Милован Суботић

Тридесетогодишњи период егзистирања нових држава на постјугословенском простору обележен је неразумевањем и конфликтима, што је условило и потребу за одвраћањем једних од других, боље речено свих од свих. Западни Балкан је еклатантан пример безбедносно трусног региона у којем су војни начини решавања проблема често имали примат у односу на све остале елементе из домена тзв. цивилног деловања. Управо из овог разлога се, по инерцији, и домен јачања војне моћи на овом простору супремационо сматра као кључни (по некима и једини) фактор одвраћања од другог, другачијег и претећег. Kо се одвраћа, од кога и чиме у компликованој безбедносној парадигми региона Западног Балкана? Да ли је време да земље региона изађу из зачараног круга вечито замрзнутих конфликата и који су начини за промену перцепције одвраћања на овим просторима, нека су од истраживачких питања на које покушава да одговори овај рад. Значај иницијативе „Отворени Балкан” се посебно обрађује због потенцијала за додатно повезивање актуелних чланица, али и капацитета за привлачење осталих земаља региона. Шанса коју (поново) има Република Србија, да улогу вишедеценијског фактора одбијања замени оним прогресивним – привлачећим, не сме бити пропуштена.

Израду најновијих стратегијских документа из области националне безбедности и одбране: Стратегије националне безбедности и Стратегије одбране, пратиле су бројне полемике у редовима академске и стручне јавности. Овај рад нема намеру да се вредносно одређује према новој Стратегији националне безбедности, већ пажњу примарно усмерава према дефинисаним националним вредностима и чиниоцима националних интереса Републике Србије дефинисаних Стратегијом националне безбедности Републике Србије. У раду се анализирају сви делегирани чиниоци националних интереса са аспекта њихове достижности у светлу доминантне реалполитике најзначајнијих актера међународне политике и безбедности, као и проблеми пред којима ће се спроводиоци овако делегираних чинилаца у ближој и даљој будућности суочавати. Имајући у виду да се као најизразитији проблем приликом остварења овако дефинисаних националних интереса легитимише дихотомија између националног интереса који се односи на очување суверености, независности и територијалне целовитости и оног који говори о европским интеграцијама и чланству у Европској унији, нарочита пажња је посвећена формулисању решења које би било на трагу „помирења“ ових, наизглед антагонизујућих, интереса.

Државна моћ је у великој мери измењена савременим глобализацијским наративима, но било би одвећ храбро и погрешно устврдити да је глобализација учинила државе непотребним. Иако су многи проблеми данашњег света, попут проблема у контексту безбедности, тероризма, климатских промена и слично, немогући за решавање у националним оквирима, сарадња суверених држава се намеће као „права мера” у одговору на ове и овакве проблеме глобалног карактера. Након елаборације феномена државне моћи кроз њене најзначајније чиниоце, у овом раду је анализиран феномен диспропорције моћи на примеру земаља чланица ЕУ, као и проблеми унутар саме Уније који се рефлектују на балканске земље које се налазе на „европском путу”. Посебна пажња у раду је усмерена ка идентификовању слабости ових земаља, које су уз амбивалентан одговор Уније, допринеле да се на овдашњој позорници интензивира утицај различитих глобалних и регионалних актера данашњице. Имајући у виду интензитет и перманентност пропуштених прилика, како од стране балканских земаља кандидата за чланство, тако и од европске администрације, на крају рада се закључак сам намеће. Уколико на овом простору најскорије не дође до извесније перспективе чланства у ЕУ оних земаља које су „заглављене на европском путу” у игру би значајније могли ући и други играчи вођени различитим интересима, превасходно Кина, Русија, Турска и неке арапске земље.

