлоге због којих модерне оружане снаге чак и изузетно моћних држава нису у стању да извојују победу у сукобима ниског интензитета Мартин ван Кревелд је дошао до закључка да се корен проблема налази у клаузевицевском схватању рата. У раду се разматрају кључни аргументи којима Кревелд настоји да побије Клаузевицево схватање рата као политичког инструмента: 1) постојање „нетројствених“ ратова, 2) успон тоталног рата који не само да није инструмент политике, него прети да прогута политику и 3) постојање ратова који се не воде због политичких циљева, него у име правде, религије и опстанка заједнице. Пореде се и критички сагледавају Клаузевицеви и Кревелдови одговори на питања ко води рат, у чему је логика рата и зашто се воде ратови. Показано је да Клаузевицева теорија пружа одређени отпор Кревелдовом превредновању и да логика рата нужно лежи у политичкој равни, управо како је то тврдио Клаузевиц. Аутори доказују да јаз између Клаузевицевог и Кревелдовог схватања узрока рата настаје због различитих перспектива из које ова два теоретичара посматрају рат. Закључено је да се непријатељи у рату боре за постизање својих циљева, то јест за остваривање/заштиту онога што опажају као свој интерес и/или ширење/одбрану својих (друштвених или групних) вредности, што је одређење циљева рата које уважава и Клаузевицев поглед одозго, визуру доносилаца политичких одлука, као и Кревелдов поглед одоздо, који рачуна са мотивима чланова друштва (групе) који иду у рат.
