КОСОВО И МЕТОХИЈА - ИСТОРИЈА, ТРАДИЦИЈА И ОБИЧАЈИ
ЦРКВА И СРПСКА ДРУШТВЕНА ЗАЈЕДНИЦА
Сажетак
Друштвено заједништво није за нас обично питање, већ питање од пресудног значаја за читаву будућност. Без конституисања стабилног заједништва нема ни ефикасног унутарњег обједињавања наше друштвене заједнице, па онда ни њеног укључивања у ширу јединствену европску заједницу. Проблем који се разматра у овом раду операционализује се питањем: На који се начин може остварити преко потребан консензус око стварања, развоја и опстанка срп ске друштвене заједнице? Полазећи од става да друштвена заједница подразумева социјалну формацију у којој су јединке повезане у јединство разумевањем, поверењем, заједничким осећањима према истим вредностима, аутор у тексту поставља следећа питања: Шта је прихватљиво, данас, за изнутра разједињену и конфликтну српску јавност? Може ли шта да покрене апатичног и усамљеног појединца и да га интегрише у друштвену заједницу? Које се вредности могу „наметнути“ већини становништва снагом своје изворне моралности, а не присилом неког спољашњег ауторитета? Констатујући постојање алармантног и већ „хроничног“ дефицита насушно потребних и општеприхваћених вредности и оријентира, те одсуство социјалне солидарности и заједништва, аутор у тексту на више упоредних нивоа анализе искушава могућности православља и Српске православне цркве у овом домену. Указујући да је ова црква кроз читаву историју словила за „чувара друштвеног морала“ и „промотера“ универзалних друштвених вредности које чине темељ западноевропске цивилизације, аутор закључује да она и данас може под одређеним условима да надомести истрошене резерве друштвеног заједништва и обнови нарушени српски национални и друштвени идентитет.