Откад је света и века феномен моћи заокупља како човека као јединку, тако и све проистекле колективитете. Моћ отвара многа врата, завршава незавршиве процесе, али и опија, заварава, па су историјске читанке препуне прича о њеној злоупотреби. Времена у којима се на моћ гледало искључиво на основу својих најтврђих полуга: војне и економске силе, одавно су иза нас. Оно што је Џозеф Нај утемељио као меку моћ, и која се односила првенствено у сврху вођења расправа о америчкој моћи крајем двадесетог века, често се погрешно употребљава за означавање свих других врста моћи, осим оне војне. Стога се као важан задатак у сфери разумевања односа моћи у савременом свету намеће одређење појма моћи као и његова даља диференцијација и класификација. Оно што примарно усмерава озбиљније државе данашњег света да све више користе овај облик моћи јесте чињеница да је она мање ризична за примену од војне или економске моћи, док се као проблем најчешће истиче превише дуг проток времена да се уберу њени резултати, као и чињеница да њен успех најчешће зависи од кредибилитета владе државе која је примењује. Шта се данас карактерише као моћ и који су њени облици? Како се према елементима који су се као обједињени касније нашли под заједничким именитељем меке моћи односио Совјетски Савез у различитим етапама свог постојања, а како Руска Федерација деведесетих? Да ли се спољнополитичка агенда „Нове Русије“ може посматрати кроз призму трансформације њене моћи од оне најтврђе, војне и енергетске, ка елементима који карактеришу меку моћ, и како се овај облик моћи испољава према Балкану на примеру односа према Србији, нека су од питања на које ће покушати да одговори овај рад.

У раду се разматрају правни аспекти употребе наоружаних дронова ради спровођења политике циљаног убијања у противтерористичким операцијама. Од терористичких напада 2001. године, политика употреба дронова ради спровођења циљаног убијања постала је централни део америчке противтерористичке стратегије. Међутим, употреба дронова у противтерористичким операцијама, са циљем извршења циљаних убистава, изазвала је бројне контроверзе и доспела у жижу интересовања јавности. С једне стране, апологете политике циљаног убијања путем наоружаних дронова сматрају да је у складу са правом на самоодбрану и адекватним резолуцијама Савета безбедности политика циљаног убијања легитимно средство борбе у рату против тероризма. Они истичу предности који проистичу из употребе дронова, наводећи како је реч о технологији која због хируршке прецизности смањује ризик од губитака живота недужних цивила. С друге стране, многобројни стручњаци, научници, новинари и невладине организације јавно су иступили против овакве политике, истичући да се употребом дронова крше неки од основних принципа права људских права и међународног хуманитарног права. У овом раду биће представљени аргументи за и против употребе наоружаних дронова, са акцентом на неке од најконтроверзнијих правних дилема, као што су циљано убијање и дистинкција.

Концепт Заједничке безбедносне и одбрамбене политике ЕУ својевремено је промовисан као веома важан сегмент у безбедносној агенди савременог света, а како је у доктринарним документима овог пројекта, као један од кључних елемената европске (не)безбедности означен тзв. Западни Балкан, однос држава овог региона према ЗБОП је експониран као један од најважнијих спољнополитичких циљева на европском путу свих држава овог подручја понаособ. Међутим, државе Западног Балкана које се нису интегрисале у ЕУ (Србија, БиХ, Црна Гора, Македонија, Албанија) нашле су се у новим међународним околностима, које тренутно нису повољне за приступање Европској унији. Главни разлог је дугорочна криза у Унији (финансијска, економска, избегличка, политичка) и промене граница (Брегзит), што утиче на то да је реч „проширење“ постала непопуларна, а процес је стављен у други план. Из финансијских, али и неких других разлога попут нових околности у геополитичком прегруписавању моћи између најмоћнијих земаља савременог света, које се огледају у порасту утицаја Русије и одређеним дисонанцама на релацији ЗБОП ЕУ – НАТО, концепт заједничке европске одбране и безбедности је, чини се, по ко зна који пут на самом почетку. Уважавајући наведене околности које су ширег карактера, рад се бави анализом досадашњег учинка ЗБОП, њеног односа према НАТО и Руској Федерацији, као и позиционирању Србије у новонасталим геополитичким околностима.

