САРАЈЕВО У ПРОКРУСТОВОЈ ПОСТЕЉИ: „ОПСАДА” ПОДЕЉЕНОГ ГРАДА

Драган Станар

Сажетак

Описујући стварност, људи се по правилу ослањају на чињенице, тј. тврдње које претендују на истинитост. Међутим, нису све чињенице једнаке. Институционалне чињенице представљају посебну категорију чињенице којима се, ослањајући се на колективну интенционалност, описује „невидљива онтологија”, тј. реалност конструисана од стране човека. У овој конструкцији стварности, према Серлу, кључну улогу игра језик, тј. појмови које користимо. У протекле две деценије, све је чешће у употреби концепт наратива, који представља пример институционалне чињенице којом се реалност настоји симплификовати, објаснити и повезати у логички след догађаја. У конструисан „калуп” наратива се потом „утискује” реалност, а у том, често насилном, процесу централну улогу игра избор речи, тј. појмова које користимо да означимо објекте и феномене. Тако креиран наратив постаје пословична Прокрустова постеља у којој се реалности секу ноге или се истеже до пуцања управо коришћењем појмова који су у складу са наративом, без обзира на то да ли они заиста одговарају стварности. Пример коришћења појма „опсада”, којим се описује стање у Сарајеву од 1992. до 1995. године, на одличан начин илуструје насиље наратива над стварношћу и истином.

Анализом појма „опсада” можемо дефинисати битне ознаке тог појма – они који опседају нужно долазе од негде; опсада се нужно ослања на инструменте изгладњивања и исцрпљивања; циљ опсаде је нужно да освоји град. Само они феномени у стварности који имају ове ознаке, тј. карактеристике заправо спадају у досег појма „опсада”, те је његово коришћење за друге феномене заправо злоупотреба. Анализом стања у Сарајеву током рата у Босни и Херцеговини, можемо непогрешиво установити да ни једна битна ознака појма „опсада” није постојала у реалности ситуације на терену. Они који су „опседали” Сарајево нису „дошли од негде” да опседају мирно становништво граде – они су заправо и сами били становници града Сарајева, само оних градских општина које нису имале муслиманску већину, будући да је град Сарајево имао готово 40% српског становништва, према попису из 1991. године. Чињеница да према документима Уједињених нација, нико у Сарајеву није умро од глади, жеђи или смрзавања током целокупног трајања „опсаде” јасно показује да изгладњивање становништва није био нити циљ нити тактика Срба који су „опседали” Сарајево. Додату тежину овог аргументу дају подаци о стотинама тона хуманитарне помоћи свих врста које су током целог рата пристизале у Сарајево под благословом Срба и преко територије коју су контролисали Срби. Коначно, иако су према сведочењима највиших УНПРОФОР официра Срби без проблема могли да заузму целокупно Сарајево, они то никада нису урадили, будући да војни циљ није била опсада и заузимање града, већ војна блокада Првог корпуса Армије БиХ.

Инсистирање мејнстрим медија, академских кругова и политичких званичника, нарочито на западу, да ситуацију у Сарајеву описују појмом „опсада” уместо одговарајућим појмом етнички „подељеног града” који је захваћен крвавим грађанским ратом, осликава појмовно насиље над стварношћу и омогућава потпуно негирање стварних чињеница које нису у складу са креираним наративом по којем су Срби агресори у Босни и Херцеговини. Разлог овог насиља јесу конотације значења појма „опсада”, којим се делегитимише било какво насиље Срба, док се свако насиље према Србима prima facie оправдава.

Референце

Ajnadžić, Nedžad. 2002. Odbrana Sarajeva [Defense of Sarajevo]. Sarajevo: Sedam.

Andreas, Peter. 2008. Blue Helmets and Black Markets: The Business of Survival in the Siege of Sarajevo. Ithaca and London: Cornell University Press.

Antić, Čedomir i Nenad Kecmanović. 2016. Istorija Republike Srpske [History of the Republic of Srpska]. Beograd: Nedeljnik.

Babić, Jovan. 2018. Ogledi o odbrani [Reflections on Defense]. Beograd: Službeni glasnik.

Bachrach, S. Bernard. 1994. “Medieval Siege Warfare: A Reconnaissance.” The Journal of Military History 58 (1): 119–133.

