Др Јован Јањић

Реч великих људи, оних људи који реч своју оваплоћују у дело од свељудског значаја, превазилази језичке баријере. Таква реч се тражи, у људској тежњи за откривањем тајни и за проширивањем видика (са)знања. Један од људи из нашег времена чија реч се тражи, из чије речи се учи, јесте српски духовни поглавар с размеђа другог и трећег миленијума, патријарх Павле (1914-2009). Патријарх српски Павле од својих савременика препознаван и представљан је као свети човек („светац који хода“). И сами поједини поглавари других цркава и верских заједница у свету говорили су да је он највећи духовник свога времена. Као такав човек, он је, животом, речjу и делом својим, скретао пажњу јавности, не само у сопственом народу, него и у другим народима. На повећано интересовање за реч патријарха Павла утицало је и то што се он нашао на челу Српске православне цркве у тешким друштвеним приликама, у време грађанских ратова на подручју бивше СФР Југославије и иностране (НАТО) агресије на српски народ, односно на Републику Српску и СР Југославију (Србију и Црну Гору). Поглед патријарха Павла на живот човека и народа, као и његов однос према догађајима који су се збивали у времену у којем се нашао, били су повод да многи медији из света затраже и сачине интервју са њим. Сама личност, односно животни пут који је прошао патријарх Павле, с обзиром на духовне домете које је достигао, изазивали су пажњу јавности. Зато ће још за време његовог живота отпочети писање и превођење књига у којима се предочава његов живот и његова реч. Наставиће се то поготово после његове смрти.

Римокатоличка црква имала је у Аустро-Угарској монархији заштитника и носиоца римокатоличке вере. Зато је њен рат против Србије, 1914. године, благословила, подстицала и охрабривала. А, самим тим, била је против стварања југословенске државе делом и на етничком простору јужнословенских народа који су до тада били под влашћу Хабсбуршке монархије. Ипак, прихвата реалност стварања јединствене јужнословенске државе, али – како се види из архивских докумената који се овде изворно објављују – својим акцијама, посебно међу школском децом и омладином, урушава безбедност Југославије. Такво деловање Римокатоличке цркве, међутим, изазивало је и реакције омладине, што се види и из једног писма бискупа крчког Јосипа др Сребрнића министру просвете Краљевине Југославије др Раденку Станковићу, у којем се жали на демонстрације школске младежи, у Крку, у Бискупској улици,на навечерје прославе Дана уједињења јужнословенских народа, 1932.године.

За разлику од Немачке, која је на више начина исказала и преузела одговорност за Други светски рат – кроз изјаве њених представника, исплате репарација и материјалне сатисфакције жртвама рата, али и на разне симболичне начине (одавањем поште жртвама), од којих је најпознатији онај из 1971. године, када је њен тадашњи канцелар Вили Брант, приликом званичне посете Пољској, клекао пред спомеником Пољацима палим у Другом светском рату као жртве нацизма – Хрватска избегава да искаже одговорност за злочине, поготово за злочин геноцида Независне Државе Хрватске (НДХ), сараднице нацистичке Немачке. Притом, савремена Хрватска (њена историографија, публицистика и њени знаничници) настоји да умањи број жртава страдалих под патронатом усташке клерофашистичке државе, посебно у једном од највећих логора у окупираној Европи, у Јасеновцу. На тај начин, ревизијом историје, рехабилитује се НДХ. А тиме се, пре свега, онемогућава историјско помирење између потомака жртва и потомака починиоца злочина геноцида. Одражава се то на укупне односе између Срба и Хрвата.