Мср Андреа Матијевић

Приказ књиге: Bachmann, Günther. 2022. “How to Successfully Encourage Sustainable Development Policy: Lessons from Germany”. London and New York: Routledge. p. 196.

Dans cet article, les auteurs tentent de présenter systématiquement l'évolution des relations économiques entre la Serbie et la France. Pour cela, les auteurs partent d'une revue de l'histoire des relations économiques, nécessaire à la compréhension du contexte contemporain. La revue historique comprend une analyse des relations économiques entre la Serbie et la France à travers les étapes suivantes : 1. 1878-1918 ; 2. 1918-1939 ; 3. 1945-1991, et 4. 1991-2000. Les tendances contemporaines sont examinées pour la période allant des changements politiques en Serbie en 2000 jusqu’au 2020. L'histoire des relations économiques indique l'importance du niveau de coopération économique pour le caractère des relations politiques globales entre les États. Presque en règle générale, on peut remarquer qu'un niveau plus élevé de coopération économique a entraîné l'amélioration des relations politiques entre les deux pays, et vice versa, et que les années ’90 représentent la période des relations économiques et politiques les plus faibles de l'histoire de relations entre la Serbie et la France. Avec ce niveau de relations économiques, on est entrée en un nouveau millénaire. L'observation de la période postérieure aux années 2000 indique cependant l'amélioration des relations économiques entre les deux pays, observée à travers les relations de commerce extérieur et le mouvement des investissements directs étrangers (IDE). La base de l'amélioration des relations est la libéralisation des relations commerciales entre la Serbie et l'Union européenne (UE) réalisée par la conclusion de l'Accord de stabilisation et d'association (ASA), ainsi que l'arrivée d'entreprises françaises en Serbie, qui a été lancée au début des années 2000 avec l'ouverture de l'économie serbe. Cette évolution est à la base d'attentes optimistes quant à une coopération économique productive entre les deux pays dans les années à venir.

Глобална финансијска криза из 2008. године суочила је свет са новом реалношћу. Период затишја и санирања последица ове кризе додатно је потврдио извесност сумњи о умањеној глобалној економској доминацији САД. Признање значаја растућих економија и њихове улоге на светском нивоу постала је неминовност. Пре свега, такав значај се морао признати Кини, а чини се да је ова криза била неопходна да би успон и развој Кине био напокон прихваћен као неспорна чињеница. Након кризе, на глобалном нивоу је успостављен консензус о томе да Кина више не може бити посматрана као актер на маргинама светских економских процеса, већ као један од најважнијих актера у међународним економским односима.

Иако је Конференција о будућности Европе по дефиницији оријентисана на будућност, чињеница да су државе и територије Западног Балкана изостављене из групе заинтересованих страна, упркос томе што имају перспективу чланства у Европској унији, не говори у прилог таквој оријентисаности саме конференције. Ипак, Заједничка декларација о Конференцији о будућности Европе и даље омогућава ангажовање трећих страна у њеном оквиру, што представља прилику за укључивање држава и територија Западног Балкана у њен рад. Надовезујући се на дугогодишња обећања Европске уније државама и територијама Западног Балкана у погледу перспективе чланства, као и на њихово ангажовање у вези са низом европских правних норми, структура, политика и програма, ове државе и територије уживају политичко право сразмерног утицаја на процес и исходе Конференције о будућности Европе. Да би се повећали изгледи за ефикасан допринос држава и територија Западног Балкана конференцији, јавља се потреба за свеобухватном стратегијом регионалног карактера, у чијем би креирању требало да учествују не само представници влада, већ и грађани држава и територија Западног Балкана. Рад има за циљ да изложи изазове са којима се заједнички суочава Европска унија и Западни Балкан као и модалитете учешћа држава и територија Западног Балкана у Конференцији о будућности Европе као формату у оквиру ког се очекује да ће, до пролећа 2022. године, бити донети закључци и пружене смернице о будућности Европе.

Полазећи од различитих теорија економског раста, аутор у раду приказује економску неједнакост као један од значајних фактора који утичу на економски раст. Бројне су студије које се баве утицајем економског раста на економску неједнакост. Релативно мање пажње посвећено је анализи односа ова два феномена у обрнутом смеру. Основна претпоставка од које аутор полази је да, ако посматрамо утицај економске неједнакости на економски раст, та веза не може бити тако једноставно детерминисана и дата као коначна. Стога се у раду настоји испитати који су то канали утицаја раста неједнакости на економски раст, да ли је тај утицај директан или посредан. Аутор на примеру Сједињених Америчких Држава разматра питања узрока раста неједнакости, као и узроке успоравања економског раста. У раду се покушава доказати да управо економска неједнакост представља фактор ограничења економског раста Сједињених Америчких Држава.

