Велизар Антић

Тема под овим називом је логичан избор с обзиром на чињеницу да је културно-историјски контекст подијељеног и постконфликтног друштва Босне и Херцеговине умногоме одређен религијом. Православље, католичанство и ислам пресудно су обликовали постојеће националне идентитете Срба, Хрвата и Бошњака. Њихове националне елите су још почетком 20. вијека формирале прве партије са јасном религијском основом и припадношћу. Тај континуум парто-религијског позиционирања је прекинула једнопартијска владавина Савеза комуниста успостављена половином 20. вијека. Старом концепту парто-религијског самодефинисања окреће се највећи дио националних елита у вријеме обнове вишепартизма 1990. године. Тај тренд се наставља и у постдејтонској Босни и Херцеговини гдје већина релевантних партија имају национално-вјерско утемељење и исту такву бирачку базу. Однос религије и политике једно је од централних питања у Босни и Херцеговини и у томе се налази друштвено оправдање овог истраживања. Његово научно утемељење је у сталној потреби да се додатно испитају и научно валоризују различите каузалности унутар вјерски подијељених друштава од којих је једна од основних однос између партија и религије.

Циљ рада је да путем анализе садржаја најзначајнијих политичких дела Џона Стјуарта Мила изложи основне поставке Миловог концепта представничке владе, као и да пружи подробну анализу кључних аргумената које је чувени мислилац изнео у прилог тези о представничкој влади као идеалном облику власти ко­ме би требали да стреме сви народи и заједнице. Такође, аутор рада настоји да читаоцу приближи Милово виђење саме демократије, са посебним освртом на његову анализу основних недостатака које концепт представничке демократије, и поред свих предности, ипак садржи. Ураду је, у оквиру увода, прво дат историжски осврт на лик и дело Џона Стјуарта Мила, да би се потом позабавили проблемом настанка и формирања добре владавине, као и анализом њених са ставних елемената. Средишњи део рада чини анализа Миловог концепта представничке власти као «идеа­ла» тј. најпожељнијег облика владавине. На послетку аутор прелази на питање основних слабости и мана представничке демократије, као и на проблем односа представничке власти и демократијеуопште.

Босна и Херцеговина је сложена држава и својеврсни експеримент могућег заједничког живота муслимана и хришћана у оквиру једне државе према критеријумима либералне западне демократије. Као таква, она и после двадесет година од потписивања Дејтонског мировног споразума, тражи механизме помоћу којих би могла да функционише као консоцијативна демократија модерног западног типа. Уз све проблеме који је прате на овом путу, имамо и једну нову друштвену појаву, која је била некарактеристична за ове просторе све до грађанског рата деведесетих година двадесетог века, а то је појава вахабијског покрета. Циљ рада је покушај довођења у везу вахабијског покрета и његовог концепта функционисања државе са једне стране и покушаја формирања модерне консоцијативне демократије у Босни и Херцеговини са друге стране. Сама суштина консоцијативне демократије јесте деловање разних сегмената друштва на принципима толеранције, договарања и уважавања интереса различитих група у једној држави. Са друге стране, са припадницима вахабијског покрета није могуће спровођење у дело ових принципа, јер они заузимају један тоталитаран став како треба да буде организовано друштво и не поседују ни минимум услова за уважавање другог мишљења. Из овога произилази да је вахабијски покрет у својој суштини антидемократски устројен, а самим тим и антидејтонски и да је немогућа коегзистенција ова два модела у оквиру једне државе. Закључак који се намеће је да ће Босна и Херцеговина бити све даље од модела модерне консоцијативне демократије и грађанске државе у оној мери у којој на њеној територији буде јачао вахабијски покрет и идеје за које се он залаже.