Љупка Катана

Национална и просветитељска улога коју је имала Српска Цркве престала је да постоји у Првом светском рату (1914-1918). Њена целокупна делатност била је угашена доласком окупатора у Србију. Са гашењем цркве, угашена је и дуговековна традиција коју је имала у улози образовног и социјалног стожера, те духовног обновитеља народа. Другим речима, нестао је дуговековни темељ духовне спреге и везе са идентитетом. Тема образовне улоге цркве као циљ анализе, отвара ново поглавље савремене српске орбите, те добија на снази од како се враћа интересовање превасходно млађих генерација за теолошку науку. Друге друштвене науке повезане су са истом. Тако, политика, историја, филозофија и друга научна гледишта имају своје трајне везе са религијом. Спој науке и религије, у овом случају политичке науке и религије, важан је у разрађивању субјеката моћи који су у садејству са духовном едукацијом могли имати позитивног удела у рату и помоћи у менталном оснаживању током и након ратних страдања на тлу Србије. Кроз упоредни метод, из позиције новог доба, анализа може указати какав је био статус и улога српске цркве у образовању народа пре и током Великог рата. Показаће се како се остваривала ова улога и зашто су носиоци тадашњег власти доносили поједине одлуке. На крају, показаће се какве ефекте су ове одлуке производиле кроз осврт на време данас. У том смислу, ретроактивна анализа разлога успеха односно неуспеха, значајна је у указивању на спону образовања и духовности коју је одувек имала црква, те може помоћи у будућој анализи исте или сличне тематике. У том смислу, анализа је несагледива без погледа на прошлост.

Кроз неколико цртица, даћу осврт на историјски развој људске комуникације, као предмета рада, размотрен од периода знаног развитка, до данас. Полазим од основног одређења појма, да бих даљим текстом и кроз литературу академских аутора, разложила периодe зачетака и осврт свела на разматрање комуниколошке праксе на нивоу данашњице. Кроз историјско-теоријске опите ваља доћи до увида у основу науке о комуникацији, најпре путем анализе резултата неких од претходних радова. Тиме и сагледавање начина којим су аутори посматрали алате у комуницирању раније цивилизације и исхода које су увидели, како би се поставила база даљег истраживачког рада. Методе које се користе у раду чине ретроспективу увида у историјске анализе појединих истраживача ове области. У раду се користи и упоредна метода, у смислу увида у интерпретацију тражених појмова. Резултати рада показали су да, иако честа тема истраживања, комуникацију је потребно дубље сагледати, најпре кроз основе њеног развоја, дакле увидом у њене почетке (и прапочетке). У складу с тим, резултати би требало да показажу да ваља радити на унапређењу квалитета људске комуникације савременог доба, која је могућа једино кроз анализу и почетни осврт (најпре) њене историје.

Предмет рада представља осврт на комуникацијске алате јавне управе Републике Србије, којима можемо сагледати стратегију комуникације запослених у контакту са грађанима. Oву њихову стратегију, помсатрамо на примеру градске управе града Београда и секретаријата у оквиру исте. Полазимо, најпре од дефиниције јавне управе као појма од којег почиње институционална комуникација у држави. Потом, кроз опис градске управе града, дајемо увид у међусобну повезаност ових система управљања. Тиме, истраживање сводимо тако да долазимо до циља рада. Циљ истраживања јесте да се сагледају алати комуникације у свакодневном раду ових институција са грађанима, односно сврсисходност њихове функције и отвореност ка грађанима, уколико она постоји. Методе које се користе у раду представљају ретроспективну анализу података, анализу комуникације и анализу стратегије којом се воде запослени. Као последица лоше комуникације могу се јавити многе неправилности у раду, посебно услед недостатка вештина асертивности и отворености ка грађанима, као главним корисницима институционалне власти. Методе се спроводе и кроз технику интервјуа, грађана као и начелника секретаријата које описујемо у раду и/или особа задужених за комуникацију и медије. Резултати су показали да је тренутно стање комуникационе праксе јавних институција на задовољавајућем нивоу, али да су потребне одређене промене како би се постигла ефикаснија, ефективнија и хуманија комуникација са грађанима, као најзначајнијим корсницима услуга градских секретаријата.

Пред захтевима новог доба, значења идентитета се мењају, стварајући тако нови ток историје а тиме и другачије видове приступа из којих се посматрају у контексту науке. Предмет есеја, јесте aнализа проблематичне улоге феномена, односно осврт на различита значења која има у савременим друштвима. Поред тога, појам се анализира из угла архетипског и психолошког сагледавања, те социолошког, да бисмо рад свели на политиколошко разматрање, кроз приступ интерпретативног у истраживању. Утицај идентитета, неоспорно је битан у систему данашњице, где се одлике нације и народног губе под утицајем глобалистичких предвиђања, тачније стављања свега и свих у исти оквир. Такве тежње довеле би до сједињавања али у прилично неравномерним оквирима, с обзиром да народи и нације никада нису исти. Насупрот тога, стоји тежња да се сачува оно изворно, народно, традиционално и идентитетско, чему ће допринети спознаја сопственог идентитета, сопства, кроз мир са другим, светским идентитетима.

