Иљаз Османлић
ДРЖАВА
Држава је историјска категорија која је настала на одређеном ступњу развоја људског друштва, и у том смислу она је једна историјска човекова творевина. Прави смисао значења државе огледа се у томе што је она најважнија политичка установа цивилизованог друштва. Њена основна функција је, од њеног постанка па све до данас, видели смо, опстанак и прогрес друштва, путем заштите датог историјски насталог, друштвеног напретка и глобалног усмеравања друштвених процеса. Основна средства државне власти су право, идеологија и монопол физичке силе. Држава користи ова средства да би друштвена заједница, а и она сама могла да опстане и функционише. Због тога се каже да је основно средство државне власти право и на њему заснован монопол силе, којим располаже посебан апарат, хијерархијски устројени, цивилни и војно-полицијских органа. Основни елементи структуре сваке државе: територија, становништво и суверена јавна власт. Свака држава поседује ова три елемента и од оног момента када један, било који од њих, буде доведен у питање, држава је окрњена.
ЗАЈЕДНИЦА И ДРУШТВО
Појам заједница први пут се среће још у античкој филозофији, у учењима Аристотела и Платона. Аристотел одређује државу као заједницу грађана добровољно уједињени зарад срећног живота. Платоново схватање заједнице изражено је у идеалној држави. Он сматра да целина није настала ради појединца, већ појединац ради целине. Дихотомне теоријске парадигме, политичке заједнице друштво, развијају се и установљавају се у европској и англо-саксонској политичкој филозофији у периоду од половине 18-тог до половине 19-тог века. Ипак, прва тумачења о дуализму циљева политичке заједнице и друштва овековеченог о цркви њеним канонима присутна су у ранохришћанској максими да владару треба дати владарево, а богу божије. Све до 18-тог века у друштвеној теорији није било јасног разграничења између термина заједница и термина друштво. Тек крајем 18-тог века у Немачкој се јављају прве теорије заједнице противстављене уговорним теоријама друштва, рационалистичком просветитељству и индивидуализму. У време црквене реформације и верских ратова по Низоземској и Немачкој, а у контексту са њом у 17. и 18. веку, јављају се теоријска схватања друштва. У тим превирањима се, у сфери духовног и политичког живота, коначно распао монолитни поглед на свет, као и теорија о Божанском пореклу политичке власти а, у свету стварних чињеница, на место "хришћанског" ступа ново модерно доба.
ЕКУМЕНИЗАМ И ТОЛЕРАНЦИЈА
Раскол у хришћанству десио се 1054. године, и хришћанство се поделило на Источно (православно) и Западно (католичко). На западу се јавља Рим као центар католичке цркве, док на истоку јача утицај Руске православне цркве. Подсетимо се, полагањем буле, искључењем против патријарха Михаила Керуларија, који је 16. јула 1054. године на престо Свете Софије у Цариграду ставио кардинал Хумерт у име папе Лава IX, умрлог три месеца раније, хришћанство је и званично подељено на источно и западно. Трећи миленијум припада екуменизму, измирењу црквених различитости и поновном стварању заједничке вере, каква је постојала пре великог раскола. Хришћанске цркве се данас боље познају него икада последњих векова, бројне напетости су попустиле, али не и нестале. Сви воде дијалог са свима. Римокатолици контактирају све више и све боље са православним црквама, англиканцима, и поред немих круцијалних спотицања. Православни теолози воде теолошки дијалог са већином цркава. Али, јединство није на видику.
