Бојан Јовановић

Променљива као и све на свету, традиција се због спорог ритма промена схвата као културна непромењивост због чега и има неупитни статус у заједници. Одређена првенствено својом прошлошћу, традиционална друштва су се и одликовала вековном непромењивошћу али и својом унутрашњом креативном динамиком израженом стварањем аутентичних облика материјалне и духовне културе. Спонтано, несвесно и свесно мењање традиције се разликује од оног њеног аспекта који се отпором према променама затвара у себе и постаје традиционализам. Уколико се овај процес сагледа у рецепцијској равни, онда се у епоси модерне може уочити повишена свест о могућности радикалне промене односа према наслеђу изражене у поништавању претходне и успостављању сасвим нове традиције.

Са становишта физичко-географског одређења, евидентно је да се Србија налази на централном подручју Бал­канског полуострва. Taj простор je одређен Моравском долином, а његова западна граница реком Дрином. Такође је нео­спорно дa je миленијумским процесом утврђена историјско-културна и цивилизацијска граница која од Боке Которске, следећи на северу ток Дрине дели источни од западног Балкана. Међутим, политички je ова граница релативизована и померана зависно од моћи утицајне сфере, па је и простор српске државе ситуиран у западни или источни свет. Са таквом тенденцијом се суочавамо и данас, када се територија Србије сврстава у западни Балкан. То одређење потиче од стране Запада и постало је званично након рата који је НАТО пакт покренуо са циљем отимања Србији њене јужне покрајине Косова и Метохије. Србија je некритички прихва­тила то преименовање географске реалности свог подручја као своје самоодређење, заборављајући истину о свом објективном положају и несумњивим предностима које joj je доносио тај положај током историје.

Очување сопствене културне традиције један je oд најважнијих националних интереса. У том процесу битан чинилац je њено вредновање засновано на одговарајућем обрасцу који би спречавао екстреме у односу према културном наслеђу, односно његовом радикалном оспоравању или глорификовању. Будући да и традицију карактерише промена, аутор указује на одговарајуће односе према различитим садржајима културне прошлости. За разлику oд одређених преживелих и музејски архивираних вредности битних за разумевање сопствене културне прошлости, неки oд ових садржаја, попут одећа, јела и пића и елемената народне архитектуре, могу ce актуализовати, оживљавати или неговати као дeo материјалне и духовне културе, уметничког стваралаштва и фолклорног наслеђа. Такав однос према културном наслеђу указује на живу традицију која постоји и у оним трансформисаним и преображеним традиционалним вредностима везаним за наш свакодневни живот. У равни језика, понашања, обичаја, социјалних форми, традиција живи и у нашој савременој култури, па је зато од пресудног значаја њено препознавање, именовање и вредновање.

Полазећи од става да се само критичким односом према феномену титоизма може сагледати како његова историјска условност, тако и актуелна митологизација, аутор сагледава погубност овог идеолошког и политичког обрасца за остварење српских националних интереса. Са становишта управо тих интереса евидентни докази са одговарајуће историјске дистанце потврђују да је титоизам био велико идеолошко и политичко зло. Међутим, како је афирмација постојећих и нових нација у тадашњој Југославији извршена на штету Срба и Србије, титоизам се вреднује и другачије. Будући да је такав некритички однос према вођи југословенских комуниста и његовој владавини изражен и у Србији, аутор га препознаје као чинилац замагљивања и искривљавања истине која уступа место фоклоризованој митској представи о једном важном добу националне историје.