ИСТОРИЈА ЕВРОПСКЕ ИДЕЈЕ
Сажетак
У издању Института за политичке студије објављена је монографија „Историја европске идеје” проф. др Николе Аврејског, истакнутог бугарског историчара и истраживача европских интеграција, међународних односа и савремених политичких процеса. Књига је први пут објављена на бугарском језику 2019. године, док српски превод потписује Дајана Лазаревић.
Објављивање ове монографије на српском језику представља наставак успешне научне сарадње проф. др Николе Аврејског са Институтом за политичке студије. Српска научна јавност имала је прилику да се упозна са његовим истраживањима на више међународних конференција у организацији Института, посвећених српско-бугарским односима, страдању словенских народа, савременом пантуркизму, положају Молдавије и духовном јединству словенских народа. Његова запажена излагања и студије показали су потребу да се домаћим читаоцима учини доступним и једно од његових најзначајнијих дела.
„Историја европске идеје” доноси широко засновано истраживање настанка, развоја и политичког сазревања европеизма – од античких представа о Европи до завршетка Другог светског рата. Основна полазна тачка аутора јесте да европска идеја није настала тек после 1945. године, нити се може свести на институционалну историју данашње Европске уније. Она је резултат дугог историјског процеса током којег су се развијале свест о културној припадности Европи, идеја заједничке судбине њених народа и различите замисли о њиховом политичком, правном и економском повезивању.
Таквим приступом Аврејски прави јасну разлику између Европе као историјског, цивилизацијског и духовног простора и Европске уније као савремене политичке и институционалне творевине. Ово разликовање нарочито је значајно у времену у којем се европска идеја често поистовећује са актуелним обликом евроатлантских интеграција. Аутор показује да је идеја Европе много старија, садржајнија и сложенија од сваког појединачног политичког пројекта који се њоме легитимише. Монографија је подељена у три главе и седам тематских целина.
Прва глава посвећена је изворима европеизма и прати постепени прелазак Европе из мита у географски, културни и политички појам. Истраживање започиње старогрчким митом о феничанској принцези Европи, коју Зевс, претворен у белог бика, одводи на Крит. За Аврејског овај мит није само прича о пореклу имена континента већ и симболичко сведочанство о сложеним коренима европске цивилизације. Он истовремено упућује на њене везе са Азијом и на пресудну улогу хеленске културе у обликовању европског идентитета. Аутор затим показује како се назив Европа постепено проширивао од средишњих области старе Грчке, преко Балкана и Средоземља, до већег дела данашњег континента. У грчко-персијским ратовима појављује се снажнија свест о културној различитости Европе и Азије. Међутим, већ у античком раздобљу Аврејски препознаје једну од темељних противречности европске идеје: Европа ствара вредности којима придаје универзално значење, док истовремено показује склоност да друге народе и културе проглашава недовољно развијеним или „варварским”.
Ова противречност – између универзализма и искључивости – пратиће европску историју све до савременог доба. Ренесанса је у књизи представљена као преломно раздобље у којем се европска самосвест постепено ослобађа искључиво религијског оквира. Обнова античког наслеђа, развој хуманизма, ширење писмености и штампе, као и јачање световних држава, створили су услове за другачије разумевање Европе. У том периоду настају и први разрађенији предлози политичког уређења и повезивања европског континента. Рационализам и просветитељство додатно су допринели стварању световног европског идентитета заснованог на разуму, научном напретку, природним правима, толеранцији и идеји општег напретка човечанства. Ипак, Аврејски ни ово раздобље не представља једнострано. Док су европски мислиоци прокламовали слободу, једнакост и универзална људска права, европске силе су истовремено спроводиле колонијална освајања, економску експлоатацију и културну хијерархизацију других делова света. Управо указивањем на тај раскорак између идеала и историјске праксе аутор гради критичку историју европеизма, која не прећуткује његове унутрашње противречности. Трећа и најобимнија глава обухвата раздобље од Француске револуције до завршетка Другог светског рата. Француска револуција представљена је као пресудан историјски тренутак јер се идеја европског јединства тада измешта из уских дворских, црквених и дипломатских кругова и улази у јавни простор, међу интелектуалце, грађанске покрете и нове политичке снаге.
Либерализам, демократизам, социјализам, пацифизам и федералистички покрети понудили су различите визије уређења будуће Европе. У књизи су подробно представљене идеје Имануела Канта о „вечном миру”, Ђузепа Мацинија о „Младој Европи” и Виктора Игоа о стварању Сједињених Држава Европе. Анализирани су и бројни предлози правника, политичких мислилаца и мировних активиста за оснивање европског парламента, суда, заједничког устава или федерације европских држава.
Аутор показује да су идеје које се данас често сматрају производом друге половине XX века заправо биле присутне много раније. Европско политичко јединство постепено је сазревало кроз теоријске расправе, неуспеле иницијативе, дипломатске предлоге и трагична искуства међудржавних сукоба.
