Марта Ж. Сјеничић

In the European Union, healthcare and public health are mostly within the competence of Member States. Still, in a number of sub-domains, coordination between Member States led to the adoption of legislation that formed the healthcare acquis, together with a whole set of programs and initiatives aimed at improving public health within the Union. The European Centre for Disease Prevention and Control (ECDC) was formed in 2004 to help EU institutions and Member States identify and assess the risk of current and emerging threats to human health from communicable diseases. At the end of July 2020, Member States reached a general agreement on the recovery plan, but the final agreement had not been adopted by the end of the year. On the other hand, in the spring of 2020, EU launched a global action for universal access to tests, treatments and vaccines against coronavirus and for global recovery, while in October 2020, it presented the strategies on vaccine allocation and additional Covid-19 response measures. In November 2020, a new framework was proposed for the improvement of the response to cross-border health threats, as well as for the expansion of the role of EU agencies – ECDC and the European Medicines Agency, related to coordination of preparedness measures and response to public health threats. This initiative came within a wider proposal entitled “European Health Union”. Hence, soon after the crisis broke out, different initiatives were launched to improve the institutional system for communicable disease control in Europe and assistance provided to the Member States. Still, these changes remain within the framework prescribed in the contracts and keep the responsibility, for the most part, at the level of Member States with the possibility of EU assisting, coordinating and helping the Member States in the situations that exceed their capacities; they also emphasize that the main role of the Union can and should be in the field of economic assistance, which is what the unique proposed assistance package has shown.

Предмет рада је међугенерацијска солидарност, као један од приступа и принципа које Европска унија развија последњих двадесет година. Уводни део рада пропраћен је кратким приказом регулације права старих на нивоу Уније, а затим разматрањима развоја концепта међугенерацијске солидарности у ЕУ. Нагласак је на „Европској години активног старења и међугенерацијске солидарности“, са становишта активности које су спровођене током и након ње, у сврху унапређења међугенерацијске солидарности у друштвима Уније. Осврт на ставове популације ЕУ, индекс активног старања и показатеље међугенерацијске солидарности и правичности, у функцији је указивања на стварне домете овог концепта у ЕУ. Циљ рада јесте приказ и анализа настанка, развоја и ефеката концепта међугенерацијске солидарности у Унији. Рад се заснива на анализи комунитарних уговора и програмских докумената. Основни закључци указују на значај парадигми солидарности уопштено, као и на њихову изложеност ризицима током периода економских криза и програма штедњe. Стога су закључна разматрања фокусирана на специфичне изазове пред концептом међугенерацијске солидарности.

Дијагостификоване менталне или интелектуалне сметње могу водити као лишењу или ограничењу пословне способности. Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом се уређује да су државе потписнице обавезане да признају да особе са инвалидитетом остварују свој правни капацитет равноправно са другима у свим аспектима живота и да су обавезане да предузму одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом омогућиле доступност помоћи која им може бити потребна у остваривању њихове пословне способности. Упоредни правни системи показују јаку тенденцију укључивања особа са ограниченом пословном способношћу у редовне животне токове, али и искључивања могућности потпуног лишења пословне способности. Овакав став омогућује одржавање радне способности и радног ангажовања особа са инвалидитетом, а самим тим и социјалну инклузију. Да би била запослена, особа треба да буде, у најмању руку, делимично пословно способна. Када се ради о одузимању и поновној процени, те враћању пословне способности, као услова радне способности, национална правна регулатива се креће према савременим трендовима. Пракса, међутим, следи теорију и правну регулативу спорим корацима. Да би се омогућила економска активност особа са инвалидитетом у Србији, потребно је да се размотри њихов правни статус: пословна и радна способност. Србија је развила правни оквир за признавање права особа са инвалидитетом. Пут ка потпуној имплементацији овог оквира у пракси је још увек дуг.

Предмет рада је анализа националног правног оквира релевантног за деинституционализацију особа са менталним сметњама. Кроз рад се настоји да се на систематичан и обухватан начин прикажу они делови регулативе који служе или би могли послужити као стратешки оквир за стварање услова за излазак лица са мен­талним сметњама из установа и њихово враћање у заједницу, али и условa за задржавање лица са менталним сметњама у социјалном окружењу. У раду је коришћен аналитички метод писања, којим се дошло до закључка да је национални правни оквир прилично заокружен и систематски уређен. Делови који уређују збрињавање лица са менталним сметњама кроз процес деинституционализације и социјалне инклузије су, међутим, раштркани по различитим прописима, те се може рећи да не постоји један акт који би представљао план или стратегију деинституционализације особа са менталним сметњама. Било би корисно сачинити на нивоу државе, односно међусекторском нивоу, план деинституционализације, који би у следећем кораку био разрађен кроз обавезујућу регулативу и којег би се придржавали сви релевантни актери у овом процесу. Поред тога и укључивање и синхронизована ангажованост свих ак­тера у друштву је од кључног значаја за остваривање циља деинституционализације.

Национални минимални стандарди дефинишу ниво квалитета здравствених и социјалних услуга које се пружају корисницима. Они представљају концепт који професионалци у здравственом и социјалном сектору треба да користе као апсолутни минимум квалитета услуга у циљу њиховог унапређења. У раду је дат преглед три национална и стандардног оквира Европске уније за услуге менталног здравља или услуге социјалне заштите, које се не пружају искључиво у заједници. Ови стандарди квалитета имају неке заједничке карактеристике: (1) стављају корисника у центар и усмерене су на унапређење квалитета услуга; (2) нису обавезни; (3) израђени су на начин да буду јасни општој јавности, корисницима, њиховим породицама и старатељима; (4) дизајнирани су тако да се на основу њих могу процењивати услуге те да се на основу тога може вршити њихово плаћање; (5) у складу су са националним политикама у овој области и стратегијама; (6) односе се и на заштиту менталног здравља и социјалне услуге; и (7) могу да их примењују сви актери релевантни за пружање услуга у овим областима. На крају су приказани функционални стандарди у социјалном систему Републике Србије, и указало се на недостатак координације између ових и стандарда услуга у здравственој заштити, релевантних за бригу о особама са менталним и интелектуалним потешкоћама.