Милош М. Петровић

Дана 13. априла 2015. године, на 1416. километру тока реке Дунав, на његовој десној обали, на локалитету Горња Сига, који у стварности представља полуострво које се наслања на десну обалу реке, од стране троје чешких држављана проглашена је Слободна република Либерланд. У домаћој научној и стручној јавности овај догађај је протекао без реакција (осим једне изјаве Министарства спољних послова којом исто обзнањује да формирање Либерланда на поменутом простору нема утицаја на територијални интегритет Републике Србије, те да је исто неозбиљан поступак који не заслужује коментар), а и у хрватској стручној јавности преовлађујућа реакција је да се ради о случају који не заслужује озбиљније коментаре. Са друге стране, у америчкој научној јавности овај догађај није прошао без одјека, и на светлост дана полако излазе текстови који се баве овим питањем. У овом раду аутор је покушао да сагледа домете проглашења Либерланда као државе у односу на нека претходно постављена правна правила и решења питања границе на Дунаву између данас суверених држава Србије и Хрватске, као и у односу на Конвенцију о правима и обавезама држава из Монтевидеа (1933), којом се начелно утврђују критеријуми за постојање државе, а чије одредбе су временом добиле снагу међународног обичајног права. У закључним разматрањима синтетизоване су чињенице прикупљене током истраживања и дато је мишљење о тренутном правном субјективитету Либерланда.

Овај рад анализира међународну позицију и понашање Пољске као чланице Европске уније и НАТО. Кроз евроатлантску димензију своје политике Пољска је унапредила положај у централно-источној Европи, што јој је омогућило стабилност и високе стопе економског раста. Аутори рада полемишу да је ступање у те организације представљало потврду европског идентитета, али и безбедносну потребу, усмерено ка трајном одвраћању Русије од уплива у своје послове. Приликом анализе два петогодишња стратешка документа спољне политике Пољске уочен је несклад између учешћа у интегративним процесима, где Варшава селективно приступа домену евроинтеграција док уједно продубљује евроатлантске процесе. Рад настоји да покаже да Варшава међувладиним методом одлучивања покушава да увећа утицај у региону и ограничи утицај Русије као стратешког ривала који жели да поврати своју регионалну доминацију. Делује да су актуелни политички односи Москве и Варшаве вођени логиком теорије игара, где свака од њих унапређење регионалног утицаја перципира као неопходност ради побољшања међународног статуса и безбедности. Имајући у виду дугогодишњу позиционираност Пољске у поменутим организацијама и уназађивање односа евроатлантске заједнице са Русијом, из актуелног контекста делује да би Варшава могла да буде један од “проблематичних” чинилаца у домену нормализације односа Запада са Москвом.

Међународно право оружаних сукоба као скуп правних пра­вила која се примењују у ситуацијама оружаних сукоба, усмерено је ка изналажењу компромиса између сталне војне потребе и хуманитарних начела. Циљ рата је да се противник порази што брже и што ефикасније. Циљ хуманих начела и принципа је да се уништавања која су директна последица тог сукоба сведу на најмању меру и колико толико хуманизују, односно ублаже, ако је могуће и колико је могуће. Сила која се примењује у оружаним сукобима и која је стварно неопходна ради постизања коначног циља због кога се сукобу и прибегло мора да буде контролисана и разумна циљу који се поставља. Често се у оружаним сукобима што намерно што ненамерно у општем ратном метажу уништавају не само људски ресурси, него и његова културна добра, која представљају материјална сведочанства доприноса једног народа укупној светској цивилизацији. Из разлога војне потребе ограничена је међународноправна заштита културних добара,односно, постоји дерогација заштите култуних добара засновнана на начелима хуманитарног права и општих начела људских права. Неопходно је да се увиди реалност оружаних сукоба која подразумева да током њих култур­на добра ипак бивају мета напада и уништења. Потребно је утврдити када, под којим условима, по чијем наређењу и уз какве мере предострожности је дозвољен напад на културна добро.

Република Турска у односу према Европској унији налази се у статусу „вечитог кандидата“ за пријем у пуноправно чланство. Овакав положај оптерећује односе Турске и Европске уније, и, барем на турској страни, ствара осећај неприхватања, а са њим вероватно и огорчености. У овом раду, аутори су анализирали одређена законска решења у Републици Турској, изјаве појединих политичких чинилаца у Европи, правне гаранције уживања људских права у најважнијим универзалним и европским документима из ове области и ставове познатих теоретичара међународних односа. Анализа је извршена са циљем објективног сагледавања могућности Републике Турске да „удовољи“ стандардима потребним за приступање Европској унији, и могућности Европске уније да „пробије“ психолошку баријеру пријема једне велике, претежно муслиманске земље, у своје чланство. Као резултат свог истраживања, аутори констатују да идентитетске разлике и поделе по религијској вертикали неће још дуго времена бити приближене у довољној мери да би Република Турска могла бити примљена у пуноправно чланство, што њу потенцијално доводи у искушење да промени своју геополитичку парадигму и окрене се ка оним деловима Еуразије у којима ће моћи остварити своје интересе.

У априлу 2013. године навршило се 150 година од доношења једног од најзначајнијих докумената у историји развоја права оружаних сукоба – Либеровог кода. Писан за потребе Америчке армије током Америчког грађанског рата, са намером да на једном месту прегледно и разумљиво систематизује законе и обичаје рата, Либеров код је превазишао почетну замисао својих твораца. Од свог настанка, па до данашњих дана, Либеров код служи као незаобилазна станица у истраживању развоја правила права оружаних сукоба, а нека решења која су у њему понуђена и данас одишу свежином и модерношћу. У овом раду аутор је, служећи се првенствено анализом садржаја доступних докумената, покушао да у најкраћим цртама осветли разлоге настанка Кода, као и сва квалитетна и она мање квалитетна решења која је овај документ понудио. У закључним разматрањима аутор је понудио одговор на питање да ли је и у којој мери Либеров код успео да помири захтеве војне потребе са захтевима човечности, као и колики је стварни утицај Либеровог кода на развој правила права оружаних сукоба.