Жарко Обрадовић

In the last decade, the subject of sale, purchase or transit of natural gas between the countries in Europe has gained, in addition to the economic dimension, a much broader, and for some countries even more significant, geopolitical dimension. This is most evident based on the attitude of the United States and some European countries towards the projects for the construction of the Nord Stream 2, Turkish Stream and South Stream gas pipelines. By displaying a negative attitude towards these gas pipelines, the United States (with the support of some European countries) has formally emerged as a "protector of the energy interests of European countries" from Russian influence, i.e. Russian gas. Essentially, the United States is trying to slow down, reduce and suspend gas supplies from the Russian Federation (RF) to European countries, especially the most powerful ones (Germany, for example), and disguised by the need to "diversify gas supplies to European countries", thus reduce Russia's presence in Europe and quality of interstate relations. At the same time, the United States is trying to offer and sell its liquefied natural gas to European countries as an alternative to Russian gas, and to "fill in" the empty geopolitical space. The Russian Federation, on its behalf, instructed by the experiences from several "gas crises" with Ukraine, but also in accordance with its geopolitical interests, seeks (and has almost succeeded in doing so) to ensure the transport and sale of its gas by building new gas pipelines to Europe and improve relations with European countries. Other European countries, which need Russian gas, are trying to ensure energy security by participating in the construction of the gas pipeline, or by supporting the realization of that project. The fate of the gas pipeline and thus the possibility of gas distribution to individual states becomes a subject of interest (and conflict) of the great powers and their geopolitical interests.

У овом раду су изложени резултати анализе о друштвеним узроцима и разлозима који су навели велике силе да буду присутне и умешане у догађаје на Балкану, као и на судбину балканских држава и квалитет живота њихових грађана. У функцији овог рада изложена је и хронологија најважнијих друштвено-историјских догађаја из XIX и XX века који су пресудно утицали на уређење Балкана и стварање националних држава на овом простору. Основни циљ рада је да пружи одговор на питање: да ли су балкански народи, због значаја простора на коме живе, постали трајни заробљеници интереса великих сила или пак имају могућност да сами одлучују о свом животу и будућности? Предмет овог рада условио је и примењене методе. Зато су овде примењене аналитичко-синтетичка метода, дескриптивна и историјска метода, као помоћна метода. Простор Балкана је у протекла два века био поприште бројних спорова, конфликата и ратова, како између балканских народа, тако и против неке од великих сила или између великих сила. Балкански народи су почев од ХIХ века настојали да створе или прошире своје државе, а велике силе су, готово увек утицале на исход тих планова, водећи при том рачуна превасходно о својим. Такав значај за велике силе Балкан дугује пре свега свом географском положају, као најкраћем путном правцу различитих делова Европе са Малом Азијом, као и настојању великих сила да остваре утицај и контролу над овим геостратешки изузетно важним подручјем.

Одбрамбена организација сваке савремене државе треба да буде избалансирана цивилно-војна институција са јасно законски дефинисаном цивилном супремацијом. Она мора бити способна да у оквиру расположивих јавних ресурса, обезбеди најоптималнији амбијент за развој система одбране а пре свега, припрему и ефикасну и ефективну употребу војске у остваривању додељених јој мисија. Oбзиром да је пројектовано стaње одбрамбене организације у непрестаном развоју и променама, исказану кроз потребу да се уподоби стварни ризицима и расположивим ресурсима систем одбране мора бити у реформи која има трајни карактер. Сходно наведеном, Република Србија је у последњих двадесет година у неколико наврата усклађивала организациону структуру Министарства одбране, одржавајући и стање актуелног политичког тренутка у земљи. Основно полазиште у изградњи оптималне организације Министарства одбране у Републици Србији била је жеља да се обезбеди доминантна позиција министра одбране у оквиру рада надлежне институције. То је уједно представљало основу за развој успешног менаџмента и потребних ресурса за цивилну администрацију, како би се пре свега остварио потребан организациони модел који би омогућио демократски надзор над војском, али истовремено испоштовао и војну експертизу у свим областима за које је то неопходно. Уједно усвајањем нових стратегијских докумената и увођењем у промет концепта тоталне одбране, тражи се усклађивање организације шеме Министарства одбране са актуелним виђењем политике безбедности у заштити националних интереса Републике Србије. У раду ће бити приказане промену у организационој структури Министарства одбране Републике Србије од 2000 године до данас.

