Дејан Миленковић

Једна од уставних и законских надлежности јединица локалне самоуправе односно општина и градова у Републици Србији је и „старање о јавном информисању”. Ова надлежност садржински подразумева обезбеђење права на јавно информисање путем медија (локалних или других, између осталог и кроз правила о државној помоћи и пројектног финансирања, правила о јавним набавкама и сл.). Међутим, постоји и друга значајна страна у вези са функционисањем јединица локалне самоуправе, која подразумева „информисање јавности”. Реч је о обавези јединица локалне самоуправе да у оквиру јавности рада и права грађана на обавештеност, као такође Уставом (Устав Републике Србије 2006) и законом утврђеног права, и саме „пружају” информације грађанима на локалном нивоу. На тај начин се јавност информише о раду и поступањима, као и спровођењу одређених јавних политика у јединицама локалне самоуправе (нпр. путем саопштења о раду органа јединица локалне самоуправе, пружањем некомерцијалних аудиовизуелних медијских услуга, издавањем билтена о предузетим „акцијама” и сл.). У фокусу овог рада је истраживање које на узорку од 25 општина и градова у Републици Србији, показује на који начин јединице локалне самоуправе у Републици Србији осим кроз (локалне) медије и саме обезбеђују информисање грађана на локалном нивоу. Истраживање треба да покаже да ли у јединицама локалне самоуправе у Републици Србији: (1) постоје организациони, кадровски и други капацитети за старање о информисању јавности и (2) начинима и облицима кроз које јединице локалне самоуправе независно од регистрованих (локалних) медија обезбеђују информисање јавности на локалном нивоу.

Рад анализира институционалне механизме партиципације младих, као посебне друштвене категорије, у креирању и спровођењу политика, са акцентом на локални ниво. Кроз рад је приказан значај социјалног капитала младих за развој здраве и одрживе заједнице. Методом анализе садржаја правних норми, пре свега Закона о младима и Националним стратегијама за младе, приказани су институционални проблеми организовања младих, и понуђена су конкретна нормативна решења која могу да постану део новог закона о младима. Посебан акценат је стављен на институционални оквир организовања младих на локалном нивоу, анализиране су канцеларије за младе, простори за младе и омладински рад. Резултати анализе су показали да постоје бројни проблеми који извиру из недоречености закона по овим питањима. Такође, компаративном методом у раду су представљена решења истих питања у неким државама чланицама Европске уније и Западног Балкана.

Настајање постиндустријског друштва поставља бројна и значајна питања истраживачима организационих наука. Постојеће теорије организација (које се односе на организацију предузећа, односно пословних система) карактерише фрагментарност и апсолутни релативизам. Овакав приступ има резултат у непрекидном измештању тежишта између организације процеса и институција и са друге стране, интеракције човека и организација. Зато одговарајући путоказ тешко може бити за остале организационе науке. Поставка овог питања и трагање за одговором има ослонац у филозофији наука. Прихватањем чињеница у оквиру животних ситуација (дуализма детермини­зма и феноменологије) је основ филозофије фактицитета у Науци о организацији пословања. Проблеми организације присутни су у свим подручјима људског деловања. Ова чињеница одређује питање разграничења организационих са другим наукама. Одређивање структуре и апстраховања појединих организационих наука, односно посебних подручја истраживања организације у друштвеним системима представља ис­корак који омогућава интензивирање истраживања у наредном периоду.

Либертаријански концепт заснован на доктрини новог јавног менаџмента од средине 70-тих година 20. века у значајној ме­ри је утицао на државу благостања и концепт социјалне државе. Тако је социјалдемократска идеологија у извесној мери изгуби­ла на значају, јер је концепт новог јавног менаџмента као доми­нантно неолиберални, у средиште јавне управе поставио њене економске вредности. Нови јавни менаџмент (New Public Ma­nagement) инсистирајући на тзв. три е концепту (ефикасности, економичности и ефективности) елиминисао је друге вредности јавне управе, а посебно политичке (јавни интерес, поштовање права у јавној управи) и социјалне (социјалну правду, солидарност, социјалну осетљивост). Бременом међутим, настаје нова доктрина доктрина „добре управе“. „Добра управа“ као савремени концепт управе, близак је савременој социјалдемократској идеологији, а и извесној мери може имати и утицај на њено профилисање. Борба политичких странака деснице, као носилаца конзервативних и неолибералних идеја с једне, и левице као носилаца социјалдемократске идеје с друге стране, показује да су неолибералне идеје више деценија биле доминанте у реформским процесима. Приметно јачање странака левице у последње време, кореспондира са развојем доктрине „добре управе“. Ре­флекса борбе десне и леве идеологије у политичкој арени, изражене кроз сукобе неолибералног и социјалдемократског кон­цепта, свакако ће се одразити, а на неки начин и одредити будуће реформске процесе у савременој јавној управи.

Заштита изборног права јесте од кључног значаја за спровођење фер и поштених избора као основног људског права прве генерације. Циљ ове анализе је да утврди да ли у Републици Србији постоје адекватни механизми управно-процесног решавања спорова насталих у вези са изборним правом у току трајања изборног поступка, и да у складу са резултатима, понуди конкретне препоруке за даље унапређивање његове заштите. Анализа је показала да у фази изборног поступка, правни оквир не даје поуздане гаранције заштите изборног права, услед чега одређена питања додатно треба размотрити и приступити редефинисању постојећег управно-процесног система заштите. Анализа је показала и неопходност спровођења ширег истраживања, које би обухватало и све друге, а не само управно-процесне облике заштите изборног права, и која би се односила на цео изборни процес. Очигледно да би једна оваква студија открила и бројне друге пропусте у заштити изборног права и пред другим органима пред којим се оно штити, као и у другим „временским фазама“ изборног процеса, који овом анализом нису били обухваћени.

Принцип супсидијарности као темељно начело расподеле надлежности, и у теоријском и у позитивно-правном смислу је недореченo и недовољно јаснo. Ни данас не постоји једна јединствена дефиниција овог појма нити критеријуми које треба применити да би се он операционализовао. Ако се пође од најширег схватања оличеног у изразу „најближе грађанима“, овај појам обухвата не само „вертикалну“ супсидијарност, односно „спуштање“ појединих надлежности и конкретних послова на ниже нивое власти, већ и „хоризонталну“ која се односи на преношење одређених послова власти на недржавне субјекте, укључујући и приватни сектор. Темељна реформа управе захтева утврђивање детаљне „мапе“ супсидијарности у Републици Србији чији крајњи резултат треба да буде стварање динамичне „база података“ свих надлежности и конкретних послова које централна и нижи нивои власти, односно органи на свим нивоима, сходно Уставу и закону обављају. Таква интерактивна база „вертикалне“ расподеле надлежности, између осталог, треба да доведе и до правилне „хоризонталне“ расподеле и значајног смањења конкретних послова које данас обављају различити државни, покрајински и општински органи власти. „База“ је основ за стварање рационалније, ефективније, економичније и ефикасније јавне управе. Међутим, за успостављање „базе“ неопходан је адекватан методолошки приступ, посебно у „рашчлањивању“ појединих врста послова из надлежности у појединим Уставом и законом утврђеним областима. У овом раду, понуђен је један од могућих методологија за успостављање ефикасне „базе података“ која је неопходна за успешан процес транзиције у Републици Србији.