У издању Института за политичке студије објављена је монографија „Историја европске идеје” проф. др Николе Аврејског, истакнутог бугарског историчара и истраживача европских интеграција, међународних односа и савремених политичких процеса. Књига је први пут објављена на бугарском језику 2019. године, док српски превод потписује Дајана Лазаревић.
Објављивање монографије на српском језику представља наставак успешне научне сарадње аутора са Институтом за политичке студије. Домаћа научна јавност упознала је његова истраживања на више међународних конференција Института, посвећених српско-бугарским односима, страдању словенских народа, савременом пантуркизму, положају Молдавије и духовном јединству словенских народа.
„Историја европске идеје” доноси широко засновано истраживање настанка, развоја и политичког сазревања европеизма – од античких представа о Европи до завршетка Другог светског рата. Аутор полази од становишта да европска идеја није настала тек после 1945. године, нити се може свести на институционалну историју данашње Европске уније. Она је резултат дугог историјског процеса у којем су се развијале свест о културној припадности Европи, идеја заједничке судбине њених народа и замисли о њиховом политичком, правном и економском повезивању.
Аврејски прави јасну разлику између Европе као историјског, цивилизацијског и духовног простора и Европске уније као савремене политичке творевине. Такво разликовање посебно је значајно у времену када се европска идеја често поистовећује са актуелним обликом евроатлантских интеграција. Монографија, подељена у три главе и седам тематских целина, показује да је идеја Европе старија и сложенија од сваког појединачног политичког пројекта који се на њу позива.
Прва глава посвећена је изворима европеизма и постепеном преласку Европе из мита у географски, културни и политички појам. Истраживање започиње старогрчким митом о феничанској принцези Европи, који аутор тумачи као симболичко сведочанство о везама европске цивилизације са Азијом и улози хеленске културе у обликовању њеног идентитета. Пратећи ширење назива Европа и развој свести о њеној културној посебности, Аврејски већ у антици препознаје темељну противречност европске идеје: тежњу ка универзалним вредностима, праћену склоношћу ка искључивању других народа и култура.
Ренесанса је представљена као преломно раздобље у којем се европска самосвест постепено ослобађа искључиво религијског оквира. Обнова античког наслеђа, хуманизам, ширење писмености и јачање световних држава омогућили су другачије разумевање Европе и настанак разрађенијих предлога њеног политичког повезивања. Рационализам и просветитељство додатно су обликовали европски идентитет заснован на разуму, научном напретку, природним правима и толеранцији. Ипак, аутор указује на раскорак између прокламованих идеала слободе и једнакости и колонијалних освајања, експлоатације и културне хијерархизације других делова света.
Трећа и најобимнија глава обухвата раздобље од Француске револуције до завршетка Другог светског рата. Француска револуција означава тренутак када идеја европског јединства излази из дворских, црквених и дипломатских кругова и постаје предмет ширих јавних расправа. Либерализам, демократизам, социјализам, пацифизам и федералистички покрети понудили су различите визије будуће Европе.
У књизи су представљене идеје Имануела Канта о „вечном миру”, Ђузепа Мацинија о „Младој Европи” и Виктора Игоа о Сједињеним Државама Европе, као и предлози за оснивање европског парламента, суда, заједничког устава и федерације европских држава. Аутор показује да су многе замисли које се данас повезују са другом половином XX века сазревале знатно раније, кроз теоријске расправе, дипломатске иницијативе и трагична искуства међудржавних сукоба.
Посебну пажњу Аврејски посвећује односу национализма и европеизма. Национални покрети, према његовом тумачењу, имали су значајну еманципаторску улогу у ослобађању потчињених народа и стварању модерних држава. Проблем настаје када се национални идентитет претвори у великодржавни шовинизам, империјализам и милитаризам. Европа XIX века зато је приказана као простор у којем истовремено напредују економско повезивање и међународна сарадња, али и колонијализам, антисемитизам и трка у наоружању. Ова анализа указује да очување националних особености и европска сарадња могу бити сагласни, уколико почивају на равноправности и међусобном уважавању.
Први светски рат представљен је као трагична потврда упозорења ранијих европеиста. Демографски, материјално и политички ослабљена Европа суочила се са губитком глобалног утицаја и новим идеолошким поделама. Ипак, после 1918. године идеја европског повезивања добија ширу подршку. Аутор разматра деловање Рихарда Куденховеа-Калергија и Паневропског савеза, као и настојања Аристида Бријана да у оквиру Друштва народа покрене стварање европског савеза. Неуспех ових иницијатива повезује са супротстављеним државним интересима и неспремношћу политичких елита да део суверенитета подреде ширем европском интересу.
Снажан део монографије чини анализа злоупотребе европске идеје у фашизму и нацизму. Нацистичка „Нова Европа” заснивала се на немачкој расној и политичкој доминацији, уништавању Јевреја, потчињавању словенских народа и експлоатацији окупираних земаља. Овај пример показује да позивање на Европу само по себи не гарантује демократски и мирољубив садржај политичког пројекта. Насупрот томе, покрети отпора током Другог светског рата развијали су замисао демократске, федералне и равноправније Европе, постављајући основу за касније интеграционе подухвате.
Један од најзначајнијих доприноса књиге огледа се у ширини њене историјске и цивилизацијске перспективе. Аврејски европеизам посматра као резултат вишевековног сусрета различитих народа, култура, верских традиција и политичких искустава. Посебно истиче значај Балкана, Византије, Русије и словенских народа, чији је допринос европској историји у бројним западним синтезама занемарен. За српску читалачку јавност овакав приступ има посебну вредност јер Србију и Балкан сагледава као саставни део историје и идентитета Европе.
„Историја европске идеје” намењена је историчарима, политиколозима, правницима, социолозима и истраживачима међународних односа, али и свима заинтересованима за порекло и противречности европског уједињења. Монографија пружа основу за разматрање односа савремене Европске уније према изворним тежњама европеизма и подсећа да европско јединство представља резултат дугог, сложеног и често трагичног историјског процеса.
У времену нових геополитичких подела и спорова о идентитету и будућности Европе, српско издање монографије Николе Аврејског нуди драгоцену основу за критичко промишљање њене прошлости и савремених праваца развоја. Истовремено, подсећа да се трајна европска заједница може градити само уз поштовање различитости, равноправност народа и држава и заједничку одговорност за мир.