Предмет овог рада јесте Стратегија комуникације којом се воде запослени у јавним институцијама Републике Србије у контакту са грађанима града Београда. Полазимо од осврта на рад јавне управе као појма од којег почиње организациона комуникација у држави, а затим кроз опис градске управе која је саставни део локалне самоуправе. Показујући њихову међусобну повезаност, засновану на комуникацији и моделима управљања, истраживање сводимо тако да долазимо до циља рада. Циљ  истраживања јесте сагледати алате комуникације у свакодневном раду са грађанима, са медијима и међу запосленима, а у међусобно повезеним јединицама градске управе. Методе које користимо чине ретроспективу анализе података, као и анализу комуникације, односно основу стратегије комуникације, на институционалном нивоу. Полазимо од емпиријског спознајног аспекта, стеченог у раду у институцији о којој ће бити речи. Тиме долазимо до резултата рада који нам показују да је садашње стање комуникационе стратегије у јавним институцијама на добром нивоу развијености. Свакако, потребене су одређене промене како би се  постигла ефективнија и хуманија комуникација са житељима града, који су уједно и најбитнији корсници услуге/услуга градских секретаријата у оквиру управе.

Предмет рада јесте проблематика мобинга, сагледана кроз анализу утицаја ове појаве на човека у радној средини. Конкретно, анализира се случај мобинга у јавној управи/администрацији, тачније у домовима здравља у Србији, односно Београду. Како мобинг представља врсту социјалног насиља, али првенствено - облик насилне комуникације, вербалне или невербалне, случај који приказујемо у раду, пример је такве врсте насилног општења у државној (јавној) управи. Поменућемо и неке од дефиниција, као и тренутне начине борбе против мобинга у Србији, кроз осврт на психолошко одређење агресије, односно поменутог насилног понашања које доводи до ове појаве у јавним институцијама, а кроз конкретан пример у здравству. Циљ рада је, да се, на основу поменутог случаја мобинга у здравству, укаже пажња на изналажење начина превазилажења овакве социјалне аномалије, уз помоћ превентиве, у виду едукација и оснаживања радног човека, посебно на нивоу државе (државних институција). Од метода, коришћена је студија (вишеструког) случаја, уз инструмент интервјуа са председницом синдиката лекара, односно са мобингованим представницима синдиката, у смислу сагледавања феномена који се појавио на нивоу јавне управе и администрације, а у сфери друштвених наука. Резултати рада требало би да донесу свеобухватну промену увида у дефиницију и значења феномена, на сврсисходан ниво применљивости, како на нивоу појединца у радној средини, тако и на државној лествици посматрања.

Предмет рада јесте aнализа утицаја који је имала религија на владаре током, српске средњовековне историје, првенствено, и руске предреволуционарне, а кроз сагледавање домена православне хришћанске религије на правац њиховe владавине. Сви владари, кроз историју, од како је света и века, настојали су чинити политичке потезе које су ипак – у њихову корист. Ретки изузетни појединци, сагледавали су као примарне циљеве, општу добробит народа који воде, односно чији су владари. Циљ рада је објаснити смисао појединих поступака владара које су чинили за време владавине. Методе које се користе у овом раду су упоредно-историјска, као и херменеутичка метода, присутна у свакој интерпретацији теолошко-религијских истраживања, у сфери друштвених наука.

Предмет рада јесте aнализа проблематике мобинга, односно утицаја ове појаве на живот радног човека јер се, као такав, појављује у радним срединама. Анализирају се неке од досадашњих дефиниција мобинга, досадашњи истраживачки приступи, као и тренутни начин борбе против мобинга у Србији. Како се ради о старом друштвеном феномену, са именом и дефиницијом, новијег доба, а који се односи на својеврсно злостављање на радном месту, представљен је приступ активном начину борбе против истог, на нивоу теоријског и спознајног, које би требало да прерасте на ниво државе и друштва. Дотичемо се и психолошког одређења агресије/насилног понашања које доводи до појаве мобинга, као и теме насиља као друштвеног феномена, уопште, чије се одређење истоветно односи на мобинг, као облик истог. Циљ рада јесте дефинисати мобинг, као специфичан модел насилне комуникације којој је указана посебна пажња. Реч је о дескрипцији једног од облика лоше комуникације, вербалног насиља које се одвија у радном окружењу, а спроводи се у својеврсном континууму, током дужег временског периода. Од метода, присутне су аналогије са досадашњим истраживањима аутора и технике интервјуа са мобингованим представницима синдиката, у смислу изналажења феномена мобинга, у сфери друштвених наука. Резултати рада би требало да донесу свеобухватну промену и подизање свести, на сврсисходан, опипљив ниво, како на нивоу појединца, тако и у смислу колектива/државе, првенствено базирајући цивилизацијски напредак на подизању квалитета комуникацијске праксе. У раду ће бити речи о појму мобинга као феномена двадесетог века, као и о његовој превенцији, на нивоу радне организације и правног система.

У овом раду имамо за циљ дефинисање образовне политике у области предшколства, а уз почетни осврт на системе основног и средњег образовања и васпитања, као наставка приоритетног предшколства, узимајући поставке из Закона. У том смислу, бавићемо се пре свега предшколским образовањем и његовим утицајем на постављање темеља друштвених норми, како у развоју личности, тако и у раду политичких структура и начином дефинисања ове гране друштва у држави. Са освртом на неке од скандинавских земаља и њихов неоспоран квалитет у изради образовних програма, даћемо пример Шведске. Циљ овог рада је да, уз преглед Законске регулативе, а потом примерима поменуте земље и најзад, примерима из праксе, на специфичан начин обједини систем предшколског васпитања и образовања са концептом јавне управе и политике, а са крајњом сврхом – да помогне унапређењу предшколства у Србији.