Милош Р. Миленковић

У постхладноратовском добу, прожетом снажним утицајима глобализације и информационе револуције, уочава се да војна моћ не успева да оствари политичке ефекте који се од ње очекују, или бар оне које је некада могла. Један од разлога зашто је то тако аутори проналазе у дефициту њене легитимности, која ће у раду бити разматрана из три угла. Најпре, легитимност ће бити сагледавана кроз однос јавног мњења према употреби силе, затим, кроз питање легалности употребе силе као изворa њене легитимности и, последње, кроз анализу врста и карактера рата. Ово питање добија на значају јер се сврха војне моћи огледа у њеној политичкој корисности. Разматрајући утицај питања легитимности на делотворност употребе силе, аутори долазе до закључка да успех држава у наметању сопствене воље противнику више није примарно заснован на њиховој војној моћи, бар не у мери како је то било раније, већ на њиховој одлучности и способности да војну моћ комбинују са другим врстама националне моћи.

Бројни радови из области стратешких студија указују да је у периоду након Другог светског рата дошло до умањења значаја војне моћи у погледу остваривања спољнополитичких циљева војних сила. Аутори у раду полазе од тезе да је ова појава још израженија у савременим међународним односима што објашњавају измењеним контекстима савремене друштвене стварности који делимично или потпуно ограничавају политичке ефекте или „политичку корисност“ војне моћи. Анализом појединих постхладноратовских сукоба у којима су учествовале велике силе, аутори закључују да таква ограничења нису резултат само технолшког или економског контекста у периоду глобализације и информационе револуције већ, значајно, и социо-културног и политичког контекста који се, између осталог, сагледавају кроз ратну етику глобалног друштва и појаву снажно идеолошки мобилисаног становништва појединих земаља и региона.

Европска унија последњих година све више тежи да се промовише и као глобални безбедносни актер кроз различите механизме и инструменте спољног деловања. Ту своју улогу Европска унија остварује на више начина, а један од њих је и подстицање, помагање и рад на реформи сектора безбедности у државама од интереса за Унију и њене државе чланице. Аутори кроз анализу процеса концептуализације реформе сектора безбедности, правног и институционалног оквира за деловања Европске уније у том пољу, као и приказа њених активности на примеру Србије и једне посебне мисије управљања кризом у Гвинеји Бисао, нуде одговоре на питања како, којим инструментима и са којим успехом Европска унија помаже државама које пролазе кроз постконфликтну и постауторитарну трансформацију у реформи сектора безбедности. Упркос великом труду који улаже, ипак нема довољно развијену стратегију, ни механизме да тај процес спроведе до краја, тако да се она, још увек, не може сматрати успешним глобалним актером у реформи сектора безбедности, посебно не у државама које не изражавају жељу да постану њене чланице.

Приказ књиге: Милован Суботић, Екстремизам под окриљем религије – Исламистички екстремизам на примерима БиХ и Србије, Медија центар „Одбрана“ (Библиотека „Војна књига“, књига бр. 1968), Београд, 2015, 327 стр.

Сведоци смо да данас, с почетка XXI века, насилни недржавни актери преузимају дуго чувани примат државе као најдоминантнијег, а у одређеним временским епохама и јединог, актера безбедности. Број међудржавних сукоба је све мањи, а све је више оних у којима бар једну од супротстављених страна представљају насилни недржавни актери. Примећено је да је моћ недржавних актера обрнуто пропорционална моћи државе. Што је држава слабија, утицај и број насилних недржавних актера је већи, и супротно. Услед неспособности да им се на најадекватнији начин супротставе, слабе државе заправо постају својеврстан „инкубатор“ у коме насилни недржавни актери могу да ојачају до те мере да релативно лако превазилазе националне оквире и постају регионални, па чак и међународни проблем. Намера аутора је да овим радом укажу на карактеристике насилних недржавних актера, као безбедносних актера, али и на њихову релацију са слабом државом. Поред тога, на основу различитих параметара, аутори анализирају колико је Србија подложна деловању насилних недржавних актера и којој врсти они припадају.