У процесу преговора за ступање у чланство Европске уније, Србија се суочава са бројним изазовима и препрекама. Према бројним проценама, преговори у вези са политикама обухваћеним Поглављем 27 ће бити међу најзахтевнијим у целокупном преговарачком процесу. Циљ овог рада је да испита да ли су овакве процене оправдане и шта је оно што конкретно наводи на овакве закључке. За те сврхе, у раду ће се првобитно поћи од излагања основних циљева и начела политике животне средине и климатских промена на нивоу Европске уније, као и достигнућа ЕУ у области екологије, како би се видело у ком смеру је потребно извршити унификацију и/или хармонизацију правног оквира и усклађивање јавних политика Србије са политиком ЕУ у овој области. Затим ће се приступити прегледу стања у Србији у области ових јавних политика, као и прегледу стања на терену. Рад ће се посветити и питањима проблема и домашаја политике животне средине и климатских промена у Србији, као и анализи конкретних активности које је Србија предузела. Као кључне изазове у овој области, аутор идентификује проблем имплементације и проблем финансирања, што ће у раду бити аргументовано. Закључна разматрања биће посвећена задацима које ЕУ очекује да ће Србија реализовати у наредном периоду и анализи очекивања у вези са напретком Србије у овој области, који је свакако неопходан уколико Србија жели да постане чланица ЕУ у догледној будућности.

Циљ овог рада је приказати да су претходно дефинисане позиције држава чланица ЕУ о последицама потенцијалног проширења ЕУ на земље Западног Балкана и измене у методологији политике проширења предложене новембра 2019. године, а усвојене фебруара 2020. године узрочно-последично повезане. Поред тога, настоји се показати и какав је карактер ове каузалне везе. За ту сврху у раду се првобитно полази од дефинисања теоријских појмова – појма политике проширења, теоријских импликација политике проширења на деловање ЕУ у претходном периоду, уз осврт на методологију политике проширења пре њених последњих измена. Други део посвећен је анализи ставова држава чланица о проширењу након приступања Републике Хрватске 2013. године, као и утврђивању значаја који за проширење ЕУ имају ставови њених држава чланица уопште. У трећем делу врши се преглед нове методологије политике проширења и износи се оквиран закључак о потенцијалним импликацијама које би примена такве методологије могла имати у будућем периоду. У овом делу рада покушаће се сумирати и утицај који су ставови држава чланица остварили на нову методологију. Закључна разматрања посвећена су аргументацији значаја овог питања за очекивања држава Западног Балкана и перспективе њиховог чланства.

Друштвене вредности као психолошка категорија представљају основу за предвиђање понашања појединаца и циљева којима они стреме. Стога су вредности важне и за анализу и предвиђање различитих врста политичког понашања, укључујући и креирање ставова о важним друштвеним питањима. Циљ овог рада јесте утврђивање значаја система вредности појединаца за њихове ставове о односу Србије и Европске уније. Аутори су анализирали податке из Србије прикупљене у оквиру истраживања које је део ширег европског истраживачког пројекта о социјалним репрезентацијама на узорку који је обухватио 123 испитаника. Вредности су испитиване кроз парове тако што се од испитаника захтевало да одреде своје место на континууму опозитних вредности (нпр. слобода – сигурност). Такође, испитиван је и степен националне идентификације и идентификације са Европом, као и степен развијености конструктивног патриотизма. Вредности су корелиране са ставом испитаника према ЕУ уопште и показало се да је овај став највише повезан са поштовањем међународних обавеза (.46) и правима жена (.43), насупрот националном самоопредељењу и ауторитету мушкараца. Вредности су повезиване и са опажањем природе односа Србије и ЕУ, која је утврђивана преко седам парова потенцијално перципираних односа (нпр. потчињеност – доминација). Резултати добијени регресионом анализом показују да испитиване вредности објашњавају немалих 35% варијансе става према ЕУ, као и да имају значајну улогу у објашњавању низа односа Србије и ЕУ. Тиме овај рад иде у прилог гледиштима да однос грађана према ЕУ иако не мора бити потпуно рационалан, никако није без вредносне, рационалне основе.