Бранко Надовеза

Лука Зрнић је написао више дела, углавном научних брошура, које су на граници публицистике и науке. Не поседују особен научни допринос, али су значајне јер у створене почетком 20. века. У својим радовима о демократији, вери, држави, институцијама, Зрнић подржава модерно у односу на традицију и конзервативизам. По опредељењу је легитимиста и пацифиста. Није присталица социјалдемократске идеје која је тада имала обележја комунистичке идеологије и тежње ка револуцији и укидању приватне својине. По њему друштво мора имати спону рада и капитала. Био је песимиста у погледу утапања српског народа у југословенску државу, сматрајући да су велике историјске разлике између Срба, Хрвата и Словенаца.

Радомир Лукић је у многим својим радовима дао велики допринос политиколошкој науци и филозофији права. Готово да нема друштвене појаве коју он није сагледао не само са правне позиције, већ и са позиције политикологије и филозофије права. Сматрајући да између тих структура често и нема границе.

Идеја комунистичког покрета у Југославији је била од почетка да се Косово изузме из састава Србије због наводног већег броја Албанаца од Срба на Косову и њиховог третирања као националне мањине. Сплетом историјских околности ту идеју су почели да остварују од 1944. закључно са Уставом 1974. године. Проблем Косова фактички постоји од 1944, када комунистичко руководство почиње његово издвајање кроз аутономију из већ осакаћене Србије и српског народа. Даље се то урушава припајањем делова тзв. Централне Србије и правним државним ингеренцијама Косова уместо аутономије, посебно Уставом из 1974. Српско руководство марта 1989. поништава државне ингеренције Косова, али тада долази до распада Југославије, сепаратистичких тенденција на Косову, које су кулминирале интервенцијом НАТО 1999. године и насилним издвајањем Косова из Србије са још увек нејасним последицама тог питања.

Милован Миловановић се бавио проблемом источног питања, тј. политике балканских држава и великих европских сила према проблему источног питања у другој половини 19. века. Посебно се бавио српско-бугарским односима, њиховом историјском и савременом проблему. Један је од првих аутора који се почео озбиљно бавити српско-хрватским односима.

Сте­ван Ра­до­са­вље­вић Бдин спада у недовољно истражену личност српске националне политике крајем 19. и почетком 20. века. Писао је стручне радове о српској националној политици и положају српског народа у Османској империји и залагао се за културну и политичку акцију Србије. По­ли­тич­ки је био про­тив­ник ра­ди­ка­ла, али у мно­гим схва­та­њи­ма по­го­то­во у ак­ци­ји пре­ма Ју­жној и Ста­рој Ср­би­ји, ни­је се мно­го раз­ли­ко­вао од њих.

Рад се бави проблемом улоге Јосипа Броза Тита у сужавању српског етничког и територијалног простора у корист осталих народа Хрвата, Муслимана, Црногораца и Македонаца. Тито је то радио под маском комунистичке идеологије и става о перманентној великосрпској опасно­сти. Титова Југославија била је „држава равнотеже“ која се заснивала на тези „слаба Србија, јака Југославија“, што представља логички и политички апсурд једне „недовршене државе“.

Током постојања конкордата увек се постављало питате да ли је реч о специфичном међународном уго­вору и предмету међународног јавног права или политичкој акцији Ватикана и Римокатоличке цркве према сувереним државама а нарочито према православљу и словенству.

Утицај масонерије у Краљевини Србији у неколико деценија XIX века, за владавине династије Обреновић, затим њен утицај на промену династије почетком XX века и до Првог светског рата био је врло битан у креирању спољне политике која је на крају довела до уласка Србије на страну Антанте у светском рату а против централних сила са свим последицама које су уследиле по српски народ. Масонерија је са мање или више успеха утицала на све битне политичке фигуре у Краљевини Србији. То се односи и на Николу Пашића а посебно на Милована Миловановића и Миленка Веснића. После мајског преврата утицај масонерије вршен је у смислу франкофилске политике у Србији.

Никола Стојановић, члан Југословенског Одбора и истакнути политичар у првој југословенској држави сматрао је да је однос централизма и децентрализма кључни у изградњи Југославије. Био је против сепара­тизма али истовремено и против унитаризма у изградњи Краљевине СХС а потом Југославије.

Владимир Карић је био познати географ, научни, културни и национални радник српског народа друге половине 19. века. Његово дело „Српске земље“ постало је једно од првих капиталних дела који описује државотворно, привредно и културно стање српског народа на Балкану. Петар Шрепловић је за српски етнички простор имао сличне ставове као и В. Карић. Обојица су се залагала за уједињење српског народа.

Федор Никић током своје научне каријере бавио се проблемима, односима и личностима новије српске историје. Посебно се бавио проблемом мађарског револуционизма и претензијама ка српској Војводини. Обрадио је феномен централизма власти, те децентрализације и локалне самоуправе у Србији, од Карађорђа кроз цео 19. век, све до уједињења у Краљевину СХС/Југославију, 1918. године. Проблемом децентрализације се бавио као односима у Аустроугарској монархији и касније у Краљевини СХС. У раду којим презентујемо кључне делове Никићеве историјске и правно-политиколошке мисли, обрадили смо децентрализацију, локалну самоуправу и општину. Децентрализација, како истиче Никић, не сме да угрожава централну власт, мора бити у служби функционалности државе, свакодневним проблемима људи. Локалну самоуправу је гледао као пре свега економски и културни проблем. Основа локалне самоуправе је општина. Највећи ниво самоуправе је основно и средњошколско образовање. Сматрао је да одређени кругови мађарске политике у Војводини децентрализују и локалну самоуправу могу злоупотребити у своје сепаратистичке планове. Писао је о сличном проблему и код осталих европских народа. Његови радови имају пре свега политиколошки карактер и често су на граници науке и публицистике. Никић се бавио и социјалном историјом сматрајући да се мора порадити на културном уздизању сељаштва. Краће време се из тих разлога посветио и политичком деловању, те је пришао Савезу земљорадника (1920) и постао и главни секретар странке. После избора 1921, разочаран у политику окренуо се научном и националном раду.