Последња декада двадесетог, а нарочито почетак двадесетпрвог века обележене су новим околностима у којима се на „пиједестал битности“, и то на велика врата, вратила религија. Поред несумњивог значаја који битне религије савременог света имају у артикулисању духовних потреба верника, чињеница је да су многе екстремистичке, а не ретко и терористичке организације, суштину свог залагања и деловања везале за „узвишене верске разлоге“. С тим у вези, главни циљ овог рада је да, почевши од дефинисања појма – екстремизам, преко појашњења  појаве и етаблирања политичког ислама – исламизма, елаборира савремени контекст у којем се као доминантан вид верски инспирисаног насиља јавља исламистички екстремизам, као и да укаже на најважније екстремистичке групе у региону Балкана и начине њиховог деловања. Такође, овај рад говори и о могућностима војног одговора на ову пошаст савременог света, у светлу стратегијских и доктринарних докумената који дефинишу могућности истог.

У раду се анализира конфликтни потенцијал верске компоненте екстремизма косовских Албанаца у врло сложеном и изнијансираном миљеу јужне српске покрајине. Као иницијална тешкоћа приликом елаборације овог феномена јавља се недвосмислена корелација овог екстремистичког партикуларитета са етнонационализмом. Ипак, како је вокацијска тема овог рада окренута ка анализи исламистичког екстремизма на КиМ, неопходно је дати генезу кокетирања албанског етноса на Косову и Метохији са екстремистичким тумачењем присталица најмлађег монотеизма на овом простору и то кроз процес исламизације и албанизације и контроверзеоко исламистичке компоненте у доктринарним документима и спровођењу начела Прве и Друге Призренске лиге. Савремени контекст проблема анализиран је кроз исламистичке тенденције на КиМ оличене у деловању тзв. светих ратника у терористичким активностима ОВК, док се кроз исламизам под огртачем тзв. хуманитарних организација даје преглед постратног експанзивног ширења најрадикалнијег огранка сунитског ислама на КиМ.

Екстремистички потенцијал балканских друштава је неупитан. Ипак, када би ендемске балканске екстремизме покушали класификовати према већ утемељеним критеријумима савремене политикологије и осталих друштвених наука, наилазимо на проблем оличен у флуидности, тако својственој екстремизму. Из тог разлога је тешко разлучити који екстремистички варијетет је заступљен, а још теже који од њих има супремацију у односу на онај други. Значајан број аутора који су анализирали природу конфликата на Балкану, на ратове из деведесетих година прошлог века гледа као на верске сукобе. Оваквом гледишту се супроставља становиште како је природа ових сукоба примарно мотивисана етничким и етнонационалистичким разлозима. Пример јужне српске покрајине је, уз Босну и Херцеговину, вероватно један од парадигматичнијих у миљеу кохезивног екстремистичког потенцијала религије и етнонационализма. Елаборирајући међузависност термина етнонационализам, верски екстремизам и етносепаратизам, овај рад ће, упоређујући потенцијал верског екстремизма са оним етнонационалистичког карактера, покушати да да одговори на питање: који од ових екстремизама код косметских Албанаца има извесну супремацију у односу на онај други.

Сведоци смо да данас, с почетка XXI века, насилни недржавни актери преузимају дуго чувани примат државе као најдоминантнијег, а у одређеним временским епохама и јединог, актера безбедности. Број међудржавних сукоба је све мањи, а све је више оних у којима бар једну од супротстављених страна представљају насилни недржавни актери. Примећено је да је моћ недржавних актера обрнуто пропорционална моћи државе. Што је држава слабија, утицај и број насилних недржавних актера је већи, и супротно. Услед неспособности да им се на најадекватнији начин супротставе, слабе државе заправо постају својеврстан „инкубатор“ у коме насилни недржавни актери могу да ојачају до те мере да релативно лако превазилазе националне оквире и постају регионални, па чак и међународни проблем. Намера аутора је да овим радом укажу на карактеристике насилних недржавних актера, као безбедносних актера, али и на њихову релацију са слабом државом. Поред тога, на основу различитих параметара, аутори анализирају колико је Србија подложна деловању насилних недржавних актера и којој врсти они припадају.