Nataša M. Jovanović Ajzenhamer

U radu će biti prikazan pogled jednog od najuticajnijih sociologa s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Maksa Vebera, na spoljnopolitičke odnose Drugog rajha sa Rusijom, Poljskom, Austrougarskom, Francuskom, Engleskom ali i sa „bolesnikom sa Bosfora”. Koristeći se komparacijom njegovih naučnih preokupacija i (relativno) objektivnih zaključaka u naučnim studijama sa porukama koje je plasirao u političkim govorima daćemo jedan novi pogled na dualizam Veberove biografije; u domaćoj stručnoj i široj javnosti on je najpre poznat kao naučnik a tek onda kao politički delatnik, međutim, Veber je bio veoma zainteresovan za razvoj nemačkog društva, kako na unutrašnjepolitičkom tako i na spoljnopolitičkom planu. U ovom radu rasvetlićemo upravo taj drugi aspekt. Takođe, analizom Veberovog viđenja političkog previranja u periodu između Bizmarkove vladavine i vladavine Vilhelma Drugog, dobićemo i jedan zanimljiv pogled „iznutra” na situaciju u Nemačkom carstvu neposredno pre i za vreme Prvog svetskog rata. Veberova spoljnopolitička analiza zanimljiva je upravo zbog toga što u sebi sublimira i holistički naučni pristup (on je povezivao istorijske procese, kulture, religije i tradicije sa vojnim kapacitetima, stepenom ekonomskog razvitka i geopolitičkim položajem), ali i jedan angažovani i prilično realističan pogled na trenutnu situaciju od strane veoma aktivnog političkog aktera.

Partija pravde i razvoja (AKP) dominira turskom političkom scenom već više od jedne decenije. Dekada njene vladavine rasplamsala je brojne kontravepze u vezi sa stanjem demokratije u zemlji koja se na Zapadu, po pravilu, smatra najdemokratičnijom muslimanskom državom. Optužbe na račun autoritarnosti aktuelnog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, dovođenje partijskog vrha u vezu sa korupcijom, kao i rastući trend ograničavanja slobode medija, bacile su u zasenak neosporan doprinos vladajuće partije procesu demokratizacije turskog društva. Reč je o stavljanju omnipotentne turske armije pod kontrolu civilnih vlasti, čime je otklonjena najveća barijera ubrajanju ove države u kategoriju demokratskih sistema. Ipak, sve učestalije zamerke na aktuelnu političku situaciju u Turskoj i autoritarne trendove na Bosforu nikako ne mogu biti ignorisane, što otvara legitiman prostor za proučavanje različitih aspekata (ne)demokratičnosti savremenog turskog društva. Autori ovoga rada će svoju analizu usmeriti na izborni proces, i utvrđivanje nivoa njegove demokratičnosti, na primeru parlamentarnih izbora 2015. Autori polaze od pretpostavke da, ukoliko su, u određenom obimu, zadovoljeni kriterijumi slobodnih i poštenih izbora, Republiku Tursku možemo oceniti kao demokratsku državu, makar na minimalnom tj. izbornom nivou.

Originalna i revolucionarna ideja Maksa Vebera o 'duhovnoj' kompatibilnosti protestantizma i modernog kapitalizma i danas je predmet naučnih debata i velikog broja studija. Autori koji se bave rekonstrukcijom Veberovog shvatanja islama neretko osporavaju upravo hipotezu o doktrinarnim preprekama za sintezu islama i kapitalizma (i naglašavaju značaj drugih istorijskih procesa za inkompatibilnost islamskih društava i modernog industrijskog kapitalizma). Mi ćemo se u ovom radu fokusirati upravo na jedan od aspekata idejnog nivoa, na koncept individualizma, koji će nam poslužiti kao težišna tačka u odnosu na koju ćemo analizirati sličnosti i razlike između protestantizma i islama. Nastojaćemo da ukažemo na međusobnu uslovljenost individualnog (odnos vernika i Boga) i kolektivnog (odnos vernika prema islamskoj zajednici) u islamskoj etici. Na taj način ćemo rasvetliti još jedan ugao Veberovog tumačenja islama (i njegove sociološke teorije uopšte) i, posredno, otvoriti pitanje potencijalnog konceptualnog mimoilaženja islama i modernog industrijskog kapitalizma.