Андријана З. Јовановић
ПРИНЦИП ПРОАКТИВНЕ ТРАНСПАРЕНТНОСТИ И ОТВОРЕНОСТИ У РАДУ ПАРЛАМЕНТА: СЛУЧАЈ СРБИЈА
Овај рад се односи на принцип проактивне транспарентности и отворености, као релативно нови принцип рада, деловања и евалуације субјеката јавног права, односно, у најширем смислу, органа јавне власти. Циљ овог рада је да широко схваћен принцип проактивне транспарентности и отворености, упоредно анализира у контексту рада парламената демократских и транзиционих земаља уопште, а посебно Народне скупштине Републике Србије и службе Народне скупштине. Принцип проактивне транспарентности и отворености односи се на укупност мера којима су субјекти јавног сектора дужни да континуирано и самоиницијативно учине доступным јавности податке који су настали у раду и у вези са радом органа јавне власти.
НОВИ ПРИСТУПИ МАЊИНСКОМ ПИТАЊУ: ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИJA И НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ - СЛУЧАЈ СРБИЈА
Свако друштво/држава у којој живе националне матине суочава се са дилемом на који начин се ови „посебни“ делови друштва инкорпорирају у ширу заједницу. Интеграција кроз процес децентрализције један је од начина, будући да она јача демократску структуру друштва, штити мањине и подстиче грађанску партиципацију, стварајући позитивну идентификацију грађана са друштвом. Процес интеграције у овом раду посматрамо кроз призму правде, где је циљ интеграције постизање правне једнакости између националне мањине и већине, односно смањење надмоћи већине. Битан предуслов успешне интегративне мањинске политике je спречавање ескалације сукоба или избијање конфликта међу различитим етничким заједницама. Процес интеграције заснива се на поштовању принципа толеранције и принципа интеракције. Политика интеграције треба да приближи интересе већине и мањине и створи осећај припадности заједничком друштву, и на тај начин умањи опасност од сегрегације етничких заједница, нарочито оних које су територијално концентрисане. У децентрализованом систему то je могуће, будући да такав систем подразумева увећање надлежности нижих, периферних државних органа и недржавних институција и подстиче активније учешће грађана у процесима одлучивања и доношења одлука које се односе непосредно на њих.
УРБАНО УРЕЂЕЊЕ И СИСТЕМСКИ КАПАЦИТЕТИ ГРАДА БЕОГРАДА
Урбане студије савремених градова-метропола, обухватају све феномене које утичу на квалитет живота грађана великог града. Ове феномене можемо посматрати мултидисциплинарно, односно са различитих аспеката, као на пример, социјалног, економског, урбанистичког, политичког, правног... Савремене урбане студије увек значајну пажњу посвећују административно-организационом, функционалном и институционалном систему великог града и његовом окружењу, јер су ови системи основ урбаног развоја у којем се акценат ставља на квалитет услуга оних који у њему живе. Зато и урбано уређење града Београда јесте уско повезано са његовим административно-организационим, функционалним и институционалним системом, који ће у наставку бити детаљно објашњени, првенствено кроз однос града Београда и државе, али и Града и градских општина. Посебно треба поменути да постојећи административно-организациони систем града Београда је веома сложен, те да Београд обухвата веома широко подручје са великим бројем насеља, која се разликују по карактеру, функцијама, величини, броју становника и економској снази. Савремени урбани развој захтева и постојање адекватних функционалних али и институционалних предуслова за то. У овом раду, најпре ће се указати на карактеристике урбаног развоја града Београда и изазове у периодима пре транзиције 1990-2000. године, а затим и током периода закаснеле транзиције, од 2000. године до данас.
