Милошевић, Зоран, Дајана Лазаревић (прир.). 2025. Геноцид над словенским народима у ХХ веку. Београд: Институт за политичке студије. ISBN 978-86-7419-420-1
Зборник „Геноцид над словенским народима у 20. веку”, приређивача Зорана Милошевића и Дајане Лазаревић, представља резултат истоимене Међународне научне конференције одржане у мају 2025. године у Београду, у организацији Института за политичке студије. Окупивши научнике и истраживаче из 14 држава — Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Словеније, Бугарске, Италије, Грчке, Румуније, Молдавије, Русије, Белорусије, Чешке, Швајцарске и Норвешке — ова конференција постала је један од најзначајнијих међународних академских скупова посвећених изучавању геноцида 20. века. Број учесника конференције (и број држава из којих учесници потичу) је рекордан на Институту за политичке студије, Београд.
Централна тема зборника јесте систематско разматрање, научно описивање и јавна репрезентација геноцида и масовних злочина почињених над словенским народима — жртвама често прећуткиваним у глобалном наративу. Посебна пажња посвећена је историјским процесима који су омогућили или подстакли страдања, као и идеолошким оквирима који су, под плаштом јединства и мира, често прикривали злочине — попут доктрине „братства и јединства” у послератној Југославији, која је у пракси довела до етничког чишћења, пре свега над Србима у Хрватској, али и до прогањања Руса у Украјини.
Историјски гледано, први логори и масовна истребљења словенског становништва забележени су већ током Првог светског рата. Ипак, термин геноцид постао је институционално и јавно препознат тек у контексту Холокауста над Јеврејима у Другом светском рату. Упркос томе што су Словени у многим случајевима страдали у далеко већем броју, њихова страдања остала су недовољно видљива у доминантним историјским и правним тумачењима 20. века.
Склоност словенских народа да негују ћутање — било из страха, било због политичких притисака — довела је до тога да култура сећања буде слабо развијена. Тек појава организованог негирања злочина довела је до спорадичних покушаја супротстављања историјском забораву. У том контексту посебно одјекују речи Светог Владике Николаја Велимировића, шта треба чинити када је реч о геноциду (над Србима, али правило важи и за све остале Словене): прво, да се не светимо; друго, да обавестимо светску јавност о томе; и треће, да се поносимо својим мученицима и да им подижемо храмове на местима њиховог страдања и гробницама.
Овај зборник представља не само научни допринос, већ и цивилизацијску обавезу. Он позива на прелазак са ћутања на сведочење, са фрагментарног сећања на свеобухватно разумевање. Аутори радова настоје да документују, објасне и јавности представе догађаје који су оставили дубок траг у историји словенских народа — не само ради прошлости, већ као упозорење и позив на будност у садашњости и будућности.
