Маја Ковачевић

Заседање Европског савета у октобру 2019. године на којем није постигнута сагласност земаља чланица о отварању приступних преговора са Албанијом и Северном Македонијом је вратило политику проширења Европске уније (ЕУ) у жижу медијске и политичке пажње и оголило размере кризе политике проширења ЕУ на Западни Балкан. На инсистирање појединих земаља чланица, предвођених Француском, Европска комисија је у фебруару 2020. године предложила измене методологије приступања. Циљ овог рада је да критички размотри како политику проширења ЕУ на Западни Балкан, тако и нову методологију. У истраживању је коришћен модел спољних подстицаја Франк Шимелфенига (Frank Schimmelfennig) и Улрих Седелмајера (Ulrich Sedelmeier), који је развијен како би се анализирала европеизација земаља Централне и Источне Европе путем условљавања које је ЕУ вршила у процесу приступања. Примена овог модела на политику проширења на Западном Балкану показује да највећи проблем актуелне политике није у методологији приступања, већ у некредибилном условљавању које је ЕУ у последњих двадесет година примењивала у односу на потенцијалне чланице из овог региона. У раду се доказује теза да су земље чланице ЕУ и до сада имале на располагању механизме којима су могле да одлучније примењују условљавање у односу на земље Западног Балкана, али то нису чиниле. Стога узроке проблема политике проширења треба тражити у одсуству стратешког приступа према Западном Балкану због кризе у самој ЕУ и замора од проширења, те се може закључити да реформа има за циљ да утре пут будућем диференцираном чланству у ЕУ.

Имајући у виду основну тему, у раду су на почетку анализирана актуелна решења Закона о осигурању у вези са пословима осигурања, те решења Закона о облигационим односима у вези са основним обележјима уговора о осигурању. Потом је учињен табеларни приказ највећих друштава за осигурање у Србији, заснован на критеријумима Народне Банке Србије као надзорне инстанце над пословањем друштава за осигурање, попут структуре портфеља осигурања и билансне суме, а за период трећег тромесечја 2017. године. Посебан одељак рада посвећен је и облицима привредног криминалитета у области осигурања, јер треба имати у виду да бројни облици незаконитости у поступању могу постојати како на страни осигуравача, тако и на страни осигураника. У контексту свега што је у раду анализирано, у закључку је истакнут значај инструмента контроле законитости пословања друштава за осигурање, који је на нивоу Европске уније почео са применом 2016. године. Реч је о ЕУ Директиви Солвентност II, као веома модерном систему надзора осигурања. Имплементацијом и применом ЕУ легислативе у области осигурања, чини се значајан корак у приближавању сектора осигурања у Републици Србији и сектора осигурања у Европској унији.

Предмет рада је разматрање улоге грађана и партија у изборним процесима у Европској унији из перспективе принципал-агент теорије. Основна теза овог рада је да је утицај грађана до те мере ограничен да се може слободно рећи да принципал готово да не контролише агента. Први разлог лежи у томе да партије нису процес европске интеграције учиниле значајним фактором политичке утакмице, што онемогућава ефективно изражавање воље грађана. Други разлог лежи у феномену тзв. избора 'другог реда' за Европски парламент што пасивизује грађане. Све ово је учинило да партије, као агенти, буду недовољно одговорне грађанима за деловање у процесу европских интеграције, али  финансијска криза и криза еврозоне доводе до буђења 'успаваног џина'.