Марко Вигњевић

Емпирија међународних односа развија се у трагању за новим гледиштима са којих се даље посматрају и тумаче светски политички токови. Овај рад посвећено томе нуди један аналитички модел – геостратешки обруч који је резултат извесног запажања у мултиполаризованом међудржавном поретку. Због свог географског положаја, државе конкуренти (регионалне и глобалне силе) налазе се једна до друге, или међусобно довољно близу, тако да својим положајем физички формирају обруч око одређене области у свету. Тежња сваке од њих је да у тој области обезбеди потпуни или што је могуће већи стратешки утицај, што носи у себи ризик од потенцијално ескалирајућих тензија. Између ривала у геостратешком обручу може доћи или до директног оружаног сукоба или шире сарадње која, ради регионалне и светске безбедности, треба да уравнотежи стратешке интересе. Сарадњу (безбедносну, економску, политичку, културолошку) покрећу свест ривала о погубним последицама оружане конфронтације и индикатор заједничког интереса – заједничко решавање регионално-глобалних проблема који погађају и саме ривалске државе. Регионалне организације или други мултилатерални формати јављају се као адекватни кооперативни механизми у геостратешком обручу. Констатација из приложеног запажања је да се геостратешки обруч за сада образује око две области у свету, око Централне Азије и Арктика који је иначе и предмет истраживања овог рада. Први део рада на темељу мултиполаризације међународних односа објашњава модел геостратешког обруча, његову структуру (оквир, вектор стратешког интереса и центар) и унутрашњу динамику, док се, применом датог модела, у другом делу конкретније анализира арктичко питање.

Азија је регион појачаног међудржавног надметања за утицај и стратешку доминацију. Циљ овог рада је испитивање равнотеже у геополитици Централне Азије (ЦА) кроз регионални мултилатерални формат Шангајске организације за сарадњу (ШОС). Испитивање започиње дескрипцијом саме геополитике ЦА узимањем у обзир свих релевантних фактора – историјског контекста, физичко-географских предности, богатства енергетских ресурса и опште безбедносне ситуације. Посебан део тога је питање значаја ЦА у спољној политици регионалних и глобалних сила (НР Кина, Русија, Индија и САД) и њиховог надметања у овој области познатог као Нова велика игра. Наког тога, следи други део у ком се разматрају неке већ присутне билатералне тензије које Нову велику игру могу учинити безбедносно осетљивијом, као и општи контекст ШОС. У том општем контексту приказани су циљеви, принципи и поједина радна тела организације као прикладни механизми ШОС за успостављање равнотеже у геополитици ЦА. У коначном изводе се два важна закључка. Први је тај да је азијско међудржавно надметање најопсежније у ЦА јер је ова област средишња тачка у геостратешком обручу који чине Русија, НР Кина, Индија, Пакистан, Иран и Турска (не занемарујући при томе ни спољни фактор САД). Други закључак је да ШОС, са институционалним механизмима јачања безбедносне и економске сарадње између земаља чланица, представља најпогоднији и најсвеобухватнији модел равнотеже у сложеној геополитици ЦА.

Спољна политика САД представља једну од најважнијих тема у данашњим геополитичким дискурсима који за незаобилазно полазиште узимају мултиполаризацију међународних односа. Стога ће предметно истраживање у овом раду бити засновано на испитивању могућности савремене реафирмације Монроове доктрине. Смисао тога је и покушај да се додатно сагледа дипломатија САД и евентуално претпостави њен даљи курс у односу на данас појачани утицај Русије и НР Кине у Средњој и Јужној Америци. Први део рада везује се за 19. век игеостратешки контекст америчког континента који је одредио модел западне хемисфере (Северна, Средња и Јужна Америка) - основу Монроове доктрине. Замисао датог модела, као јединствене интересне сфере САД, у раду добија на значају и оценом да је исти послужио као принцип приликом геостратешке поделе Европе након Другог светског рата.У другом делу рада следи приказ имплементације Монроове доктрине и успостављања западне хемисфере путем интервенционистичке политике коју су САД спроводиле у 19. и 20. веку. Примери појединих земаља Средње и Јужне Америке показују интервенционизам заснован на комбинацији економске и војне моћи САД, што је матрица препознатљива и у другим деловима света у каснијем постхладноратовском периоду. Трећи део конкретно открива данашње присуство Русије и НР Кине у западној хемисфери указујући на моделе сарадње ових земаља са земљама Латинске Америке. Закључак је да је западна хемисфера САД поново угрожена, јер се у последње време бележипојачани утицај других земаља у региону који су САД давно прогласиле за своју интересну зону.