Једно од важних питања које Аврејски разматра јесте однос национализма и европеизма. Насупрот распрострањеном схватању да национална идеја нужно представља препреку европском повезивању, аутор показује да су национални покрети имали значајну еманципаторску улогу. Они су допринели ослобађању потчињених народа, стварању модерних националних држава и проширивању простора политичког учешћа.
Проблем, према Аврејском, није у постојању националног идентитета, већ у његовом претварању у великодржавни шовинизам, империјализам и милитаризам. Европа XIX века зато се у књизи појављује као простор двоструког развоја: са једне стране напредују економско повезивање, међународна сарадња и стварање заједничких организација, док са друге стране јачају колонијализам, антисемитизам, прогони мањина и трка у наоружању.
Ова анализа има посебну актуелност јер показује да очување националних особености и европска сарадња не морају бити међусобно супротстављени. Европско јединство може бити одрживо само ако се не заснива на поништавању народа и њихових идентитета, већ на њиховој равноправности и међусобном уважавању.
Први светски рат представљен је као трагична потврда упозорења ранијих европеиста. Европа је из рата изашла демографски, материјално и политички ослабљена, док су њене традиционалне силе изгубиле део дотадашњег глобалног утицаја. Истовремено, бољшевичка револуција и нове идеолошке поделе додатно су нарушиле политичко јединство континента. Упркос томе, управо после 1918. године идеја европског повезивања добија ширу друштвену и политичку подршку. Посебну пажњу Аврејски посвећује Рихарду Куденховеу-Калергију и Паневропском савезу, као и настојањима француског државника Аристида Бријана да у оквиру Друштва народа покрене стварање европског савеза. Неуспех тих иницијатива аутор повезује са британском резервисаношћу, немачким реваншизмом, совјетским неповерењем и неспремношћу државних елита да део националног суверенитета подреде ширем европском интересу. На тај начин књига показује колико су покушаји европског уједињења зависили не само од привлачности саме идеје већ и од конкретних односа моћи, државних интереса и међународних околности.
Посебно снажан део монографије чини анализа начина на који су фашизам и нацизам злоупотребили европску идеју. Нацистичка концепција „Нове Европе” није се заснивала на равноправности и сарадњи народа, већ на немачкој расној и политичкој доминацији, уништавању Јевреја, потчињавању и искључивању словенских народа и систематској експлоатацији окупираних земаља. Овај пример показује да позивање на Европу само по себи не гарантује демократски, хуманистички или мирољубив садржај политичког пројекта. Европска идеја може бити искоришћена и као средство за оправдавање хегемоније, насиља и неједнакости. Насупрот таквом концепту, покрети отпора током Другог светског рата развијали су представу о демократској, федералној и равноправнијој послератној Европи. У њиховим програмима европска идеја, прочишћена трагичним искуствима два светска рата, достиже политичку зрелост и постаје једно од полазишта за касније интеграционе подухвате. Један од најзначајнијих доприноса монографије огледа се у ширини историјске и цивилизацијске перспективе. Аврејски европеизам не представља као искључиво наслеђе западног дела континента, већ као резултат вишевековног сусрета различитих народа, култура, верских традиција и политичких искустава.
Европа није само простор Запада, латинског хришћанства и савремених евроатлантских интеграција. Њено цивилизацијско наслеђе настало је прожимањем хеленске, римске, византијске, православне, римокатоличке, протестантске и световне традиције. Због тога аутор посебно истиче значај Балкана, Византије, Русије и словенских народа, чији је допринос европској историји у бројним западним синтезама занемарен или потиснут на маргину.
Овакво становиште књизи даје посебан значај за српску научну и ширу читалачку јавност. Оно омогућава да се положај Србије и Балкана не посматра само из перспективе њиховог приближавања неком већ уобличеном европском средишту, већ као саставни део историје и идентитета саме Европе.
Књига о прошлости и упозорење за будућност „Историја европске идеје” намењена је историчарима, политиколозима, правницима, социолозима, културолозима и истраживачима међународних односа, али и ширем кругу читалаца заинтересованих за порекло, развој и савремене противречности европског уједињења.
Монографија пружа историјски утемељен одговор на питање шта Европа јесте и у којој мери је савремена Европска унија наставила, изменила или напустила изворне тежње европеизма. Аутор подсећа да европско јединство није природно дато, политички неутрално нити једном заувек остварено. Оно је резултат дугог, противречног и често трагичног историјског процеса, чији исход никада није био унапред одређен. Због тога „Историја европске идеје” није само студија о прошлости. Она представља и важно упозорење савременој Европи да се истинска заједница не може градити на политичкој доминацији, културној искључивости и неравноправном положају њених народа. Њена будућност зависи од поштовања различитости, очувања историјског памћења, равноправности држава и свести о заједничкој одговорности за мир и развој континента.
У времену нових геополитичких подела, обновљене милитаризације и све израженијих спорова око идентитета и будућности Европе, српско издање монографије Николе Аврејског долази у правом тренутку. Оно читаоцима нуди драгоцену историјску основу за критичко промишљање не само европске прошлости већ и праваца којима се савремена Европа креће.
