ПРАВОСЛАВНА ЕКЛИСИОЛОГИЈА И РАСКОЛ У УКРАЈИНИ
Сажетак
Аутори: Епифаније Капсалиотис, Георгиос Каралис, Пајсије Кареотис и Василиос Тулумцис
Превела с италијанског: Зорана Јовановић
Београд: Институт за политичке студије, 2026.
Едиција „Православље и геополитика”, књига III, уредници Едиције др Зоран Милошевић, научни саветник, мср Дајана Лазаревић, докторанд.
Украјински црквени раскол једно је од најсложенијих питања савременог православног света, али књига „Православна еклисиологија и раскол у Украјини” четворице аутора – Епифанија Капсалиотиса, Георгиоса Каралиса, Пајсија Кареотиса и Василиоса Тулумциса – показује да се његове последице не ограничавају само на Украјину. Објављена у Србији у оквиру едиције „Православље и геополитика”, ова студија отвара шира питања о природи Цркве, црквеном јединству, саборности, првенству, аутокефалији и апостолском прејемству.
Посебна вредност књиге лежи у томе што украјински случај није представљен само као историјски или црквено-политички спор, већ као студија случаја кроз коју се разматрају темељи православне еклисиологије. Аутори постављају питања која превазилазе конкретан сукоб: шта чини Цркву, како се разуме првенство међу епископима, где су границе аутокефалије и на који начин се може успоставити истинско црквено јединство.
Књига је организована у десет тематских поглавља. Од историјског увода Георгиоса Каралиса, преко питања првенства, става Свете Горе и аутокефалије, аутори долазе до Критског сабора, пасхалног правила, Седмог васељенског сабора и питања канонских рукоположења. Све ове теме повезује настојање да се савремени црквени процеси сагледају у односу према светоотачком и саборском предању.
Једна од централних тема јесте однос првенства и саборности. Аутори критички разматрају схватања првенства која би улози једног црквеног центра дала значај шири од онога који традиционално има у саборском устројству Православне цркве. Са тим питањем непосредно се повезује и питање аутокефалије и степена стварне самосталности помесних Цркава.
Значајан простор посвећен је Критском сабору из 2016. године, као и његовим завршним документима. Аутори посебно разматрају употребу појма „Цркве” за неправославне хришћанске заједнице и тиме отварају питање односа православне еклисиологије и савременог екуменизма.
Занимљиво је и поглавље о пасхалном правилу, у којем календарско питање добија шири еклисиолошки значај. Василиос Тулумцис разликује догматски, управни и литургијско-празнични ниво црквеног јединства и показује како питање календара може бити посматрано у контексту ширег разумевања саборности и јединства Цркве.
У завршним поглављима посебна пажња посвећена је апостолском прејемству и Светој тајни свештенства. Аутори испитују историјске примере са васељенских сабора и њихову примену у савременим околностима, посебно питање разлике између канонски рукоположених јерараха који су касније отпали у јерес и лица чије је рукоположење настало изван канонског континуитета Цркве.
Тако се украјинско питање у књизи постепено претвара у много шире питање: како данас разумети каноничност, аутокефалију, саборност и јединство Православне цркве? Управо зато аутори не остају на опису конкретних догађаја, већ читаоца враћају основним еклисиолошким категоријама и светоотачком предању.
Српско издање има посебан значај и због тога што ове теме ставља у контекст који је близак домаћем читаоцу. Питања аутокефалије, односа помесних Цркава, црквеног јединства и односа канонског поретка према савременим политичким околностима нису важна само за Украјину већ и за разумевање ширих процеса у савременом православном свету.
„Православна еклисиологија и раскол у Украјини” зато није само књига о једном црквеном спору. Она представља обимну и тематски разуђену студију која украјински случај користи као полазиште за разматрање суштинских питања православне еклисиологије. Намењена је читаоцима које занимају православна теологија, канонско право, историја Цркве, савремени црквени односи и веза између религије и геополитике.