Carriger, S. Michael. 2010. “Narrative vs. PowerPoint: For Leaders, It May Not Be a Matter of Fact.” Strategy and Leadership 38 (2): 52–56. doi: 10.1108/10878571011029064

Cekić, Nenad. 2013. Metaetika [Metaethics]. Beograd: Akademska knjiga.

Concluding Report of the Independent International Commission of Inquiry of the suffering of Serbs in Sarajevo Between 1991 to 1995. 2020. “Independent International Commission of Inquiry on Suffering of Serbs in Sarajevo between 1991 and 1995.”

Corwin, Philip. 2000. Dubious Mandate. London: Duke University Press.

Czuperski, Maksymilian, Faysal Itani, Ben Nimmo, Eliot Higgins and Emma Beals. 2017. Breaking Aleppo: Siege. Washington: Atlantic Council.

Fox, Amos. 2021. “On Sieges.” The RUSI Journal 166 (2): 18–28. doi: 10.1080/03071847.2021.1924077

Hill, Steven, Francoise Hampson and Sean Watts. 2015. “Can Siege Warfare Still be Legal?” In Proceedings of the Bruges Colloquium: Urban Warfare, Collegium, 46: 89–108.

Lučarević, Kerim. 2000. Bitka za Sarajevo: osuđeni na pobjedu [Battle for Sarajevo: Destined to Win]. Sarajevo: TZU.

Margiotta, D. Franklin. 2000. Brassey’s Encyclopedia of Land Forces and Warfare. Sterling: Brassey’s.

Mileham, Patrick. 2022. “‘One damned thing after another’: Battle of narratives and urban-war chaos”. In Urban Warfare, eds. Dragan Stanar and Kristina Tonn, 7–26. Leiden: Brill Nijhoff.

Mladenović, Ivan. 2009. „Serlovo shvatanje institucionalne realnosti” [Searle’s conception of institutional reality]. Filozofija i društvo, 20 (3): 185–198. doi: 10.2298/FID0903185M

Neisser, Joseph. 2015. The Science of Subjectivity. Basingstoke: Palgrave MacMillan.

Nijs, Maxime. 2020. “Humanizing siege warfare: Applying the principle of proportionality to sieges.” International Review of the Red Cross 102 (914): 683–704. doi: 10.1017/S1816383121000680.

“Official Gazette of Republika Srpska”, No. 02. 1992.

Petrović, Gajo. 2011. Logika [Logics]. Beograd: Zavod za udžbenike.

Ristić, Mirjana. 2014. “‘Sniper Alley’: The Politics of Urban Violence in the Besieged Sarajevo.” Built Environment – ‘Urban Violence’ 40 (3): 342–356.

Rouz, Majkl. 2001. Misija u Bosni: borba za mir [Fighting for Peace: Lessons from Bosnia]. Beograd: Tetra.

Schindler, R. John. 2007. Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa’ida, and the Rise of Global Jihad. St. Paul: Zenith Press.

Schulte, Paul. 2012. “Morality and War”. In The Oxford Handbook of War, eds. Julian Lindley-French and Yves Boyer, 99–115. Oxford: Oxford University Press.

Searle, R. John. 1995. The Construction of Social Reality. New York: The Free Press.

Shenhav, R. Shaul. 2006. “Political Narratives and Political Reality.” International Political Science Review, 27 (3): 245–262. doi: 10.1177/0192512106064474.

Sontag, Susan. 1994. “Waiting for Godot in Sarajevo.” Performing Arts Journal, 16 (2): 87–106. doi: 10.2307/3245764.

Stanar, Dragan. 2021. “Dijalog, izgradnja poverenja i pomirenje posle oružanih sukoba“[Dialogue, trust building and reconciliation after armed conflicts]. U Nacionalni identitet i tolernacija [National identity and tolerance], ur. V. Talović, 39–43. Beograd: Centar za strateške prognoze.

Statistika.ba. n.d. Kanton: Sarajevo. http://www.statistika.ba/?show=12&id=19000, (accessed January 9^th, 2022).

UN Report, “UN Security Council”, 1994f, Annex IV, Part IV. 1994.

Vidanović, Đorđe. 2009. „Poimanje realnosti kod Džona Serla: struktura sveta i društvene činjenice.” [Understanding reality in John Searle’s work: the structure of the world and social facts]. Teme, 33 (4): 1157–1167.

von Clausewitz, Carl. 2007. On War. Oxford: Oxford University Press.