У овом раду се разматрају различити аспекти савремених политичких догађаја и процеса који све више доводе у питање могућност опстанка Србије у евроинтеграцијским процесима, чији је крајњи циљ остваривање пуноправног чланства у Европској унији. Ово је један од кључних приоритета и стратешки циљ актуелне спољне политике Србије. У том контексту се нарочито указује на: еволуцију опредељења за чланство у ЕУ након петооктобарских промена и ток реформских процеса који воде томе; на асиметричне, непринципијелне и непредвидиве политичке услове и ултиматуме који се постављају Србији у преговарачком процесу, међу којима је најтежи признање независности Косова, чиме се дестабилизује Србија, нарушава њен територијални интегритет и суверенитет; као и на друге политичке појаве које доводе у питање перспективу њеног чланства у ЕУ. Циљ овог рада је да, на основу анализе релевантних докумената, резултата новијих истраживања и литературе, као и непосредних запажања тенденција релевантних политичких процеса, укаже на основне политичке чиниоце који успоравају Србију у евроинтеграцијским процесима; а потом, покуша да елаборира питања жељене и нежељене будућности Србије на европском путу. У методолошком приступу, у овом раду, доминира аналитичко дескриптивни метод, као и компаративни метод чији је смисао да објасни специфичности критеријума и услова који се постављају Србији за пријем у чланство ЕУ у односу на друге земље које су већ примљене или оне које су у преговарачком процесу као и Србија.

Социјална правда и социјална политика данас се налазе у центру пажње научника, политичара, економиста, стратега економског и технолошког развоја друштва. Ниједно савремено друштво данас се не одриче социјалне правде као једног од својих темеља. Наравно, различита друштва и различите политике, зависно од читавог низа друштвених чинилаца на раз­личите начине схватају садржај и смисао социјалне правде, а материјалне могућности и карактер друштвеног уређења одређују њене објективне домете. Социјална правда је данас, као и кроз целу историју људског рода вишезначна, сложена, и у различитом степену доступна. Социјална политика је творевина савременог грађанског друштва, утемељеног на грађанским слободама и правима, вишестраначкој парламентарној демокра­тији и тржишној утакмици. Социјална политика је скуп функционално повезаних институција и инструмената, путем којих се остварује социјална правда, потврђујући тако снагом чињеница да је социјална правда једна од неспорних цивилизацијских тековина савременог доба. Ово питање социјалне правде, односно социјалне политике се на специфичан, често веома конфликтан начин отвара у земљама транзиције, укључујући и Србију.

Односи између Републике Србије и Народне Републике Кине су грађени јако дуго, уз међусобно разумевање и подршку у међународним односима да би свој пуни квалитет достигли током 2016. године успостављањем „свеобухватног стратешког партнерства“ између две државе. Многобројни сусрети представника двеју држава на највишем нивоу у последњих неколико година, чињеница да је Србија (Београд) била домаћин Трећег самита сарадње између Кине и земаља Централне и Источне Европе (16+1), реализовани (заједнички) пројекти у Србији и други облици сарадње, потврдили су значај међусобне сарадње и потиснули разлике које постоје између Србије и Кине. Народна Република Кина је за Републику Србију не само стратешки партнер него и један од четири стуба њене спољне политике, а за Кину, поред стратешког партнерства, Србија је постала и најзначајнији партнер Кине на Балкану и у Југоисточној Европи. Србија је веома активна унутар Процеса сарадње Кине са земљама Централне и Источне Европе, са бројним пројектима који су планирани или се заједнички изводе у Србији. Поред тога у оквиру билатералне сарадње кинеска компанија је изградила у Србији мост преко Дунава, што је први такав пројекат који је Кина изградила у Европи. На тај начин, кроз билатералну сарадњу и сарадњу унутар Процеса 16+1, Србија је постала најважнији партнер Кине у овом делу Европе. Обе земље настоје да смање дисбаланс у економској сарадњи који постоји у корист Кине (много се више робе увози из Кине, него што се извози). Сагласност две земље око значаја кинеске иницијативе „Појас и пут“ и спремност да се пројекти из ове Иницијативе усагласе са плановима развоја Србије биће не само нови замајац унапређењу сарадње између Србије и Кине, него и прилика да се реализују бројни инфраструктурни и други пројекти који ће унапредити квалитет живота грађана Србије и потврдити висок ниво билатералне сарадње Србије са Кином.