Наташа М. Јовановић Ајзенхамер

У раду ће бити приказан поглед једног од најутицајнијих социолога с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, Макса Вебера, на спољнополитичке односе Другог рајха са Русијом, Пољском, Аустроугарском, Француском, Енглеском али и са „болесником са Босфора”. Користећи се компарацијом његових научних преокупација и (релативно) објективних закључака у научним студијама са порукама које је пласирао у политичким говорима даћемо један нови поглед на дуализам Веберове биографије; у домаћој стручној и широј јавности он је најпре познат као научник а тек онда као политички делатник, међутим, Вебер је био веома заинтересован за развој немачког друштва, како на унутрашњеполитичком тако и на спољнополитичком плану. У овом раду расветлићемо управо тај други аспект. Такође, анализом Веберовог виђења политичког превирања у периоду између Бизмаркове владавине и владавине Вилхелма Другог, добићемо и један занимљив поглед „изнутра” на ситуацију у Немачком царству непосредно пре и за време Првог светског рата. Веберова спољнополитичка анализа занимљива је управо због тога што у себи сублимира и холистички научни приступ (он је повезивао историјске процесе, културе, религије и традиције са војним капацитетима, степеном економског развитка и геополитичким положајем), али и један ангажовани и прилично реалистичан поглед на тренутну ситуацију од стране веома активног политичког актера.

Партија правде и развоја (АКП) доминира турском политичком сценом већ више од једне деценије. Декада њене владавине распламсала је бројне контравеpзе у вези са стањем демократије у земљи која се на Западу, по правилу, сматра најдемократичнијом муслиманском државом. Оптужбе на рачун ауторитарности актуелног председника Реџепа Тајипа Ердогана, довођење партијског врха у везу са корупцијом, као и растући тренд ограничавања слободе медија, бациле су у засенак неоспоран допринос владајуће партије процесу демократизације турског друштва. Реч је о стављању омнипотентне турске армије под контролу цивилних власти, чиме је отклоњена највећа баријера убрајању ове државе у категорију демократских система. Ипак, све учесталије замерке на актуелну политичку ситуацију у Турској и ауторитарне трендове на Босфору никако не могу бити игнорисане, што отвара легитиман простор за проучавање различитих аспеката (не)демократичности савременог турског друштва. Аутори овога рада ће своју анализу усмерити на изборни процес, и утврђивање нивоа његове демократичности, на примеру парламентарних избора 2015. Аутори полазе од претпоставке да, уколико су, у одређеном обиму, задовољени критеријуми слободних и поштених избора, Републику Турску можемо оценити као демократску државу, макар на минималном тј. изборном нивоу.

Оригинална и револуционарна идеја Макса Вебера о 'духовној' компатибилности протестантизма и модерног капитализма и данас је предмет научних дебата и великог броја студија. Аутори који се баве реконструкцијом Веберовог схватања ислама неретко оспоравају управо хипотезу о доктринарним препрекама за синтезу ислама и капитализма (и наглашавају значај других историјских процеса за инкомпатибилност исламских друштава и модерног индустријског капитализма). Ми ћемо се у овом раду фокусирати управо на један од аспеката идејног нивоа, на концепт индивидуализма, који ће нам послужити као тежишна тачка у односу на коју ћемо анализирати сличности и разлике између протестантизма и ислама. Настојаћемо да укажемо на међусобну условљеност индивидуалног (однос верника и Бога) и колективног (однос верника према исламској заједници) у исламској етици. На тај начин ћемо расветлити још један угао Веберовог тумачења ислама (и његове социолошке теорије уопште) и, посредно, отворити питање потенцијалног концептуалног мимоилажења ислама и модерног индустријског капитализма.